Батић Бачевић: Сто година Хувера и пар дана демократије

Неке либералне душе рекле би да је 48 година Хуверове владавине предуг период чак и за тако велику демократију као што је америчка, али су сви ти председници, министри правде ваљда добро знали да ли је Хувер више штитио њихове приватне срамоте или националне успехе

Ниједна домаћа или светска невладина организација за демократску контролу безбедносног сектора није најавила, али нема никакве сумње да ће ова година протећи у обележавању великог цивилизацијског јубилеја – 100 година од стварања прве, модерне и демократске полиције на свету. Те давне 1924. је један младић по имену Џон Едгар Хувер постао први директор новооснованог Истражног бироа који ће ускоро прерасти у чувени ФБИ – организације која ће убедљивије и јасније повлачити границе између демократије и комунизма,  америчког сна и синдикалних ноћних мора.

Иако је ФБИ, барем, формално био јавна полиција, највише успеха имао je у неограниченом прислушкивању, праћењу приватних живота левичара, синдикалиста, сумњивих уметника и људи који су детињасто веровали да се у америчком сну може сумњати у тај сан.

Сигурно у историјским архивама већ постаје тоне докумената који показују да конгресни комитети, невладине организације или америчке претече Соње Бисерко нису давали мира Хуверу све док није објаснио зашто је прислушкивао, пратио и из јавног живота одстрањивао хиљаде изузетних уметника, интелектуалаца, али у одбрану првог шефа демократске тајне службе мора да се каже да је истовремено пратио спаваће собе или трпезарије осам америчких председника и 16 америчких министара правде, колико их је дочекао и испратио за све време свог безобалног мандата.

Власник свих америчких тајни

Можда би неке танане либералне душе рекле да је период од 48 година Хуверове владавине свим америчким тајнама предуг чак и за тако велику демократију као што је америчка, али су сви ти председници, министри правде ваљда добро знали да ли је Хувер више штитио њихове приватне срамоте или националне успехе. Ако Хувера нико није бирао ни смењивао, осам председника и неутврђени број министара, саветника за националну безбедност, председника конгресних комитета за националну безбедност бирани су по највишим демократским стандардима.

И да сам Бог није извршио демократску контролу власника свих америчких тајни и позвао га на онај свет у напону снаге, у 78. години, можда би Хувер сачекао крај хладног рата и објаснио како се треба борити против комунизма који се самоубио и где наћи нове опасности јер се демократија мора бранити чак и када нема непријатеља.

У бројним историјским сведочанствима наводи се да је баш те 1972. Ричард  Никсон размишљао како да се некако реши Хувера, али се небеска тајна служба изгледа грубо поиграла са несрећним председником – после Хуверове смрти није пронађен ниједан папир или досије који би показао како је ФБИ деценијама пратио и прислушкивао председнике, конгресмене, научнике и уметнике. А сам Никсон ће бити први председник који је приморан да поднесе оставку јер је ухваћен у првом покушају да прислушкује политичке противнике.

Најневероватнија анегдота

У Хуверовој приватној историји борбе за америчку демократију као најневероватнија анегдота свакако се издваја његов покушај да спречи славног борца за људска права и најбољег проповедника америчке наде Мартина Лутера Кинга да добије Нобелову награду. Кинговим сарадницима је саопштио да пастор из Џорџије мора да одбије Нобелову награду јер ће, у противном, читава америчка јавност сазнати колико је доктор Кинг неморалан, јер је Хувер, уз прећутну сагласност либералне браће Кенеди, детаљно пратио и бележио сусрете иконе америчких црнаца са девојкама по разним мотелским собама.

Није, једино, познато уз чију је сагласност или демократску контролу Хувер тајно пратио сексуалне авантуре браће Кенеди.

Остаје познато да је био бесан када се „човек који је имао сан“ ипак усудио да прими Нобелову награду. У добром филму Клинта Иствуда приказује се како је тешко погођеног Хувера покушавао да смири његов дечко Клајд Толсон, који је истовремено био и вишедеценијски помоћник директора ФБИ.

Прича о чувару демократије и оснивачу модерне тајне полиције ће се свакако већ чути током јубиларне 2024. и у Београду ћемо од стотина експерата за демократску контролу безбедносног сектора већ сазнати шта је то од Хуверових тековина одолело зубу времена, које методе су и данас примењиве у друштвима дубоке демократије и нешто дубље државе а која се никако не би смели спроводити у друштвима у којима је све некако плитко, осим фондова за демократску контролу полиције, војске и тајних служби.

Отисци прстију

Криминолози су, рецимо, јединствени у оцени да је техника узимања отисака прстију део Хуверовог наслеђа које је свакако донело велику корист у борби против криминала. Али нису нимало јединствени када је реч о чувеном Хуверовом закону из 1938. зван ФАРА (Закона о регистрацији страних агената) који је и данас на снази у водећој демократији на свету.

За одбрану америчке демократије је и после 86 година од усвајања закона веома корисно да се свако ко од стране државе прими паре за било какву политичку активност мора регистровати као страни агент у САД, али би било крајње погубно ако би исти закон користиле било које друге земље које иза себе немају пребогату Хуверову историју одбране демократије. Хувер и његов интимно-обавештајни партнер Толсон били су пионири у промовисању ЛГБТ права унутар тајних, полицијских коридора, али никако не би било добро ако би и данашње службе наставиле њихову праксу прогона и обрачуна са свим ЛГБТ-особама.

У години великог јубилеја ће се, свакако открити, како су током пола века Хуверове демократске мисије, конгрес, медији и бројни светионици људских права, претходници или узори Хјуман рајтс воча, Амнести интернешенела, Репортера без и са границама контролисали његов рад.

И да ли су исте механизме контролисали када су, рецимо, извори из Пентагона слагали медије а медији своје читаоце и гледаоце да Садам има оружје за масовно уништење због чега треба масовно уништити једну земљу и народ.

Или када ових дана америчко-британска војска бомбардују Јемен јер је неко открио да одатле прети опасност за демократски живот Американаца и Британаца. Сигурно постоје ти тајни, демократски механизми са семинара који цивилизацију раздвајају од џунгле и који нам говори да је свет после првог века Хуверове демократизације служби заслужио неколико дана без рата, државних удара, бомбардовања у којим није познато да ли се добија више барела или губи више људских живота.

Друга црвена страва

На први поглед маргинално, али суштинско питање које на силним семинарима о веку службе која је сачувала америчку и западну демократију неће добити одговор гласи сасвим једноставно – како је то Чарли Чаплин угрозио америчку државу и демократију? Због чега му је 1952. забрањен повратак у САД?

У лову на левичарске вештице, названом Друга црвена страва, настрадало је без икаквог основа на хиљаде интелектуалаца од човека која је изумео атомску бомбу, Опенхајмера, до Артура Милера, Орсона Велса, Лилијан Хелман, Артија Шоа, Леонарда Бернстина. Али зашто је настрадао Чаплин, једино име америчке културе које је разбијало све гвоздене и идеолошке завесе, политичке и економске баријере?

Званично објашњење гласило је да је одбио да сведочи или, прецизније, да цинкари све левичаре или синдикалисте које је познавао, али и даље није јасно шта би то могло да тако наљути Хувера и председнике који су климали главом, укљућујући и шампионе либерализма браћу Кенеди, на Хуверову одлуку да се Чаплин ампутира из америчког друштва. Да се његов лик избрише из популарне америчке културе као што су дисиденти брисани са Стаљинових колективних слика? Осим што је остао искривљени штап који виси у ваздуху.

Да ли је Чаплин крив зато што је снимио „Великог диктатора“ у којем исмева Хитлера и Мусолинија знатно пре рока, док Америка чврсто стоји на становишту да треба избегавати рат, чак иако стижу вести о погрому Јевреја или разарању европских земаља. Или је тајној служби више сметало што се његова креативност отргла контроли па је он постао једини холивудски стваралац који је на трагикомичан начин описивао тржишну привреду, са радницима на вечитој траци („Модерна времена“), бескућницима који покушавају да нађу посао, украду храну из елитних ресторана…

Чаплин је у Америку дошао први пут 1973. године, да добије награду за животно дело. Отишао је и није се више враћао. У холивудској сали је те ноћи доживео бурне овације великих глумаца, режисера који деценијама нису рекли ни реч о прогонствима највећег од њих, али су годину дана после Хуверове смрти схватили да је, ипак, дошло време за демократију. Време је показало да ни тада нису знали чему аплаудирају. Или да су били само боље обучени делегати у некој сали којем се акламацијом одобрава доживотни мандат лидеру који, као и Хувер, никада није демократси изабран.