Горан Николић: Геополитичка фрагментација – глобална опасност

Фраза је рећи да живимо у „занимљивим временима”. Међутим, глобалне друштвене промене, углавном катализоване ребалансом моћи између водећих светских геополитичких субјеката као и услед неуспеха постојеће форме капитализма да управља нараслим монетарно-фискалним неравнотежама, су таквог обима и значаја да нема много упоредивих историјских периода по том критеријуму.

Коначно, последњих година под притиском јавности, односно бирачких тела, почиње преиспитивање укорењених економских и друштвених постулата, углавном наметнутих од стране Запада, још од 19. века, а посебно од 1945. Заокрет многима изгледа као контрареволуција. Међутим, оно што неки осуђују као протекционизам и меркантилизам је заправо нови (недогматски) приступ решавању важних друштвених питања, што би у коначници могло довести и до стварања здравијег облика глобализације.

Наиме, креатори политика суочени са ризиком колапса читавог система, почели су да увиђају потребу да се ублаже проблеми проистекли из високе неједнакости, да се помогне развој занемарених периферних региона (и тиме заустави исељавање људи из истих), те да се коначно крене са активнијом политиком у циљу ублажавања драматичних последица климатских промена. Истакнути примери овог новог приступа, барем у западним земљама, су европске еколошке субвенције или Бајденов (неадекватно назван) „The Inflation Reduction Act”, регулатива осмишљена да мобилише приватни капитал за постизање климатских циљева и јачање дугорочног раста.

Распад слободне трговине

Ради разумевања нових политика, чији се ниво прогресивности (односно скретање ка далеко већој редистрибуцији, тј. социјалној инклузивности) може видети и из најава пост-неолибералне ортодоксије од стране високих америчких званичника, те напуштању „ере човека из Давоса”, потребно је деконтруисати категоријални апарат који је доминирао од почетка 1980-их па до Велике рецесије 2008-2009.

На пример, погрешно је мислити да је тзв. хипер-глобализација (од раних 1990-их до почетка пандемије COVID-19) била ера слободне трговине. Наиме, тада потписивани тзв. споразуми о слободној трговини углавном су уређивали регулаторне стандарде, правила о интелектуалној својини, инвестицијама, банкарству и финансијама – сферама које су раније били у домену унутрашње политике – док су се далеко мање бавили уклањањем прекограничних ограничења у трговини и улагањима. Наметнута правила су била скројена према интересима „политички повезаних” великих предузећа, посебно највећих међународних банака, фармацеутских компанија и других мултинационалних корпорација (исти су користили међународне арбитраже да неутрализују владине прописе који су смањивали њихове профите). Под њиховим притиском либерализовани су токови капитала, док су климатске промене углавном занемариване, јер би спровођење мера за неутралисање негативних ефеката истих смањивало енормне приходе великих корпорација.

Такође, потребно је реевалуирати еру Бретон-вудског режима (од 1945. до краја 1970-их). То је било време када су владе задржале значајну аутономију у креирању индустријске, регулаторне и финансијске политике. Трговински споразуми су тада били ретки, док је контрола над краткорочним токовима капитала била норма. Упркос релативној затворености глобалне привреде, већина земаља је остваривала значајан економски и друштвени напредак.

Kада се Кина придружила светској економији од 1980-их, понашала се слично (задржавши субвенције, државно власништво, управљање валутом и контролу токова ино-капитала), те је својим енормним успехом (и позитивним реперксусијама на светску привреду) посредно показала да већа слобода у спровођењу домаће економске политике није штетна за домицилну и глобалну привреду.

Нове економске политике

Светска економија је релативно добро напредовала до Глобалне финансијске кризе која је почела 2008. и која је пластично указала на неодрживост експанзивних фискалних политика, које су постале нормалност за већи део света. Краткорочни лек је било штампање новца, тј. још експанзивније монетарне политике, и то од економија које су то себи могле да приуште, а да не уруше своје националне монете (САД, еврозона, Британија, Јапан, Кина). Спасавање посрнулих банака и корпорација парама из буџета била је очекивана мера, имајући у виду доминантан утицај плутократских елита на креирање политике у западним државама. Драматичан раст укупне задужености (како држава, тако компанија и домаћинстава) у свим напред поменутим привредама је природна консеквенца оваквих политика, са негативних последицама на потенцијалне дугорочне стопе економског раста.

Како су предузете мере несразмерно погађале средњи и сиромашнији слој становништва широм планете, социјални бунт био је природни одговор оних који су електорска већина. Међутим, очекивани успон левице није се десио, јер су популисти, потенцирајући идентитетске теме, добрим делом базиране на оптужбама оних различитих по етнији, вери, раси или држављанству за економске недаће већине, вешто преузели добар део бирачког тела.

Међутим, оно што је уследило је, противно мејнстрим мишљењу, позитивно, јер су и политички центар и левица почели да излазе са новим политичким агендама, које су по својим редистрибутивним потенцијалима били незамисливи само неколико година раније. Иако не у обећаном капацитету, те нове политике данас почињу да се спроводе – што је вредно хвале.

Када је у питању Америка, критично важном се сматра „визија” коју је Саветник за националну безбедност САД Џејк Саливан 27. априла 2023. изложио на Брукингс Институту. Он је навео да је промена „правца” америчке администрације условљена тиме што су (од стране државе неспутане) тржишне снаге угрозиле америчку индустријску базу. Додатно, климатска криза је створена класичним тржишним неуспехом, док су „неспутана” тржишта одговорна за „неподношљиве” нивое економске неједнакости. На крају, придржавање неолибералне ортодоксије је ослабило САД у критичним технологијама, посебно у производњи чипова, фундаменталној за одржавање технолошке супремације у односу на Пекинг. Оно што је основна порука, поред фокуса на „сузбијање” Кине, је да државна моћ мора да утиче на то како функционишу тржишта, поред осталог кроз обилне субвенције за критично важне корпоративне инвестиције.

Индустрија и протекционизам

Фокус Вашингтона на индустријској политици и протекционизму не може се објаснити само деиндустријализацијом Америке услед сељења послова у источну Азију, већ и веровањем аналитичара да пад релативне економске моћи и последична растућа неједнакост поткопава саму демократију и угрожава друштвену кохезију у САД. Наиме, Бајден не само да је задржао царине наметнуте од стране Трампа, већ је наменио огромне субвенције за реиндустријализацију, које би требало да омогуће одржавање предности у технологијама будућности.

Иако су многи у Европи првобитно били запрепашћени америчким окретањем ка протекционизму и индустријској политици, најава истраге ЕУ о субвенцијама за кинеску индустрију електричних аутомобила сугерише да Брисел креће сличним путем. Ако Брисел буде следио протекционистички замах Беле куће, разлози ће бити слични – страх да кинеска конкуренција подрива индустријску базу, посебно аутоиндустрију као најважнији производни сектор ЕУ, а са њом и социјалну и политичку стабилност.

Наиме, Кина ће у овој години бити највећи светски извозник аутомобила, док је лидер у „возилима будућности”, будући да доминирају производњом батерија и снабдевањем минерала ретких земаља који су кључни за електрична возила. Иако би наратив слободног тржишта упућивао да би Европљани требало да буду захвални јер Кина европским потрошачима обезбеђује јефтина електрична возила, друштвена и политичка реалност је другачија јер аутомобилски сектор покрива шест одсто радних места у ЕУ (и мигриција тих послова у Кину била би политички и друштвено експлозивна).

Иако су Европи и даље потребни кинески инпути (батерије, минерали) за производњу електричних возила и иако је Кина највеће извозно тржиште за главне европске компаније попут Мерцедеса и Фолксвагена, политички и друштвени притисак да се спасе европска аутомобилска индустрија ће вероватно расти. Имајући у виду да компаније из ЕУ већ губе тржишни удео у Кини, могуће је да ће ЕУ увести „добровољна” ограничења извоза кинеских електричних возила (европске царине на кинеске аутомобиле од 10% ће вероватно бити повећане, али није реално да достигну америчке од 27,5% због страха од најављених контрамера Пекинга).

Неочекивана стратегија Кине

Услед поменуте „истраге”, Пекинг је оптужио Европу за „голи протекционизам” и најавио контрамере. Међутим, вероватни геополитички одговор Кине неће бити оно што многи очекују, а то је оспоравање доминације Запада кроз новоуспостављене институције, какав је БРИКС или ШОС. Наиме, стратези у Пекингу схватају да се конкуренција великих сила суштински своди на технологију, а не на трговину или блокове које исте формирају. Последично, Кина једноставно жели да оспори доминацију Запада у савременим технологијама, док ће формирање антизападних групација бити од мањег значаја.

Супротно овоме, САД, суочене са конкурентом за глобално лидерство први пут након распада Совјетског Савеза, настоје да окупе своје савезнике иза стратегије „decouplinga” и „deriskinga” – што је суштински економска верзије хладноратовске политике „обуздавања” (на коју Вашингтон покушава да дода и идеолошку поларизацију, наративом о борби демократија против аутократија). Оно што је међутим различито од (првог) Хладног рата, јесте да, супротно очекивањима у Белој кући, Други хладни рат неће следити стару логику поларизације – већ нову логику фрагментације.

Наиме, лидери Кине, чини се исправно, процењују да је тежња за суверенитетом суштински некомпатибилна са формирањем блокова у стилу Хладног рата. Пекинг жели мултиполарни свет, односно фрагментиранији глобални поредак, пошто оцењује да не може да добије битку против блока предвођеног Вашингтоном (Кина нема илузије да ће јој земље попут Саудијске Арабије или УАЕ бити лојалне у суштински антизападном блоку какав је БРИКС).

Оно што је проблем за Белу кућу је да чак ни најближи савезници Америке нису имуни од тренда фрагментације. На пример, главни фокус Сеула је Пјонгјанг, Токио жели из економских разлога да избегну стратешку ескалацију око Тајвана, Берлин приоритизује економске везе са Пекингом.

Пекинг сматра да свет у коме земље не зависе од Запада, служи интересима Кине боље него онај у коме постоје ужи, прокинески, савези (попут БРИКС-а). Наиме, у оспоравању хегемоније САД, за Кину је довољно да су друге државе слободне да истражују и бирају разне опције (нпр. кроз приступ алтернативним изворима финансирања или могућност да фактуришу трговину или имају девизне резерве у валути која неће бити „наоружана”). Пекинг жели глобални поредак у којем Америка нема довољан економски, војни или идеолошки утицај да примора остале, посебно „средње силе”, да јој се придруже, и тренутно се чини да је такав свет сваким даном све ближи.

Заоштрена конкуренција

Неуспешност Вашингтона и Пекинга да геополитичком компетицијом управљају на рационалан начин могла би да доведе до огромних губитака у глобалном благостању. То, супротно често понављаним ставовима, не би било због напуштања „слободне трговине” и пораста протекционизма, већ због драматично растућих трошкова услед кидања глобалних ланаца снадбевања, који деценијама омогућавају минимизирање цена већине инпута и производа које свакодневно користимо. За разлику од Хладног рата, када је економска интеракција два блока била маргинална, економско раздвајање Запада и Кине имало би драстичне негативне последице, које би осетио скоро сваки становник планете.

Дакле, оно што постаје потенцијално највећи проблем за човечанство је драматична геополитичка компетиција САД и Кине. Ефекти тог новог развоја би у добром случају могли бити субоптимални економски резултати, тј. смањени БДП за обе стране и свет у целини. Песимистични развој догађаја укључује и конфликт који постаје врућ и угрожавање базичних цивилизацијских тековина.

Чини се да смо у ери у којој ће тржишта бити подређена логици геополитичке конкуренције. Економски раст ће бити мањи, трошкови виши, а ризици од рата далеко већи.