Рељић: Себи можемо помоћи тек кад схватимо шта ради Америка

ПИШЕ Крис Хеџис посматрајући страхоте у Гази: „Током опсаде Сарајева, када сам извештавао за Њујорк тајмс, никада нисмо били изложени таквом бомбардовању и скоро потпуној блокади хране, воде, горива и лекова које је Израел наметнуо Гази. Никад нисмо имали стотине мртвих и рањених дневно. Никад међународна заједница није учествовала у српској кампањи геноцида. Никад нисмо видели да Вашингтон блокира резолуције о прекиду ватре. Никад нису долазиле масовне испоруке оружја из САД и других западних земаља за опсаду. Никад нисмо гледали медијске извештаје из Сарајева које је међународна заједница рутински дискредитовала и одбацивала, иако је 25 новинара убијено у рату под српском опсадом. Никад нисмо трпели да западне владе оправдавају опсаду као право Срба да се бране, иако су мировне снаге УН послане у Босну углавном као гест за односе с јавношћу, неефикасан у заустављању покоља све док нису били приморани да одговоре на масакр 8.000 бошњачких мушкараца и дечака у Сребреници.“

Крис Хеџис се јесте већ десетак година уочљиво удаљио од америчког начина уређивања света, али се није оградио од свог учешћа у том процесу на Балкану. Додуше, ако пажљивије читате може се приметити 1) „саучесништво међународне заједнице у српској кампањи геноцида“ и 2) да Сребреницу квалификује као „масакр“.

Логично му је да су данас у Гази новинари америчких медија (а Њујорк тајмс је ту традиционално на челу колоне) зло над злима, али кад је он био барјактар – то не види као проблем. Напротив, био је то барјак слободног извештавања и слободног одређивања улога – ко су добри и само добри момци, и зашто су Срби лоши и то лоши до „геноцида“.

Тако је извештавао и тако ауторитативно помагао многима да извештаји следе само ту логику.

А није могло бити да Хеџис није видео оно о чему, на пример, сведочи амбасадор Канаде у Југославији Џејмс Бисет: „Када су све три верске групе потписале споразум о миру у БиХ и да неће бити проглашења независности без све три стране, мој комшија амерички амбасадор у Београду Ворен Зимерман је отишао у Сарајево и убедио муслиманског лидера Изетбеговића да прогласи једнострану независност. Наравно, кад је то урадио – то је изазвало рат зато што је 39 или 40 одсто српског становништва тамо одбило да живи под муслиманским или шеријатским законом“.

Бисет је напоменуо да се „прича враћа у историју јер су Срби вековима били под турском окупацијом и борили се за слободу“. „Нису желели да средином 20. века још једном живе под муслиманском влашћу, а то је значило рат. Сви на Балкану су знали да ако се прогласи муслиманска декларација о независности то значи рат“.

А није главни извештач Њујорк тајмса?

Али, добро, није лоше да се неко од тих сведока зла одвојио из орбите америчке бруталне геополитике.

Читамо даље Хеџисове налазе: „Не желим умањити ужас опсаде Сарајева, која ми доноси ноћне море скоро три деценије касније. Али оно што смо претрпели – три до четири стотине граната дневно, четири до пет мртвих дневно и две десетине рањених дневно – мали је део масовне смрти и разарања у Гази. Израелска опсада Газе више личи на напад Вермахта на Стаљинград, где је уништено преко 90 одсто градских зграда, него на Сарајево.“

Онда читате даље мисли запрепаштеног човека – јер САД у Гази раде пуном снагом:

„Истребљење оних чију земљу крадемо, чије ресурсе пљачкамо и чији рад експлоатишемо је кодирано у нашем ДНК. Питајте Индијанце. Питајте Конгоанце. Питајте Кикуиу у Кенији. Питајте Хереро у Намибији који су, попут Палестинаца у Гази, стрељани и отерани у пустињске концентрационе логоре где су умрли од глади и болести. Њих осамдесет хиљада. Питајте Ирачане. Питајте Авганистанце. Питајте Сиријце. Питајте Курде. Питајте Либијце. Питајте аутохтоне народе широм света. Они знају ко смо ми.“

Човек који је био шеф бироа Њујорк тајмса за Балкан, сетио се свих широм света, али не убаци и реченицу: „Питајте Србе“, осим ако их не подводи под „аутохтоне народе“.

Тај човек добре конверзије обавештава да „кад они који су окупирани одбију да се покоре, када наставе да пружају отпор, ми (Американци) одбацујемо свако глуматање око наше ‘цивилизацијске’ мисије и покрећемо, као у Гази, оргију клања и уништења. Постајемо пијани од насиља. Ово насиље нас чини лудим. Убијамо безобзирном жестином. Постајемо звери за које оптужујемо потлачене. Разоткривамо лаж наше хваљене моралне супериорности. Разоткривамо фундаменталну истину о западној цивилизацији — ми смо најокрутније и најефикасније убице на планети. Само због тога ми доминирамо ‘бедницима на земљи’. То нема никакве везе са демократијом или слободом. То су права која никад не намеравамо да дамо потлаченим.“

Велике речи! А иде Хеџис и даље!

Геноцидне склоности Американаца? Оних који су ухватили „геноцидне“ Србе у акцији – која би, ето, морала да је страшна колико и америчка чињења? Ипак, не, рекло би се.

Срби су достизали да буду „у кампањи геноцида“, али, то је аматеризам, јер – „геноцид лежи у сржи западног империјализма“. Даље: „То није јединствено за Израел. То није јединствено само за нацисте. То је темељ западне доминације.“

Србе у то на Западу не рачунају.

Ово јесте груба истина, а добар је и наставак који објашњава да „хуманитарни интервенционисти који инсистирају да треба да бомбардујемо и окупирамо друге нације јер оличавамо доброту – иако промовишемо војну интервенцију само када се сматра да је то у нашем националном интересу – корисни су идиоти ратне машинерије и глобалних империјалиста“.

Срби, иако нису поменути, могу да се овде нађу у природној величини – хуманитарна интервенција за пример у свету бејаше брига за Албанаце на Косову 1999. И нас је то отрезнило пре Криса Хеџиса, сазнање да Американци и Запад „живе у бајци о Алиси у земљи чуда у којој реке крви које изливамо чине свет срећнијим и бољим местом. Они су насмејана лица геноцида. Можете их гледати на својим екранима. Можете слушати како изговарају свој псеудоморал у Белој кући и у Конгресу. Они увек греше. И никада не одлазе.“

Игра по игра и Америка, таква какву описује Хеџис – стигла је до Газе. Све је то једно те исто. Само сад сви све виде. Односно смеју да кажу да виде.

„Можда смо преварени сопственим лажима, али већина света јасно види нас и Израел. Они разумеју наше геноцидне склоности, рангирају лицемерје и самоправедност. Они виде да су Палестинци, углавном без пријатеља, без моћи, приморани да живе у бедним избегличким камповима или дијаспори, да им се пориче право на домовину и да су вечно прогањани, трпе судбину каква је некада била резервисана за Јевреје. Ово је, можда, последња трагична иронија. Они којима је некада била потребна заштита од геноцида сада то чине.“

Наш читалац ће разумети да би прејако скраћивање ових мисли Криса Хеџис (иначе, објављених крајем октобра 2023.) било тешко надокнадити. То је прича човека из „срца таме“ а који је стигао до сазнања да су „част, правда, саосећање и слобода идеје које се не могу конвертовати“.

Џозеф Конрад је у знаном Heart of Darkness даље констатовао да: „Постоје само људи, без знања, разумевања и осећања, који се опијају речима, понављају речи, извикују их, замишљајући да им верују, а не верују ни у шта друго осим у профит, личну корист и сопствено задовољство.“

Лепо је знати да већ постоје Американци који разумевају шта раде њихови моћници и шта је то. И куда то води. И да ће таквих бити све више. Али, нама на Западном Балкану, како су нас они локализовали, било би важно да и ми – схватимо да је то тако. И да разумевамо да нам они, никоме, неће помоћи да спасимо себе. Наше спасење је могуће само у налажењу решења међу нама.

Кад се пре месец дана појавила Сабина Силајџић у Сарајеву која је тако нешто најавила на Фејсбуку – настала је страшна бука међу њеним Бошњацима. Кад је она у једној емисији на телевизији, која себе назива „једина слободна“ – покушала да каже да том тексту непосредно претходи њена објава о Америкнацима на истом Фејсбук налогу водитељ Сенад Хаџифејзовић је у црну земљу погледао и наредбодавно завапио, нећемо о томе. Не, не, не… Да је наставила нокаутирао би је. Има слобода јасне границе!

То је на истом Фејсбук налогу написано 6. јануара и насловљено: „Кад јагањци утихну“, а испод стоји: „За све оне који су иоле упућени у свега неколико чињеница које се везују за америчку вањску политику од II. Свјетског рата на овамо, није требало пуно труда и напора интелекта да увиде, да је иста, не само чисто и исконско зло, већ осовина зла човјечанства модерног доба.

Међутим, сви они који данас, и након директне, отворене, бруталне подршке и размјерног саучесништва у геноциду над Палестинцима, администрацију САД сматрају ‘добронамјерном и пријатељском’ су одиста застранили.

Са свјетовног аспекта, застрањивање се односи на потпуно одсуство људскости, отуђивање од идеје хуманизма и приклањање идеолошком наративу који од злочинца прави жртву.

Са вјерског аспекта, пак, застрањивање се односи на противљење Богу, отворени пркос Створитељу, на приклањање Ђаволу самом, који слави зло и од добра одвраћа.

С тугом у срцу спознајем да се врховни поглавар муслимана у БиХ, неки дан званично обраћа ‘ПРИЈАТЕЉСКОЈ САД’ да нас ‘спасе’ од реторике Милорада Додика. (парафразирам)

Питам се, г-дине Рејс, знате ли Ви да су ЛИЦЕМЈЕРИ на дну џехенема!? Чији наук Ви проповједате, кад међ ‘злотворима’ спаса тражите? Божији, сигурно је, НЕ слиједите!

Сачувај нас Боже таквих ‘намјесника’ у руху Свештенства. Уснама Бога славе, а срца им далеко од Бога.“ Крај објаве.

Објава „Обраћање – ‘Про-босанским снагама’, пропитивање и свједоџба Истини“ уследила је 12. јануара 2024.

После незапамћене буке, све је о њој речено и са бошњачке и са српске стране. Али тек са овом прикриваном и непримећиваном тачком истине о Америци то отвара перспективе, не само Бошњацима и Србима, него читавом Балкану. Наравно и шире, али толика брига би нас потпуно одвојила од могућности да за себе учинимо – најбоље могуће.

Кад год било, а да би на добро изашло, мораће ићи тим путем.