Слободан Антонић
Успон и пад Вукове ћирилице
Слободан Антонић
Ово је наслов књиге Синише Стефановића, коју је у октобру објавио Андрићев институт (Одјељење друштвених наука).
Синиша Стефановић је историчар, запослен у Заводу за проучавање културног развитка (Београд). Он већ дуже од деценије истражује културолошке аспекте српског матичног писма. Био је координатор Заводовог пројекта Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији из ког су произашли Стефановићеви научни чланци, као и важан део грађе за ову књигу.
Нећу препричавати Стефановићеву књигу, јер је цела доступна на сајту Андрићевог института (овде). Ова дигитална доступност је одлична јер, иако постоји у каталогу, књиге засада нема ни у једној библиотеци у Републици Српској (овде), а у Србији чак није ни каталошки заведена (овде).
Рећи ћу само зашто је ова капитална књига (590 стр.) од изузетне важности за српску културу. Она даје историјски преглед културних борби око ћирилице, као и државне културне политике у последњих два века.
Ту је све пажљиво приказано и објашњено: „Копитар-Вукова реформа“, као израз културне политике Марије Терезије и Јосифа Другог; отпор Вуковој ћирилици у Србији и њено увођење као последица руског пораза у Кримском рату; културцид над ћирилицом током Великог рата; комунистичка културна политика „латинизације“ Југославије и Србије; нетрпељивост према ћирилици тзв. цивилног друштва у Србији, као кључног заступника данашње атлантистичке културне политике итд.
Стефановић на конкретној грађи показује, рецимо, да су највећи падови у употреби ћирилице везани за ИБ (1948) и Седми конгрес СКЈ (1958), а не за Новосадски договор (1954) – што јасно означава политичку, а не лингвистичку позадину овог питања. Објашњава политичку дисквалификацију ћирилице као „шовинистичког писма“ и настојање Павла Ивића да, у изнудици, дефинише двоазбучност српске културе, како би одбранио њено јединство. Описује латинизацију широких слојева становништва у Србији (до 1990), те увођење „двоазбучности“ српског језика (после 1990) – при чему је „друго писмо“ стандардна хрватска латиница.
Аутор је академски пристојан и само благо описује антићириличну хистерију овдашњих перјаница аутошовинизма, уздржавајући се од оштријих квалификација (попут речи које сам користио у овој реченици). То је свакако похвално, мада претпоставља да имамо посла с рационалним актерима који уважавају снагу аргумената. Али, рекао бих да је овде пре реч о фанатичним идеолошким бојовницима, који страсно мрзе све што има било какве везе с традицијом, православљем и Русима.
Подсетићу да је Џорџ Ален, амерички амбасадор у Југославији 1949-1953, тражио од југословенског министра просвете и културе Родољуба Чолаковића да се, као доказ потпуног „раскида с Русима“, напусти ћирилица и пређе сасвим на латиницу. „У извесном смислу то и радимо“, одговорио је министар. „Трудимо се да свако дете у Југославији научи латиницу, па ће до тога доћи само од себе“ (овде 148).
Јер, докле год пишу ћирилицом, Срби су за атлантисте „мали Руси на Балкану“. Зато је после 5. октобра систематски вршена латинизација готово целокупног јавног простора. И зато је Венецијанска комисија протестовала због ћирилице у члану 10 српског Устава (2006).
Од тада се тај члан непрестано напада. Тако је ових дана и моја колегиница с Института друштвених наука, Сузана Игњатовић, у Peščaniku, написала да се „ништа страшно неће десити ако дерегулишемо писмо у следећем уставу – ћирилица ће и даље бити коришћена за надгробне споменике, за својеручне потписе, за краснописна школска сведочанства и на рекламним таблама неког кафића – из штоса“.
Дакле, све приче о „богатству двоазбучности“ завршавају местом које је ћирилици истински намењено – то су гробља и спрдање. Јер, како стоји на Грухоњићевом порталу Аutonomija info: „А шта нам говори мањак ћириличних табли (у Новом Саду)? Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она стара `српска Атина`, у којој се `мислило и на ћирилици писало`. Друга ствар је отмено присуство латинице“.
Отмена латиница и примитивна ћирилица – то је резиме културрасистичке политике наших компрадора. Зато они добијају епи нападе кад год се спомене заштита ћирилице од атлантистичког културцида. Када је, 2021. године, донет закон о заштити ћирилице – иначе, намерно скројен као неефикасан, безуб и непримењив – завапили су до неба како је он израз „снажне националистичке мобилизације и средство принуде и застрашивања грађана“ (Хелсиншки одбор за људска права), „израз политичке регресије и притиска на Србе који користе латиницу“ (Е. Павловић, Autonomija info), део „кампањске фазе буке и беса, у којој ће понеки малерозни латинични `неродољуб` бити егземпларно стрељан“ (Теофил Панчић), акције којом се најављује „држава Србија као касарна у којој се стреља за употребу латинице“ (Саша Илић, Peščanik), те како ће од сада људи који пишу латиницом у Србији морати носити „жуте траке – или беле, какве су током рата деведесетих у Приједору носили муслимани“ (Мијат Лакићевић).
Закон, наравно, није имао никаквог ефекта – јер је тако и скројен: као прости симулакрум. Али, Peščanik не престаје да вапи како је посреди „својеврсна хајка на латиницу и стални покушаји њеног насилног изопштења из српске културе“ (Марија Мандић), како је „латиница поново изложена службеној дискриминацији“, као „тридесетих година (?!), када је ћирилица била део репресивног механизма државног апарата“ (Саша Илић), или да је „то начин за остваривање претензија СПЦ-а у области културе и стицање монопола над српском културом – што је сасвим анахрона тежња“ (Владимир Вељковић).
И зато, у циљу заштите јадне, прогоњене латинице – које ваљда нигде нема на нашим улицама, или на нашим ТВ екранима – „проевропски“ политичари, попут Маринике Тепић, предлажу штампање уџбеника у српским школама на латиници. Вероватно је мало 258 милиона Laguninih латиничних књига, потребно је да се и књиге за децу штампају латиницом, како се случајно и она не би заразила тим „националистичким“ и „паланачким“ писмом.
А ћирилица? Њу треба пустити да сконча пред атлантистичким планираним културцидом: „Ћирилица ће се одржати ако пронађе сопствени raison d’être (…). Ако није довољно витална, ћирилица ће да одумре, и то неће бити штета, јер оно што у себи више нема животне снаге нема ни разлога за живот“ (Иван Миленковић, „Мумифицирање културалне политике“, Политика, 24. август 2013, Културни додатак, стр. 7).
Ламброс је лепо рекао да је ћирилица „лакмус тест за нашминкане фашисте“. Јер само за ћирилицу вреди „што нема снаге, нека умре“. А ваљда и за Србе уопште.
Ствар је таква да латиница данас несумњиво има статус колонизаторског писма у Србији. У слободној земљи, два писма би се можда и могла доживети као извесни културни плурализам, као занимљиви диверзитет. Али у колонији Србији? Немојмо се заваравати. Није случајно што „страни ивеститори“ пишу искључиво латиницом. Није случајно што наше вашингтонске странке знају само за латиницу. Није случајно да наши аутоколонијални медији, наши аутоколонијални издавачи, наши аутоколонијални писци, познају једино латиницу.
Да они бар некад нешто напишу ћирилицом, па да кажемо – нема ту политике, нема ту неке посебне поруке. Али, искључиво латиница – па то је већ знак препознавања, политички и културни симбол који на сав глас виче оне легендарне речи Мие Давид: „Колико је ова земља одвратна!“.
Зато је Стефановићева књига важна. Она је сведочанство два века наше дезоријентисаности и наивности, лутања и несналажења, лоше и слабе српске културне политике, али и моћног, арканског деловања империјалних сила Запада на овом тлу.
Са Стефановићевом књигом ваљда ће нам много тога постати јасније. Јер ми себи још два века лутања тешко да можемо да допустимо.
