Прогон игумана Фотија

„Ко је то појачао радио, кад је дошла струја?”, питала је из суседног дворишта тетка Деса у Сувом Долу код Липљана. Остала је у чуду када је схватила да неки младић „ уживо пева оперу” и да се тако гласно чује. Тај дечак са широким осмехом покуцао је на врата манастира Грачанице у јулу 2004. године. Дошао је у најтежим временима, прошао поред шведских борбених возила на улазу у манастир, срео избегличку децу која се играју по порти, протеране калуђере и мирис паљевине у погрому 17. марта 2004. године.

Дошао је када је било најтеже, и то је, уз Арноа Гујона, једини осмех са стране који је покуцао на српска, косовска врата у години погрома. Звао се Александар Костовски рођен у Скопљу, а лепи глас га је одао, па се схватило да је завршио Државну музичку академију „Панчо Владигеров” у Софији, занимање – оперски певач.

Остао је у манастиру да кува, да се смеје, да гледа тешке косовске судбине и оне који покушавају да се врате на спаљена згаришта својих цркава и манастира. Дошао је у чвориште косовске драме, међу нервозне људе пуне ожиљака, међу политичаре локалне и светске који су овде водили политику, међу узнемирене духове у Српској православној цркви. Дошао је и остао, без интереса, без политике и без великих идеја са потребом да живи као хришћанин и да светињама преда своју веру и живот.

Скоро двадесет година касније једна вест је кратко обишла свет, од станице косовске полиције у Приштини до говорнице Уједињених нација у Њујорку: – Са Косова је депортован Фотије, игуман Девиних Вода, код Звечана. Без образложења, без правних основа, позван је да преузме косовску личну карту под надзором ОЕБС-а и Еулекса, а онда по хитном поступку спроведен до Северне Македоније и прелаза Ђенерал Јанковић, чије име је одавно промењено у Елез Хан.

„Депортовали су монаха из Македоније који је свој животни пут, подвиг пронашао на косметској груди”, пише Милутин Станчић, оснивач Културно-информативног центра „Спона” из Скопља.

Овим чином завршава се двадесет најбољих година игумана Фотија, а поклонио их је Косову у најгорим временима. После катастрофе која се догодила у Бањској, у јавности Косова формира се свест да је сада тренутак да се започне коначни обрачун са Српском православном црквом, да се она почне институционално разграђивати. У наредном периоду би требало показати неколико кључних чињеница: црква није способна да управља собом, јер преко ње „српска хегемонистичка политика увози људе”, који изнутра разбијају будућност Косова; Српска православна црква је заправо „православна црква”; манастири, институције и појединци су носиоци мрачних идеја и потребно је пронаћи доказе за њихову дискредитацију, укључујући оружје и тероризам. Сви који су започели процес добијања косовских докумената могу завршити као игуман Фотије и постати „претња по националну безбедност”. Он је преседан за опробани црногорски сценарио.

„Уочљива је њихова повезаност са бившим антицрквеним режимом у Црној Гори. Не треба заборавити да је режим у Црној Гори до 2020. године отворио више фронтова против митрополије и епархија СПЦ, а готово идентично поступање видимо и у Приштини. Да ствар буде огољена и јасна до краја – садржај решења о протеривању протосинђела Фотија, настојатеља манастира Девина вода, готово је идентично са садржајем решења које је 2015. године донео МУП Црне Горе у мом случају исте године. Ми смо имали срећу што је Управни суд Црне Горе судио по закону”, каже за „Политику” протојереј Велибор Џомић, истакнути правник и један од најважнијих бораца за слободу Српске православне цркве у Црној Гори.

У косовском чвору спорни детаљи најделотворније уништавају живот. Они се тешко објашњавају, они креирају атмосферу и подржавају паралелни систем гласина и примисли. Косовска лична карта уништила је двадесет година живота монаха Фотија. Из своје мале пустиње на северу Косова он је развио широку мисију и утицај: „Нема већих речи о делима оца Фотија од нас живих сведока којима је приближио веру и цркву”, пишу му ових дана његови парохијани.

Човек ван свих сукоба, скоро наиван и увек спреман да запева. „Не памти песме. Зна само три стиха ’Соко пијев вода на Вардарот’, нервира ме”, каже игуман Василије из Светих Врача код Лепосавића.

Као човек урбаног духа, он је био нека врста споне између цркве и омладине са којима је био у сталном контакту. Новинарка Ивана Вановац, председница Друштва новинара Косова и Метохије, сматра да је разумео стварност и проблеме тренутка у ком млади стасавају и живе, као и да је депортација управо њих највише погодила: „Ово што му се дешава, сигурна сам, он разуме исправно, јер је и све нас томе учио – Косово мора да боли. Косово је понижење. Косово одузима много, али се са Косова плодови неба беру руком.”