Командант коме је човек важнији од војника: Италијански редитељ открива потресну причу

Није ме брига за националност. Бити Италијан не значи ништа ако затворимо врата. Ако их отворимо, живимо са отвореним вратима, онда нешто значи. Да, ја само правим филмове, али филмом можете да промените све. Снимање филма је политички чин, каже италијански редитељ Едоардо де Ангелис, гост „Кустендорфа“.

Де Ангелисов филм „Командант“, који је отворио прошлогодишњи Филмски фестивал у Венецији, приказан је другог дана „Кустендорфа“ у програму „Савремене тенденције“, након чега је редитељ разговарао са студентима и младим ауторима.

„Командант“ је прича о Салватореу Тодару који током Другог светског рата командује италијанском подморницом. У октобру 1940. наилазе на белгијски брод који је превозио британско оружје.

Након што је потопио брод, Тодаро одлучује да, супротно наређењима, спаси све са белгијског брода и по законима мора одведе их на копно. То је значило да три дана подморница буде на површини воде изложена непријатељу.

Де Ангелис, који је са својим студентским филмом био на првом „Кустендорфу“ за Спутњик открива шта га је подстакло да сними причу о Тодару.
Приказујете потпуно другачију причу своје земље из Другог светског рата, о човеку који је на првом месту управо то – човек, а тек онда војник своје земље. Како сте дошли до те приче и због чега сте одлучили да је снимите?

– Открио сам ту истиниту причу 2018. година која је била врло тежак тренутак у историји моје земље због свега што се дешавало на Медитарану са мигрантима. Моја влада је затворила пристаниште. Шеф обалске страже требало је да да упутства својим људима шта да раде. Њихова мисија је да спашавају људе, али тај закон их је ставио у ситуацију да не могу да раде свој посао. Тај човек је Ђовани Беторино, добар, исправан овек, са дубоким смислом за морал. Он није могао да каже ништа званично против власти, јер је био део ње па је одлучио да ми исприча причу – ову истинуту причу која је за мене била попут светлости. Запитао сам се, ако човек, током рата под владавином фашизма, пронађе храбрости за побуну, да избегне наређење, зашто данас људи не могу то да ураде. Учинило ми се да је то врло битна прича. Требало нам је пет година да дођемо до буџета, прикупимо све чињенице, али то није био проблем. Ако желиш нешто да испричаш и бојиш се да то нећеш више желети следеће године, онда је боље да никад и не кажеш.

Салваторе Тодаро је ризиковао свој и животе својих колега спашавајући људе са белгијског брода. Да ли је ово тренутак када нам је потребно да видимо ову причу о једном храбром чину људскости посебно у ратним околностима?

– Увек је тренутак осветлити нешто такво. Оно што ми је важно јесте идеја снаге која не уништава неког, која не подразумева понижавање другог. Према мени истински снажан је онај који помогне слабијем. Вероватно мислите на Владу у Италији данас. Видимо много чудних појава тамо, али филм је и даље слободан. Ми смо слободни. Снимили смо много филмова без новца, снимили смо и са новцем. Нема разлике. Никада нећемо престати да говоримо истину, а она је важнија од слободе.

Када белгијски командант пита Тодара зашто сте нас спасили, он одговара: „Ми смо Италијани“. Да ли он заправо говори „Ми смо сви људска бића“?
– Тачно. Заиста ме није брига шта значи бити Италијан. Није ме брига за националност. Она мени ништа не значи. Значи нешто ако смо заједно и ако смо једнаки, исти. Сви људи из Белгије, Енглеске, Америке, који су радили на филму, увек су ту реченицу читали: „Исти смо, људи смо“. Бити Италијан не значи ништа ако затворимо врата. Ако отворимо врата, живимо са отвореним вратима, онда нешто значи.

Данас има толико много затворених врата.
– Јесте. Морамо да их пробијемо. Да, ја само правим филмове, али филмом можете градити свест, машту, будити осећања. И наравно увек је ту политика.
Зато сте изјавили да је снимање филма за вас политички чин?
– Јесте. Увек. Чак и овај наш разговор је политички чин. Филм мора да буде политички. Чак и ако то не кажете и ако не мислите то. Многе колеге ће рећи: „Нисам желео ништа да кажем“. И то је политички избор.

Да ли верујете да филм може било шта да промени?
– Може све да промени. Ако промените начин на који људи посматрају свет, мењате све. Али за то вам је потребна кинематографија и сви људи који снимају филмове, који ће из године у годину градити свест део по део.
Једна реченица је такође веома важна. Када су Тодара питали зашто се изложио толиком ризику, поступивши супротно ратним наређењима, одговорио је: „За разлику од мене, они други немају 2.000 година цивилизације иза себе“.

– То је историјски део. Заиста је то рекао, али није свака реченица за аутора његова визија света. Ако желите да видите шта мислим о свету, морате да сачекате крај филма. Он то јесте рекао, али важније је оно што је урадио. Када спасим неког, спашавам себе, јер сутра ћу бити ја на том месту и чекаћу другу руку да ме спаси. Наш велики аутор Едуардо де Филипо је рекао: „Увек се у животу деси да закуцате на нечија врата“. Ако запамтимо то, можемо да заборавимо све остало, јер у овоме је наша историја.

Обично се филм снима на основу књиге, али ви сте урадили супротно – написали сте роман базиран на филму и сценарију.
– Сандро Веронези и ја смо имали пет верзија сценарија са много ликова. Знао сам да ћу у филму причу морати да концентришем на један лик, Тодаров, што је била штета јер смо имали много гласова. Одлучили смо да их сместимо у књигу, да им дамо простора.

Како је изгледао процес писања у четири руке?
– Било је забавно зато што је Сандрова књижевност дубоко блиска мојим осећањима. Заједничко писање је један интиман процес, делите нешто што вам значи, разголићујете своја осећања пред оним са којим пишете. Процес је био толико природан. Узео сам три-четири карактера, он остале и онда смо размењивали странице. Он је јединствен аутор, воли лепоту речи и веома је једноставно радити са њим.
У фокусу овогодишњег „Кустендорфа“ је слободан филм и слободан аутор. Да ли је тешко филмском аутору данас да ствара слободно?
– Не постоји друга опција. То је једини начин снимања филмова. Ако не бих могао да радим на такав начин, бавио бих се другим послом.
Нисте први пут на „Кустендорфу“. Због чега је овај фестивал значајан за Вас?

– Имам много успомена са почетка. То није био само почетак овог фестивала, већ и моје каријере. Био сам са својим кратким филмом са којим сам дипломирао. Срео сам Емира који ми је рекао: „Никад немој да престанеш да снимаш филмове који личе на тебе зато што је филм као кућа и мораш да видиш себе у тој кући“. И ја то покушавам да радим. Те речи су биле веома важне за мене. Када сам снимио свој први дугометражни филм „Приче о моцарели“, позван сам на „Кустендорф“. Све што сам касније урадио, на неки начин је зачето овде.
Испричајте нам о том првом доласку у Дрвенград, првом фестивалу, утисцима које сте понели одатле.

– Сећам се јединственог, искреног односа према уметности који је на неки начин убризган у мене. Одрастао сам гледајући Кустуричине филмове. Освојио ме је тим својим лудилом, визијом пуном живота и сусрет са њим ми је био веома важан. Сећам се да сам био овде 7. јануара, за православни Божић. Послужили су нас хлебом пуњеним сиром, ломили га и дали су нам парчиће. Било је лудо и предивно. Сваки пут када дођем овде, осетим ту лепоту.