Узбуна у ЕУ и САД: Зашто је победа „Путиновог кандидата“ у Словачкој лоша вест за јединство Запада

Роберту Фицу, троструком бившем премијеру Словачке, мандат за састављање његове и словачке нове владе морала је да понуди председница коју је Фицо назвао „америчком марионетом“, а она га заузврат тужи због очигледне увреде. Ако је веровати западним медијима и њиховим страховима, на изборима у Словачкој прошле суботе победила је Русија.

Тај изборни дан у Словачкој био је „мрачан дан за Украјину и јединство Запада“, коментарисала је француска посланица у Европском парламенту Валери Хајер, али, свеједно, увређена председница Словачке и(ли) марионета Америке Зузана Чапутова у овом тренутку није имала другог избора.

Парламентарна већина

Фицова партија леве оријентације, Смер, освојила је највише – скоро 23 одсто – гласова, пет одсто више од либералне и прозападне Прогресивне Словачке. На трећем месту је са 15 одсто гласова Фицов бивши партијски друг, и сам бивши премијер Словачке Петер Пелегрини који је напоменуо да су његова нова партија Хлас (илити Глас) и Фицов Смер блиски „како идеолошки тако и политички“, те да је „Словачка желела победу Роберта Фица“.

Магазин „Економист“ ће, у вези са споменутом идеолошком блискошћу, приметити и да Пелегрини није заузео „проруске позиције, али се прикључио Фицу 2021. у супротстављању одбрамбеном споразуму с Америком“. А поврх тога, додаје британски лист, овом потенцијалном двојцу већину у парламенту требало би да обезбеди „екстремно проруска Словачка национална партија“ с којом је Фицо већ владао, а чијем лидеру Андреју Данку западни либерални кругови нису заборавили да је 2019, после сусрета са Сергејем Лавровим, признао да се „клања свему што чини“ руски шеф дипломатије у међународним односима.

Проевропска пропаганда

Нормално, то јест, очекивано, већ су стигле оцене да је Фицо победио „ширећи страх“, тако што је „убедио довољно људи да либерализам и људска права могу да буду већа претња за грађане од широко распрострањене корупције и саосећања за режим Владимира Путина“, како је устврдила либерална новинарка Беата Баглова; Фицо пак таквима одговара да су „прљаве анти-словачке проститутке“.

А истакла се тумачењем Фицовог успеха и оближња Чехиња Вера Јурова, потпредседница Европске комисије, оценом да је Словак кога је фаворизовао Брисел, лидер Прогресивне Словачке Михал Шимечка, „био изложен дезинформационој кампањи без преседана“, уз „информациони простор који је био преплављен са крајње деснице, али и из про-кремаљских извора“. Па је у том смислу истакла лажни видео, створен уз помоћ вештачке интелигенције, у коме тобожњи Шимечка најављује поскупљење пива, као да су му пивопије дошле главе, те стога комесарка Јурова и указује на „злоупотребу технологије која угрожава европску демократију“. И радосно најављује цензуру у Европској унији у виду Закона о дигиталним сервисима који од друштвених мрежа захтева да се јаче ангажују против „нелегалног садржаја“, шта год све то тачно било, а можемо да наслутимо шта ће бити чим су у такав недозвољени садржај укључене и „поруке подршке агресији“, при чему се ту сигурно не мисли на НАТО агресију на Србију.

Ни метка више за Украјину

Али, откуд уопште толика узбуна – „Фајненшел тајмс“ пише о „аларму који се упалио у Вашингтону и Бриселу“ – због Роберта Фица у сразмерно маленој Словачкој? Чију су кандидатуру покушали да осујете оптужбама да је био на челу „криминалне организације која је контролисала полицију“. И зашто су уопште Словаци изгласали некога ко је био изложен оноликим оптужбама за корупцију?

Судећи по тумачењима западних медија, само зато што говори оно што је нормално. Или би требало да буде, а није, па га то и супротставља либералном мејнстриму.

Фицо се, наиме, дрско залаже за склапање мира уместо рата с Русијом. Каже, „ни метка више за Украјину“ из Словачке, што, опомиње „Њујорк тајмс“, представља „потпуни заокрет: Словачка је била прва која је Украјини испоручила борбене авионе“, уз то и противавионске системе С-300; истини за вољу, како се додаје, складишта словачке војске углавном су испражњена, тако да Фицова претња, буде ли евентуално остварена, неће имати пуно практичног ефекта.

„Он се диви Владимиру Путину, и каже да неће дозволити хапшење руског председника по међународној потерници ако он дође у Словачку“, оптужује Роберта Фица лондонски „Гардијан“, приговарајући му и што је приметио да „народ у Словачкој има веће бриге од Украјине“ и да су антируске санкције „бескорисне“. А поврх тога критикује истополне бракове, идеју да такви парови усвајају децу назива „перверзном“ и противио се закључавањима и маскама током пандемије.

Промена климе у Европи

Штавише, истиче „Њујорк тајмс“, „са Словачком, Мађарском и Србијом које исказују значајне симпатије за Владимира Путина“ – а треба овој листи додати и Републику Српску чији је лидер Милорад Додик такође од срца честитао Роберту Фицу на победи – „клима се променила у овом делу Европе“. Фицов тријумф, остварен захваљујући „његовим проруским ставовима у кампањи“, напомиње даље „Њујорк тајмс“, „представља још један знак све мање подршке за Украјину на Западу, док се рат продужава а линије фронта углавном остају статичне“ упркос украјинској контраофанзиви која траје већ четири месеца.

У том смислу, коментарише за „Фајненшел тајмс“ Милан Нич из Немачког савета за спољне односе, „Москва слави пукотине на истоку Европе због којих Мађарска више није усамљена“.
„Задатак Запада је да не изгуби Словачку“, додаје, док генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг иде и корак даље, и исказује уверење да ће „Словачка подржавати Украјину ко год да следећи дође на власт“. Другим речима, нема промене, шта год народ бирао.

Зашто је Столтенберг тако сигуран? Зашто су грађани чланице НАТО-а и Европске уније гласали за „проруског“ кандидата? И како ће то утицати на односе у Европској унији и на њен однос према Украјини?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали новинар Синиша Љепојевић и научни сарадник Института за европске студије Рајко Петровић.