Дмитриј Орехов: СВАКИ ПУТ НА ИСТЕ РУСКЕ ГРАБУЉЕ

Почело је бравурозним изјавама Запада: „Војска Зеленског, наоружана и обучена од стране НАТО-а, побеђује“. Њихови аналитичари говорили су о мотивисаним Украјинцима, о слабости Руса и предстојећим московским превирањима… Неке енглеске новине су предлагале да се већ размишља о томе како поделити поражену Русију и њен нуклеарни арсенал.
Запад је веровао да ставља победнички камен у праћку „украјинског Давида“, спреман да подели имовину „руског Голијата“. У главама Запада, Русија је била приказана као колос на стакленим ногама, и преостало је само да га неко јаче удари. Занимљиво је да су пре четири века и Пољаци, који су кренули у поход на Москву, размишљали на сличан начин – панови високог рода веровали су да „витезови“ неће наићи на отпор народа „ниског, грубог и неспособног за борбу“, који није имао „ни двораца, ни срчаности, ни храбрости“. Пољаци су се понашали у складу са тим – пили су, пљачкали и силовали, и за њих се ово весеље завршило врло суморно.
Пољску грешку поновио је и шведски краљ Карло XII. По много чему случајна победа код Нарве уверила га је да има посла са слабим играчем. Карл је кренуо на Полтаву у пуном уверењу да ће постићи слом Русије. Није веровао да га Петар I може дочекати са јаком војском, добро наоружаном и спремном да се бори до смрти.

Од Пољака и Швеђана штафету су преузели Французи. Наполеонов бригадни генерал де Сегур, у својим белешкама о рату 1812. године, преноси занимљиву причу. Маршал Мјурат, Наполеонов зет и напуљски краљ, веома се нервирао што су напредовање француске војске ометале козачке патроле. Једног дана, „покоравајући се импулсу достојном времена витештва“, Мјурат је наводно сам појурио напред, довезао се до козачке линије, стао пред Русе са сабљом у рукама и „тако наредбодавним погледом“ дао им знак да се повуку – да су „варвари послушали“ и „повукли се у чуду“. Француски генерал напомиње да није сумњао у истинитост ове приче, јер Московљани једноставно нису могли а да не буду импресионирани „Мјуратовом изузетном храброшћу“ и „блиставошћу његове витешке одеће“.

Веровање да се варвари-неевропљани плаше претеће појаве носилаца цивилизације било је широко распрострањено на Западу – ове фантазије је касније исмејао Хилер Белок у „Савременом путнику“, приповедајући са дубоком иронијом како Енглез у шљему погледом тера „побуњене црнце“ да се укоче, некога убије хицем из пиштоља, некога обеси, а сви остали постају „лојални људи“. Европљани су заправо веровали да су неке људске особине (снага духа, племенитост, смелост итд.) присутне искључиво код западних народа. Што се тиче Руса, Африканаца, Азијата и осталих варвара, они побеђују на бојном пољу бројношћу, а не јунаштвом, не познају личну храброст, не могу да издрже поглед Европљана, као што што то не може нека плашљива шумска животиња.
Вера у слабост народа, заједно са уверењем да ће Кавказ, Крим, Прибалтика, Финска, Молдавија, Влашка и Камчатка бити лако одузете цару, бацили су Британце и Французе у кримску авантуру, која их је коштала знатних жртава.

Oд тада Запад, са истрајношћу која је достојна боље примене, изнова и изнова ступа на руске грабуље. Сваки следећи освајач, шкргућући зубима, јури напред, добија ударац тојагом по ребрима и потом дуго лиже ране. Кад бол од батина прође, Запад се враћа старој идеји: Руси не спадају у ред изабраних, белих, цивилизованих; Русија је насумична заједница народа; руско друштво је лишено чврстих основа, држи га на окупу или страх од тирана попут Ивана Грозног, или моћ дошљака из Европе – од Варјага Рјурика до Немице Катарине II и немачке династије Холштајн-Готорп-Романових.

Пораз у рату са Јапаном, револуција и грађански рат као да су потврдили ову хипотезу. „Која се нација, и кад, распала тако брзо?“ – питао је Киплинг са одушевљењем 1918. године. Снови Европљана о уништеној Русији постали су очигледна стварност: „Оно што је цветало три стотине година, пометено је за три стотине дана. Она је мртва – и ми ћемо јој ископати гроб“. Сликајући залеђене лешеве на рубовима руских путева, енглески класик и нобеловац за књижевност радовао се као дете.

Немогуће је замислити руског класика који би написао нешто слично о било ком од западноевропских народа. Али Киплинг је, као и његови сународници, био човек практичан. Веровао је да је смрт „варварске нације“ отворила пут Британији у дивну будућност. Од сада светска доминација Запада, предвођена Британцима (бар је тако Киплинг сањао) неће бити угрожена. Злогласни „терет белаца” коначно је постао привилегија дисциплинованих и расно чистих народа, конкурент са истока могао је бити заборављен.

Трагове енглеске еуфорије налазимо код Хитлера, који је кренуо да гради дивни нови свет са ентузијазмом кретена и доследношћу манијака. Бацајући своје тенкове и авионе на Совјетски Савез, Хитлер је био уверен да „млитаво азијско царство предвођено јеврејским бољшевицима“ неће трајати ни неколико месеци.
Наши данашњи противници су потомци пољских, шведских, француских, англосаксонских и немачких освајача – витезови, колонијалисти, трговци робљем, нацисти. Веровање у скори колапс Русије за њих је природна ствар, као за украјинску даму из времена Мајдана да изађе на улицу са шерпом. Зато је Запад све ово време у Русији вредно тражио Горбачова, Јељцина, Козирјева, Њемцова, Наваљног… било кога, само да им дуне у уши да је Русија слаба.

И сами западни политичари су са снисходљивим осмехом говорили исту ствар: Русија је „регионална сила која прети својим суседима не због снаге, већ због слабости“ (Обама), „бензинска пумпа која се претвара да је држава“ (Мекејн), „економски патуљак“ (Борељ), „једна од последњих колонијалних империја“ (Макрон), „земља која чини варварска дела“ (Џонсон), „одметничка држава“ (Риши Сунак). Из ових резоновања произлазило је да Русија мора да одступи, да се одрекне својих интереса, иначе ће се суочити са неизбежним поразом у борби против било које реалне (односно прозападне) силе.
Запад, који је скупио храброст 2022. године, мисли да само треба да достави још тенкова украјинским нацистима, и Русија може бити поражена на бојном пољу, задављена санкцијама, уроњена у немире, подељена, опљачкана, докрајчена, искључена, избрисана са географске карте… Сви ови снови су распршени 2023. године. „Украјински Давид“, кога су атлантисти напумпали оружјем и дресирали као пса, поскочио је напред и разбио чело о Суровикинову линију. Данашњи Запад и даље режи и показује зубе, и даље прети старачком руком америчког председника, још нам обећава казне и санкције, али ни сам више у њих не верује. А што се тиче неизбежног пораза Запада у Украјини, он империји лажи поставља принципијелно ново питање: колико дуго ће издржати њене сопствене стаклене ноге?

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)