Бомбардовање кинеске амбасаде: Више од грешке, мање од одговорности

Када је пет навођених НАТО бомби 7. маја 1999. године погодило и разорило кинеску амбасаду у Београду, убивши троје кинеских новинара, Су Ђинхуа, његову супругу Џу Јинг и Шао Јунхуан, тадашњи председник САД, Бил Клинтон, упутио је извињење НР Кини.

Незванични извори помињу да најмање једна бомба, а можда и две, нису експлодирале. Да јесу, кажу ови извори, број страдалих и обим разарања био би знатно већи.

Американци су то назвали грешком.

Циљ ракета, саопштили су, требало да буде оближња Савезна дирекција за снабдевање и набавку, а не амбасада, чије су се координате нашле на нишану бомбардера.
Заборављено новинарско истраживање

Директор Централне америчке обавештајне агенције (ЦИА), Џорџ Тенет, пред Конгресом је у вези са овом трагедијом сведочио да је ЦИА погрешно утврдила координате за гађање војног циља у истој улици.

У јесен 1999. године, лондонски „Обзервер“ и „Политикен“ из Копенхагена објавили су резултате истраге бомбардовања кинеске амбасаде у Београду, позивајући се на неименоване изворе.

Резултати тих новинарских истраживања показали су да је кинеска амбасада бомбардована намерно, јер се „сматрало“ да служи као комуникациона трансмисија југословенске војске.

Нама добро позната Медлин Олбрајт ово новинарско истраживање назвала је „безобразним“, а нама такође добро знани Робин Кук је рекао да „не постоји ниједан једини доказ за такву тврдњу“.

Премда су грешке могуће, у лош холивудски сценарио о грешци нико никада или барем до краја није поверовао, али је новинарско истраживање „Обзервера“ и „Политикерна“ убрзо заборављено.
Истраживање „Њујорк тајмса“: галиматијас пропуста и нестручности

У размени кинеских оптужби да је амбасада у Београду бомбардована намерно и америчких изговора да је посреди била ненамерна грешка, „Њујорк тајмс“ је у јесен 1999. године спровео можда најопсежнију истрагу овог случаја.

Интервјуисано је тридесетак припадника НАТО снага у САД и Европи, Пентагону и ЦИА.

Још на почетку, сасвим је било извесно да ће резултати тог истраживања тешко упрти прстом у НАТО и америчку војску као одговорне за бомбардовање кинеске амбасаде, али је донело неколико занимљивих детаља.
Бомбардовање је могло да буде избегнуто

Испитаници су, сви одреда, изјавили да нису видели било какав документ у коме се говори о испаљивању пројектила на амбасаду, нити је, наводно, било какво одобрење дато да се то учини.

Укратко, скоро да нико ништа није знао.

Бомбардовање кинеске амбасаде стога је приказано као „резултат грешке нагомилане због неспособности и лошег просуђивања на разним местима – од журбе да се одобре мете, до (упитног) ослањања на нестручне службенике и необјашњивог пропуста да се консултују људи који су могли да спрече катастрофу“.

Иако је спроведено под снажним императивом доказивања непостојања намере, јер нико од испитаника на високим позицијама у НАТО савезу и ЦИА наводно није знао ништа о наређењима, истраживање „Њујорк тајмса“ показало је, ипак, да је бомбардовање, па макар посматрано и као грешка, могло да буде избегнуто.

Тако је дословно наведено у тексту овог листа објављеном 17. априла 2000. године.
„Ретроспективно, рекли су (испитаници, прим аут.) да је бомбардовање, ако није намеравано, могло бити избегнуто на неколико тачака на том путу“, наведено је у извештају.
Отпуштени службеник – делегирање одговорности на ниже нивое

Једанаест месеци након бомбардовања кинеске амбасаде у Београду, директор ЦИА, Џорџ Танет, отпустио је једног официра средњег ранга који је, наводно, „ставио икс“ на „оно што се испоставило да је амбасада“. Кажњено је још шесторо запослених, уз образложење да су службеници ЦИА „на свим нивоима одговорности“ допринели бомбардовању амбасаде.

„Пентагон није спровео сопствену ревизију, али званичници администрације кажу да је то питање сада затворено. Кина је одбацила дисциплинске мере господина Тенета као неадекватне“, наведено је у тексту „Њујорк тајмса“.

Из овога следи да су високи званичници сву одговорност за бомбардовање кинеске амбасаде у Београду покушали да пребаце на плећа службеника средњег и нижег ранга, не преузимајући директну одговорност за овај трагични догађај.

Извесно, био је то нови ударац намењен Пекингу: читава трагедија, убиство троје новинара и рушење зграде амбасаде, требало је да буде окончано дисциплиновањем службеника нижег нивоа, иако је сам „Њујорк тајмс“ ланац, тобоже случајно, начињених грешака назвао бизарним.

„Ово је била грешка коју су додале грешке“, рекао је помало неодређено подсекретар Томас Р. Пикеринг, чији је задатак био да објасни напад Кинезима.

Према истраживању „Њујорк тајмса“, чак и неки од оних који прихватају америчка уверавања, да је бомбардовање амбасаде било случајно, кажу да верују да кривицу још нису поделили сви они који су допринели таквом исходу бомбардерске мисије.

„То је био системски проблем“, рекао је представник Портер Гос, републиканац са Флориде, који је тада био председавајући Сталном изабраном одбору за обавештајне послове Представничког дома америчког Конгреса.

„То није био проблем само ЦИА. Чињеница је да би, барем у Пентагону, неко требало да устане и каже да није крива само агенција. Отпустити једну особу и пустити све друге агенције, укључујући Белу кућу, не чини правду“, навео је овај амерички званичник.
НАТО је имао само 219 циљева

Тешко је замислити да је оно што је „Њујорк тајмс“ пренео заиста истинито, а то је да је НАТО уочи бомбардовања имао свега 219 означених циљева у Србији, углавном позиције противваздухопловне одбране и војне комуникације.

Криза на Косову и Метохији ескалирала је још 1998. године. Тешко је замислити да је највећи војни савез чекао сам почетак агресије на Србију, да почне са прављењем списка потенцијалних мета.

Према „Њујорк тајмсу“, НАТО савез је још прве ноћи гађао отприлике четвртину од 219 почетних циљева.
Производња циљева

Лист наводи речи једног од НАТО официра који је наводно рекао да су тада схватили да Милошевић неће изаћи на травњак са белом заставом.

То је, по „Њујорк тајмсу“, значило проналажење нових мета.

„Док су се дипломате мучиле око тога да ли да почну да бомбардују политички осетљивије циљеве, укључујући и оне у Београду, војни команданти НАТО савеза, који су четири деценије планирали рат против Совјетског Савеза, нашли су се крајње неспремни за задатак да изаберу циљеве за ову врсту ваздушне кампање“, навео је „Њујорк тајмс“.

НАТО је, према анализи „Њујорк тајмса“, имао два центра за одређивање циљева, у Заједничком центру за анализу у Великој Британији и у европском седишту ваздухопловних снага у Немачкој. У оба центра главну реч водили су Американци.

Како се рат настављао, Американци су одређивали 10 до 12 нових циљева дневно, док су савезнички пилоти и морнари, према „Њујорк тајмсу“, бомбардовали и гађали двоструко већом брзином.

Почетком априла 1999. године, генерал-потпуковник Мајкл Ц. Шорт, командант ваздухопловства алијансе, наставио је да поставља тај проблем током јутарњих видео-конференција НАТО команданата.

„Понестаје ми мета“, завапио је једног јутра, према речима једног полицајца који је био тамо.

Генерал Весли Кларк упитао је, наводно, зашто на свом столу нема 4.000 мета.

До средине априла, генерал Кларк је преполовио свој захтев, а обавештајни директор Ваздухопловних снага за Европу, бригадни генерал Нил Т. Робинсон, сложио се са тим.
Разрада приче која је требало да оправда бомбардовање кинеске амбасаде

Судећи према изјавама неколико званичника, које је пренео „Њујорк тајмс“, циљ одређивања нових мета постао је опсесија.

Сваког јутра, генерал Робинсон је обавештавао своје команданте о напретку. После месец дана, Американци и њихови савезници имали су „само“ 400 фиксираних циљева, не рачунајући тенкове, радаре и оруђа која су пилоти покушавали да погоде на простору Космета.

Занимљиво, главнокомандујући, генерал Кларк, одбио је да буде интервјуисан у оквиру истраживања „Њујорк тајмса“.

Према другим изворима, Кларк је почео да шири обим циљева на електричне мреже и комерцијалне објекте, као што су складишта дувана и фабрика аутомобила у Крагујевцу.

„Уништили сте готово све војне мете од значаја“, рекао је помоћник генерала Кларка. „Шта сада радите? Почињете да тражите друге мете“, навео је лист речи једног од званичника.

До краја агресије, НАТО је „произвео“ само 1.021 фиксну мету. Од тога су бомбардовали око 650.
„Грешака је било врло мало“

Неки високи званичници су рекли да, колико год да је процес био хаотичан, на крају је ипак било врло мало грешака.

Али званичници у Европи и Вашингтону су тврдили да, како је притисак на циљеве интензивиран, предлози нису били тако темељно размотрени колико су могли – или је требало – да буду, иако се, на пример, у Персијском заливу догађало да команда пошаље бомбардере у напад на наводни „обавештајни бункер“ за који се испоставило да је био склониште испуњено женама и децом.

Укратко, НАТО официри су „видели“ прилику да униште седиште Федералне дирекције за снабдевање и набавку, за коју је „сумњала“ да је умешана у кријумчарење ракетних компоненти Либији и Ираку.

Ето лаког објашњења. НАТО је нехотице помешао кријумчаре ракета са кинеском амбасадом.

„Док ми и онако бомбардујемо, ево мете која би требало да има велику корист за нацију и оно што радимо“, рекао је један од званичника.

Други, мање гласни, тврдили да је поменута дирекција ограничена на снабдевање српских снага безбедности.
Можемо ли правно да оправдамо бомбардовање?

„Чак и тако, када су званичници агенције разговарали о предложеној мети (која је на крају била кинеска амбасада, нап. аут.) на најмање три састанка, више су времена разговарали о томе да ли могу правно оправдати напад према међународним правилима ратовања, него о локацији самог штаба“, наводи „Њујорк тајмс“.

Официри, према „Њујорк тајмсу“, нису били посебно стручни нити су познавали Балкан.

Нико од умешаних у бомбардовање кинеске амбасаде није идентификован, а према анкетираним званичницима официр који је „прихватио највише кривице“, а Тенет га је тобоже отпустио, у ствари био пензионисани војни официр који у дивизији био ангажован по уговору.

Речено му је, наводно, да лоцира седиште поменуте робне дирекције и да почне са радом. Он је, опет наводно, 9. априла позвао Националну агенцију за слике и мапирање у предграђу Вашингтона, тражећи мапу Београда.

Користећи добијену карту и две туристичке карте, официр је покушао да лоцира „штаб“, притом опремљен само адресом.

А онда следи мистификација: адреса Булевар уметности 2 на Новом Београду потиче из писма које су обавештајци наводно пресрели.

То је потпуна бесмислица, јер је адреса поменуте дирекције била лако доступна, укључујући и интернет сајт њене управе.

Мапа која је добијена, потиче из 1997. године, према „Њујорк тајмсуж“, али, опет наводно, уопште не садржи називе улица, али приказује главне знаменитости.

Дизајнирана је, рекао је један високи обавештајни званичник, за копнене операције, попут евакуације особља из америчке амбасаде.

Једна од знаменитости на тој мапи, на пример, било је седиште Социјалистичке партије Србије, која се налази у паралелној улици Милентија Поповића, коју је НАТО бомбардовао током рата.

Знајући за ту адресу и адресу других зграда у истој улици, официр је техником званом „ресекција и укрштање“ лоцирао оно што је мислио да је седиште робне агенције.

У извештају „Њујорк тајмса“ следи сплет невероватних догађаја и околности које су „произвеле“ грешку, притом „нехотичну“.

Ту грешку је, према речима званичника, погоршала иницијатива официра који је лоцирао мету. Направио је оно што је један званичник назвао „површно савршеним“ предлогом тако што је са војног безбедног интранета преузео формулар за циљање и попунио га у свим детаљима.

„Ова мета је дошла са ауром ауторитета јер је долазила из ЦИА-е“, рекао је Џон Џеј Хамре, који је недавно напустио место заменика министра одбране.

„Као и код већине напада током рата, посебно напада на Београд, планирање и извођење су радили Американци. У нападима који су укључивали прикривене ловце Б-2 и Ф-117, многи детаљи о нападима су класификовани као ‘УС само'“, углавном због страха од откривања тајни о тим летелицама.

Аналитичар организације која је израдила мапу безуспешно је покушао да договори састанак између са официром ЦИА. Он је 3. маја направио још шест снимака зграде и околине, што је скептичном службенику потврдило да мета, која је касније погођена, није била дирекција, наводи „Њујорк тајмс“.
Убиство одговорног официра

Објашњењима из Вашингтона, ипак, мало ко је поверовао. А онда је, десет година након бомбардовања кинеске амбасаде, бивши службеник ЦИА, по имену Вилијам Бенет, убијен 22. марта 2009. године у близини своје куће у Ленсдауну, у држави Вирџинији, а његовој супрузи Синтији су у истом нападу нанете тешке повреде.

Ова вест, коју су објавили локални медији у околини Вашингтона, не би добила већу пажњу да неки извори из обавештајних служби нису потврдили часопису „Форин полиси“ да је 57-годишњи Бенет био одговоран за „грешку“ због које је 7. маја 1999. бомбардована кинеска амбасада у Београду.