Танасковић: Српски изборни апартхејд
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
„СВИМ овим бедницима мора у будућности да буде одузето држављанство Србије, уз доживотну забрану уласка у Србију“.
Веровали или не, цитиран је статус са друштвене мреже академика Душана Теодоровића, а односи се на начин на који би, по мишљењу овог либералног интелектуалца, убудуће требало да буду третирани Срби из Републике Српске, који имају и српско држављанство, а дрзнули су се да своје бирачко право искористе на последњим изборима у Србији.
Има ли ово неке сличности за својевременом забраном држављанима Црне Горе са пребивалиштем у Србији да учествују у референдуму о независнисти Црне Горе, док су истовремено из иностранства авионима довожени гласачи из удаљених дијаспора, великим делом Албанци?
А ево сад и навода са сајта још једног врхунског београдског интелектуалца: „Ристо из Фоче има двојно држављанство, ал не мере да запамти атресу у Биограду. Тудека, неђе, близу. Сваки пут кад дође вамо оде до Арене да пита ђе живи, ђе гласа и кад му је заказана аперације киле. Није још нашо ту своју атресу ал не одустаје Ристо. Доће јопе кад се буде гласало“. Али не брините за Риста: „Јавио ми се Ристо, да не бринем. Стигао је кући. Ја сам погрешио само у једној ствари. Није из Фоче. Извињавам се Фочацима. Чувај ми се, добри мој Риле. И јави се обавезно кад поново дођеш у Звездару“.
Ова усиљена и неукусна духовитост зачињена неспретним карикирањем наводног наречја прекодринских Срба, принадлежи, веровали или не, познатом драмском писцу, универзитетском професору и политичару, до пре неколико дана потпредседнику Народне странке Синиши Ковачевићу.
Могло би се навести још подоста слично интонираних порука из редова оних који се, претпостављам, сматрају овдашњом интелектуалном елитом, а који су се после нетом одржаних избора гневно обрушили на Србе из Републике Српске, јер су, наводно, у великом броју одлучили да дају свој глас, претпоставља се, актуалној власти, односно Александру Вучићу, иако је то сасвим неизвесно и непроверљиво. Сем уколико им неко од представника београдске грађанске елите није тајно снимао гласачке листиће.
Повод за овако острашћене реакције јамачно није мање или веће учешће прекодринских Срба на изборима, већ изборни резултат, за који је нужно пронаћи објашњење и кривце, ако треба и са оне стране границе. Но, пошто су резултати избора оспорени, покренути су протести незадовољника из опозиције, тако да се изборни процес не може сматрати формално окончаним, њиме се овом приликом не бих бавио.
Но, „не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка на њему свој траг покаже“, народна је мудрост, па су тако и ови зимски избори и без снега истерали на чистину и оголели неколике забрињавајуће појаве у српском народу и покудне аберације његове политичке (не)културе.
Конкретно, необуздани излив отровних порука Србима с оне стране Дрине од оних који себе у Србији, а нарочито у Београду, сматрају носиоцима либералнодемократских, „европских“ вредности и грађанског слободарства до краја је разоткрио размере тињајућег одијума који код те врсте (самопроглашене) елите изазива чињеница да су Срби један народ ма где да живе, да је тај српски свет жива, пулсирајућа реалност и да је Србија матица свеукупног српства, ка којој оно управља своје погледе, осећања и наде.
Док се живело у Југославији, чак и другој, Титовој, кад је изгледало (првенствено Србима) да је српско национално питање једном заувек решено стварањем заједничке државе у коју су они уложили, поред река крви, и сав свој државотворни потенцијал, историјске идеале и братску великодушност, никоме није сметало да се у Србији о Србима из БиХ у смислу уже регионалне припадности говори као о „Босанцима“. Уосталом, и сами су себе, често у вицевима и пошалицама, тако називали, не осећајући зато мање да су Срби.
Међутим, већ у последњим деценијама постојања федерације, њеног „федерирања“, како се говорило, запажена је била склоност да Словенци унутрашње гастарбајтере из свих југоисточних делова Југославије, а не само из БиХ, подругљиво и потцењивачки зову „Босанцима“. На тај начин Србима, од којих су касније многи избрисани из списка словеначких држављана (можда је то далека инспирација академика Теодоровића), никако није одговарало да их називају „Босанцима“, а поготово после распада Југослације и трагичног грађанског и међунационалног рата у БиХ. Да би били своји на своме изборили су Републику Српску, наглашавајући да нису никакви „босански Срби“, већ једноставно Срби који не живе у Србији.
Из истог основног разлога грубог разбијања српског националног корпуса, без равноправног уважавања интереса и права његових припадника, ни национално свесни Срби у Србији, од којих многима то раније није боло уши, мрште се на употребу колективног имена „Србијанци“, иако оно не постоји и не користи се од јуче, поготово у крајевима северно од Саве и Дунава и својевремено није сугерисало никакву нарочито пејоративну конотацију. Али, историјске реалности се мењају, што се појмовно-терминолошки и семантички неминовно одражава и у језику.
Камо среће, међутим, да је овај проблем превасходно социолингвистичке природе.
Својевремено је Душан Ковачевић објавио оригиналну, духовиту, али и крајње озбиљну и опомињућу књигу „20 српских подела“. С обзиром на то да је њен аутор вероватно наш најбољи савремени драмски писац особеног хумора, овај његов инвентар линија по којима се Срби деле („а могао би их набројати и сто“, приметио је он на једном представљању свога дела) прихваћен је махом са симпатијама и осмесима, као „лако штиво“, иако је било оних, а међу њима и сâм писац, који су указивали на то да смешна маска у овом случају скрива тужно, па и мржњом искривљено, опако лице.
Управо одржани избори у Србији нису прва, али су свакако једна од до сада најуверљивијих потврда бар делимичне оправданости циничне оцене која се често може чути, да Србима већи непријатељи од Срба нису потребни.
Са толиким стварним и умишљеним поделама у једном сразмерно малобројном народу заиста није лако успешно корачати кроз историју. Овога пута, поводом учешћа одређеног броја Срба из Републике Српске на изборима у Србији, чији су такође држављани, из дела „србијанске“, а посебно београдске „грађанистичке“ јавности толико неспутано и ружно провалило је дубоко осећање антагонизма према њима, да су, свесни опасности овог дубоког унутарсрпског раскола у једном по много чему неизвесном и тешком тренутку за целокупан наш народ, нашли за потребно да се огласе и носиоци највиших државних функција.
Тако је председник Србије Александар Вучић дао следећу изјаву: „Желим да вам се извиним због страшне кампање коју против вас, наших сестара и браће, води један део политичке јавности у Београду. Један део оних који никако не могу да се помире са Бог зна којим узастопним поразом, и који по сваку цену желе да дођу на власт, макар то учинили и преко ваших леђа, макар вас окривили за поразе, иако им ни за шта нисте криви /…/ Волимо Републику Српску, никада се нећемо одрећи свог народа. И увек ћемо бити уз вас и нећемо бежати и нећемо се склањати од оних који би да се данас са вама посвађају“.
У опсежном интервјуу „Политици“, Милорад Додик је рекао да није очекивао да ће „део опозиције у Србији усудити на директну конфронтацију са нашим народом у Републици Српској“, истакавши да им то тамошњи Срби „никада неће опростити“. Затим је био до краја отворен и недвосмислено бритак: „Желим да поручим том менталном кругу који је лишен сваког осећаја за политику – никада више неће добити подршку људи одавде. Никада нас нису ни питали како живимо /…/ Не могу да верујем у шта се то претворило. Али не могу рећи да сам изненађен, иако ударац из Београда нисмо очекивали и зато је то за нас болно. Део те опозиције која сада клевеће нас из Српске, јер смо користили наша права у складу са законима Србије, у континуитету има негативан однос према РС. Током изборне кампање, у стереотипима типичним за такозвани круг двојке, говорили су о нама као геноциднима, фаворизовали Сарајево, описивали нас као терет, зле и прљаве, па испада само да им није нас, ето, живели би далеко боље. Невешти покушај да то сада представе како неко други сада тобож хоће да нас завади, потпуно је погрешан и говори о њиховој неадекватности за политичке процене. Уместо да су се извинили, додатно нас праве идиотима. Све ово о чему сам говорио код гласача у РС створило је мотив да учествују на изборима. Сада од руководства у Београду тражим да обезбеди да Србија призна српско држављанство свим грађанима Српске. Сада за то имамо додатни мотив. Видели смо да у Београду постоји део људи који имају негативан однос према нама и зато нам треба додатна заштита. Ми смо део једног народа. Тамошњи самозвани елитисти, заљубљени у сарајевске наративе, који одавно не постоје, одлазили су тамо да се додворавају, не интересујући се за нашу политику – која је овде веома озбиљна“.
Додик, очигледно, има другачије идеје у односу на академика Теодоровића, али свакако и због Теодоровића и њему сличних, као што проглашавање независности Републике Српске не најављује као могућност из неког хира или услед политичке неодговорности, већ због деловања Кристијана Шмита и њему сличних. Тако су, заправо, Теодоровић и Шмит објективно на истој страни, а Република Српска, и Срби, на својој.
У цитираној изјави Додик помиње и фамозни „круг двојке“ и „самозване елитисте“. Пошто је сада ђаво подела међу Србима заиста однео шалу, а за шта су последњи избори у Србији били само лакмусов папир, како унутар ње тако и у целом српском народу, првенствено је на одговорним интелектуалним и јавним делатницима у Србији, а напосе у Београду, да с гађењем не окрећу главу од појава које се рутински крсте (и отписују) као „круг двојке“ и „самозвани елитисти“, већ да их подвргну објективној анализи и чињеничној провери њиховог смисла.
Недавно је на представљању своје нове књиге „Прошлост долази“ у Новом Саду, Дубравка Стојановић, позната историчарка и једно од најауторитативнијих пера тзв. „друге Србије“ (још један појам из политичког дискурса који би заслуживао озбиљно разматрање) изрекла једну шире и далекосежно значајну тврдњу, иако се она у датом случају односила на стање савремене српске историографије, односно оштар расцеп међу њеним посленицима.
Критикујући „државне историчаре“ из САНУ да за циљ немају науку, већ „подржавање власти и контролу моћи“, што подразумева „потпуно свесно фалсификовање историје“, ова истакнута представница вероватно унутареснафски најпосвађаније интелектуалне, стручне и академске групације у Србији, изрекла је и следеће: “Ми у нашем историјском свету живимо потпуни апартхејд: ми имамо своје скупове, они имају своје…“.
Сасвим оправдано је употребила квалификацију апартхејд и добро је што је, она као историчар и озбиљан научник, то учинила. Камо среће да је апартхејд својствен само српским историчарима, мада је и он веома штетан. Не, искључивом логиком апартхејда заражено је целокупно српско друштво, а понајвише његови интелектуалци и политичари који га медијски емитују и зраче на окружење или, у терминима социјалне екологије, загађују ментални хумус нације.
Дубравки Стојановић, као проучаваоцу настанка и понашања српских елита, о чему је написала запажене странице, свакако је јасно да оваква острашћена нетрпељивост није првина у историји Србије.
У једном огледу уврштеном у књигу „Уље на води“, позивајући се на познатог професора Правног факултета Живојина Перића, она овако описује политичку климу у Србији почетком XX века: „Политички противници нису били схватани као сарадници на заједничком послу остварења општег добра, већ као крвни непријатељи, што је значило да политички други није легитиман, чиме се отварао простор за сурове политичке обрачуне, укључујући и дугу историју политичких убистава“.
Пошто, с ослонцем на теоријске поставке Фернана Бродела и свога професора Андреја Митровића, Дубравка Стојановић пише есеје о „историји садашњости Србије“, сагледавајући у томе јединствен епистемолошки потенцијал досега и увида историјске науке, биће занимљиво како ће неки будући историчар, кад садашњост коју промишља наша ауторка буде постала прошлост судити о месту и улози данашње интелектуалне елите Србије. Јер, настајању, постојању и одржавању унутарсрпских апартхејда можда и више од просечно неубедљивих политичара доприносе они које сматрају или, чешће, који се сматрају грађанском и либералном елитом српског друштва, а у последње време су нападно гласни и агресивни, с претензојом да говоре у име грађана или, тачније, ГРАЂАНА, јер сви житељи српских градова, па и Београда, то за њих нису.
Потписник ових редова је уредно и одавно пријављени становник Београда, али, по свему судећи, не и ГРАЂАНИН, па ће се о теми те симптоматичне диференцијације огласити у Србији, како је примерено, јер тај вештачки и неодрживи „унутарсрбијански“ апартхејд није нешто чиме треба да се баве наша браћа у Републици Српској, иако их његове последице болно погађају.
Имају они преча и важнија национална и егзистенцијална посла. Рецимо само да идеолошки апартхејд наметнут од стране „грађанистичке“ елите, која типолошки функционише по принципу погубног америчког мита о изузетности („exceptionalism“), има два главна аспекта, односно димензије – територијални и социокултурни и да се они актуализују на више нивоа и у више контекста, од локалног, преко, условно речено, „србијанског“, до општесрпског.
Бруталност и безобзирност са којима се на општесрпском народносном плану еруптивно испољио кроз грубе нападе на прекодринске Србе обавезује на одговор, а он се мора одлучно дати у епицентру, у жаришту патологије, у Србији и у Београду. У супротном, прети опасност да и онако ровито српско јединство буде додатно угрожено.
Да ли је случајност што се то, као и обично, дешава у време када је оно објективно и животно, а не програмски и идеалистички, најпотребније?
