Овим речима је Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске у Србији отворио трибину „Следи ли коначни обрачун Запада са Републиком Српском“. Бројни говорници, међу којима су били и амбасадор БиХ у Србији, др Александар Врањеш, као и министар за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштво др Жељко Будимир расправљали су о начинима отпора и одговора на изазове које са Запада упућују Републици Српској.
Све што је Српска унела у БиХ, може и да изнесе
Према Цицовићевим речима, Република Српска створена је у миру, а у рату је брањена и одбрањена. Као држава српског народа у БиХ она је стигла у Дејтон, где је на заједничке институције пренела само део својих надлежности.
Ово подсећање потребно је, наставио је он, увек је потребно зато што би требало имати у виду да све што је Српска унела у БиХ, може и да изнесе. То даље значи да за сваки притисак на Републику Српску, њеног председника и државне органе, Српска има чврст основ за одбрану правним и демократским средствима.
На притиске, грађани Српске дали су снажан одговор, навео је Цицовић.
„Сви изласци српског народа на границу свог ентитета под паролом „Граница постоји“ не казују само да је граница ентитета дејтонска категорија, него и да је оптужба против председника Републике Српске граница преко које се не може прећи“, истакао је он.
Уместо унитарне БиХ, Запад је добио неодржив протекторат и да би ојачао његове климаве стубове, укључио се у „бетонирање“ наратива о грађанском рату у БиХ који одговарају искључиво Бошњацима, објашњава Врањеш.
Од наметања вербалног деликта кроз кривични закон до последње одлуке Кристијана Шмита да прошири оквир за активности Меморијалног центра у Сребреници, колективни Запад показао је спремност да неутралише свако по њима апокрифно тумачење из Републике Српске. Те активности су у сагласју са бошњачким покушајима да ближу и даљу историју редефинишу у складу са њиховим савременим политичким митовима који су настајали у последње три деценије.
„Њима је то потребно за изградњу некаквог културног кода унутар БиХ. Али, то не сме да буде српски код. То не сме да буде српски идентитет. Када је у питању српски идентитет, онда је проблематично“, каже Врањеш.
Према речима Будимира, политички Запад заједно са бошњачком елитом ради на рушењу геополитичког субјективитета Републике Српске. Прва линија сталних напада изводи се преко Уставног суда БиХ, а друга преко активности лажног високог представника.
Циљ је дефункционализовати и детериторијализовати Републику Српску, каже Будимир.
„Као развлашћивање Републике Српске које има за задатак да је дефункционализује, детериторијализација има за задатак да извуче тепих испод ногу политичко-територијалној заједници која се зове Република Српска. И геополитички субјективитет ентитета после тога више не постоји. И то је та битка коју сада водимо“, објашњава он.
Запад напада Додика, а гађа Српску
За професора Факултета политичких наука др Ненада Кецмановића и декана бањалучког Факултета безбедности др Предрага Ћеранића, преко оптужби против председника Републике Српске Милорада Додика, Запад покушава да уруши Републику Српску одузимајући јој имовину и тако је сведе на празну љуштуру, што би за последицу имало цурење капитала и становништва.
На крају, ситуација би, према Ћеранићевим речима, била као на Косову и Метохији – народ би био обесправљен, а премлаћивања и привођења уз жмурење међународне заједнице свакодневна.
Ако некоме није јасно зашто Запад гађа Додика, а окомио се на Републику Српску, иако Додик и Српска нису једно те исто, колонијални господар сигурно зна одговор, чим је покренуо ланац лажних механизама, каже Кецмановић.
„Оптужницу подижу Суд и Тужилаштво БиХ којих нема у Дејтону, због тога што се крши одлука непостојећег високог представника и то на основу неуставних бонских овлашћења. Свака нова лаж ослања се на низ претходних. То је политика „фејк њуз“ са којом је бесмислен било какав разговор и не вреди било какав договор“, констатује он.
Према Ћеранићевим речима, одговор на изазове Запада је у произвођењу догађаја којима би требало давати медијски публицитет, као и разоткривање намера оних који над Српском чине насиље.
„На пример, протести „Граница постоји“ и најаве да би долазак Кристијана Шмита могао изазвати негодовање становништва у виду неформалних окупљања грађана, дали су резултат да Шмит у Српску долази искључиво инкогнито, те да се и опозиционари на које је рачунао од њега ограђују и постају солидарни са властима у његовом непризнавању као високог представника. Медији Српске су пласирали информације и видео записе који указују на одавање почасти војницима Вермахта, где је и Шмит био присутан. С обзиром на болне успомене које српски народ има на ову војску, ова солидарност не може проћи без осуде“, истакао је он.
На Шмитове покушаје рехабилитовања нацизма осврнуо се политиколог Александар Павић. То је, како каже, знак да је Запад, у намери да коначно покори Србе, спреман да иде до краја, баш као и Хитлер и нацистичка Немачка. Са Шмитом, као и са нацистима, компромис је, према његовим речима, немогућ.
„Немачка је деведесетих година преко нас радила на сопственој рехабилитацији. Било им је потребно да се пронађу нови „нацисти“ који ће да замене њих. И не само да се замени та теза, него да се Немачка представи као неки борац против нових нациста, да потпуно опере себе и да пребаци тај историјски терет на неког другог. А највећи њихови противници у Европи су Руси и Срби“, каже Павић.
Зато је садашња борба против оних који су поставили Кристијана Шмита егзистенцијална у сваком погледу, додаје он.
Јединство Српске и Србије важније него икада
За некадашњег шефа југословенске дипломатије Владислава Јовановића и политичког аналитичара Драгомира Анђелковића, у отпору према намерама Запада да уруши интегритет Републике Српске најважније је јединство са обе стране Дрине.
На појачане притиске и претње Запада, наша снага није у физичком и политичком надметању са њим, већ у разрађенијем и појачаном коришћењу кључних правних чињеница. Зато је узајамна подршка Београда и Бањалуке данас потребнија него икада, каже Јовановић.
„Ако бисмо успели да одржимо јединство, а морамо га одржати и ако бисмо се држали политички мудро, да не дајемо поводе са наше стране, њихови притисци ће постепено отупљивати и на крају ће морати да схвате да је реално оно што је написано, а да покушаји извртања тог реалног неће успети. То се односи и на Републику Српску, која има чврст бедем у Дејтонском споразуму, и на Србију, јер отимање Косова и Метохије бесправним средствима, наметање те чињенице другим земљама и форсирање Србије да се са тим сложи је, на крају крајева, посао без крчмара“, сматра Јовановић.
Историјско искуство учи нас да тамо где нема српске државе Срби не опстају или опстају као минорна мањина без политичких права, наглашава Анђелковић. Уколико би нестало Републике Српске, уследио би егзодус српског народа, етничко чишћење које ни Република Српска, нити Србија могу да допусте. У тој борби, Бањалука се показала као тврд орах, али је национално јединство са обе стране Дрине, према његовом мишљењу неопходно.
„Република Српска је борбена, храбра, има одлучно руководство и народ који је прошао кроз рат и искалио се. И одбраниће се шта год да се деси. Али, добро је не пролазити кроз нове голготе, добро је дестимулисати непријатеље, а та врста дестимулације је могућа само ако и Србија буде поступала макар упола одлучно како то ради Република Српска“, истиче он.
Колективни Запад нема много могућности у хибридном рату који води против Републике Српске и преостале су му само личне и економске санкције, сматра новинар Синиша Љепојевић. Како каже, санкције јесу оружје хибридног рата, али су и знак немоћи.
Са друге стране, Љепојевићев колега Слободан Рељић навео је да догађаји на Косову и Метохији и у Републици Српској показују да запад не може да буде партнер у решењу српског питања. Запад српском народу нуди добровољно ропство, док се геополитичар Срђан Перишић залаже за, како је рекао, дубински отпор који подразумева схватање да српски народ не припада романско-германској, већ источно-православној цивилизацији.
