Бранко Павловић: Макронов рат

Оштра реторика председника Француске Емануела Макрона звучи потпуно ирационално, али ћу овим текстом указати на најмање три разлога таквих његових учесталих иступања који имају унутрашњу логику.

Први је идеолошки о коме се већ пише у страној штампи. Наиме, бирачко тело Макрона, које се видно осуло, нарочито њен најтврђи део, се у идеолошком спектру креће од тезе да је Путин „клептократа и аутократа“ до „лудак-опасни лудак“. Реч је о људима потпуно одвојеним од сваке реалности. А није их мало. Мислим, у односу на сопствену заробљеност ума да прихвате било коју чињеницу изван идеолошко-секташког наратива у који слепо верују, таквих људи је и у Француској и другде изненађујуће много. Убедљива су мањина, али када помислимо да толико суштински скоро болесних људи уопште има, они представљају опасност за свако друштво.

Истовремено, та групација верује у реторику како ће неко, а ето баш њихов Макрон, да сломи кичму Русији и то правим војним походом на Москву. Самом Макрону је наравно јасно да од рата са Русијом може бити горе само самоубиство, али запаљивим речима покушава да око себе окупи оно мало бирача који су му преостали као ослонац у друштву и да одагна друге непријатне теме на унутрашњој сцени Француске. А све друге теме су баш непријатне и поражавајуће за њега.

Друга два разлога су наравно повезана са новцем и профитима.

Инструмент високих зарада

Макрон жели стварање одбрамбених снага ЕУ. Кроз позиве на интервенцију према Русији он хоће знатно повећање војних буџета, а не стварно да ратује. И то буџета који не би били усмерени на НАТО, зато што се онда те паре лавовски сливају ка САД, него ка војно-индустријским комплексима ЕУ. А ко има најјачи војно-индустријски комплекс у ЕУ. Питање је наравно реторичко, случајно баш Француска.

Макрон жели огромне наруџбине за војно-индустријски комплекс Француске. И због специјалних интереса који су увек повезани са екстра профитима тог сектора, али и макроекономски, зато што би раст тог дела привреде могао да ублажи рецесивне тенденције које и Француску вуку „испод воде“.

Трећи разлог је у моделу финансирања војних потреба ЕУ. Идеја је да се кроз причу о хитности због тешког стања Украјине, прогура од раније постојећа теза о новој хартији од вредности – ЕУ обвезници.

Наиме, може Француска и сама да се задужи и упумпа више пара у свој војно-индустријски комплекс, али би то онда директно повећало јавни дуг који је и без тога на ниво који је ненаплатив. Западни финансијери одавно траже заједничку обвезницу ЕУ као нови инструмент високих зарада за њих и уопште инвестиционо одредиште у које се могу пласирати средства за која и иначе не знају где би их пласирали (друга је тема, али тај недостатак могућности пласмана толиког обима наштампаних пара је право објашњење невероватно високих индекса акција на свим берзама).

Oбвезница за војску

Заједничка „обвезница за војску“ ЕУ би остварила два циља до којих је Макрону стало: француски војни сектор би се нагло развио на основу пара за које би Француска само делимично гарантовала (много мање од прихода тог сектора), а и то посредно што не би довело до књижења повећања француског јавног дуга на начин како би било да Француска изда своју „војну обвезницу“ и друго, банкарски сектор глобалиста би добио оно што тражи већ више од деценије- обезницу ЕУ.

Немачка је против, као што је и иначе против заједничке обвезнице, да не би дошла у позицију да плаћа туђе дугове. А што се војске тиче, она такође у огромној мери повећава своје инвестиције у ту област, али на основу сопственог задуживања, пошто је јавни дуг Немачке знатно мањи од дуга Француске.

Због тога у заоштреној реторици не видим стварну опасност од слања иоле значајнијих снага (није неважан разлог за то што таквих снага у ЕУ уопште ни нема) у Украјину, колико је вероватно реч од декларисања „војног присуства“ које већ постоји од раније у Украјини. У изборној години САД, са јасним ставом да они неће слати трупе (такође не би ни могли, све и да хоће, у обиму који би могао имати стварни војни значај) у Украјину, нема говора о томе да ће државе ЕУ кренути тим путем.
Шта Србија да ради?

Ми кажемо тресла се гора родио се миш. Тако, по мом мишљењу, и треба разумети Макронова залагања за рат са Русијом.

Што се Србије тиче, свакако не куповати оружје од Француске која хоће рат са Русијом (наравно ни од других који су на тим позицијама) и разумети да све већа бујица неодмерених речи западних политичара у погледу Русије значи да су свесни победе Русије над Западом. А то је велика вест за Србију и њене стратешке интересе.