Митра Рељић: Општи мук или о скрнављењу српског гробља

Албанци убрзано зидају куће у северном делу Косовске Митровице. Многе су већ под кровом. Обнављају своје, девастиране током сукоба 1999. године – саопштавају албански медији – мада неке од њих ничу посред ливаде, где, очигледно је, никада није било ни темеља куће. И све би било у реду када би и Срби стекли право да опораве своје домове јужно од Ибра, када их, како се примакну узурпираној дедовини – за наук другима – не би спровели у затвор и оптужили, ни мање ни више, него за ратни злочин. И када албанске куће не би ницале на српском гробљу.

Прошло је нешто мање од два месеца откад је један од албанских „повратника” варварски преорао булдожером српско гробље старо најмање 300 година. Након медијске узбуне стигла комисија, извршила експертизу (булдожером избачене кости наших предака ношене су у Приштину), па наредивши да се разапне трака и пробијени пут затрпа (при чему су кости давно упокојених Срба изнова „претресане”), варварину дала до знања да га не сме користити.

Тих дана су ме многи позивали, тражили фотографије, па „као неког ко се дуго бави гробљима” питали шта нам ваља чинити. Позвао ме је и представник Српске листе. Њему, као и осталима, понављала сам једно те исто: гробље под хитно треба физички обезбедити (у складу са постојећом мапом гробља исто оградити), након чега би лице надлежног Завода за заштиту споменика донело решење да се гробље стави на листу културних добара наше државе. Да је ишта од тога урађено, до накнадног скрнављења гробља не би дошло!

Варварин мало причекао, потом се досетио да изврши свој наум тако што ће на гробље ударити одоздо, с асфалтног друма подно гробља, поред своје некадашње продавнице (сазидане такође на простору гробља) која „виси” изнад стрме саобраћајнице (варваринови суседи приповедају како га је, док је зидао продавницу, његова сународница, настањена преко пута, упозоравала да се мане безбожничког посла). Успињући механизацију поред продавнице, варварин је пресекао – по наредби комисије – претходно затрпани пут, рашчистио део који му је потребан и наставио да користи, тј. да гаца по српским костима. (кућа на насловној фотографији – Н.С.)

Општи мук – једини је одговор на описани вандализам. Лично очекујем још који попреки поглед. И то само зато што гробље уопште помињем. Па зар је време за овакве теме баш сад кад се диљем Отаџбине кличе у славу толиких успеха? Кад се ваља дивити сваком подвигу упакованом у свакојаке скечеве у којима нису изостали ни пољски клозети, камоли путеви, фабрике, мамографи.

Кад смо код овог потоњег, болница у Косовској Митровици, претенциозно названа „Клинички болнички центар”, има, веле, примерак овог важног апарата на којем се – да ли што не ради или што њиме нема ко да рукује – ниједна жена одавно није прегледала. Начули то албански лекари, па пре извесног времена, не би ли показали „бригу” за здравље српских жена, са све покретним мамографом банули у улицу Краља Петра Ослободиоца. Не знам је ли их се и колико прегледало. Ако и јесте – није им замерити. Председник ионако каже да ће се Срби из Косовске Митровице лечити у Новом Пазару. А хоће ли моћи и како ће стићи до Пазара, најмање је важно.

У овдашњим продавницама, осим покоје флаше ракије или „залутале” чоколадице – више нема ни српских производа. Док смо се, хировима из Приштине, сусретали с празним рафовима, још смо имали наде. Најпре, знало се да ће држава наћи начина и пасторчад како-тако да опскрби, а и, „част” онима опскрбљеним на све стране и преко сваке мере (е, то ваља заслужити!), овдашњи народ свикао на немање, руководећи се оном да се жив човек снађе, није се много ни секирао. Није га одвећ бринуло ни то што га држе за пасторче, јер му је на уму пример већине Косовкиња које пасторчад не одвајају од деце коју су родиле (То како је Румена пригрлила децу покојне Младене, сабирући их уз ону коју је Михајлу сама родила – „о томе зна цело Косово” – вели Трајко. А Младенина сирочад узвраћала су Румени истом мером: „Мајка па мајка”, тврдећи да како старе све на њу и личе – стоји у роману Свет изван Сунчице Денић).

Народ је знао да неће њихово, оно с етикетом на албанском језику. Али, како из Београда – осим спорадичног „испирања уста” Косовом – нема ни назнаке да се и за пасторчад штогод учини (додуше, ових дана су нам, онако „испод жита”, док је пажња јавности била усмерена на нешто сасвим друго, скројили, биће „за наше добро”, некакав споразум везан за електрику), тако су и трговци „спустили лопту”, па продавнице – уз подразумевано повећање цена – напунили свакојаким ђаконијама допремљеним с оне стране реке. Народ то туђе најпре заобилазио, па, немајући куд, почео да купује.

И опет, када би се у осталим градовима на Косову и Метохији могао видети макар и траг српског језика – нико не би имао ништа против да у северном делу Косовске Митровице види албански језик. Иако још нису уселили у новоизграђене куће – а ускоро ће, албански језик постепено и овде најављује своју превласт, што се види на приложеној фотографији снимљеној на шалтеру за плаћање телефонских услуга. Отпора нема, пошто је све учињено да Митровчани који су још увек неспремни да оду, барем престану да личе на себе.