Синиша Љепојевић: Употреба председничких избора у Америци

Западна медијска машинерија намеће глобалној јавности уверење да од наредних председничких избора у Америци 2024. зависи судбина света. Тако су председнички избори постали универзални изговор за нагомилане геополитичке и геоекономске проблеме којима, упркос супротној реалности, покушава да се задржи мит о глобалној доминацији Америке.

Чак се и лидер албанске власти у Приштини Аљбин Курти позвао на председничке изборе. На неформалном скупу познатом као Бледски стратешки форум Курти је изјавио да Београд и Приштина морају да нормализују односе уз, како је рекао, де факто међусобно признање, најкасније до пролећа следеће године, пре избора у Америци. Додао је и изборе за Европски парламент. Курти сматра да је неопходно постићи нормализацију односа до тог рока, јер ће након тога „савезници бити заокупљени изборима у САД и ЕУ“. И Курти се, дакле, крије иза америчких председничких избора.

Наравно, кључни проблем је Украјина. Једни кажу да Бајденова администрација жели да види крај рата крајем 2023. или до јануара, фебруара идуће године. И Бајден би тако уочи председничких избора могао јавности да понуди верзију како су „спасили Украјину и да је Украјина сачувана као суверена држава… Да, тачно је да је неких 18,6 одсто земље под окупацијом али много је више могло да буде изгубљено…“ То је оно шта, према том делу вашингтонске елите,  Бајденов тим жели. Другим речима, да објави да је „мисија окончана“ што је нека врста такозваног „замрзнутог конфликта“.

Али, то је оно шта мисли један део елите али постоје и они други које желе наставак рата до „пораза Русије“. И како изгледа ти су тренутно у већини.

„Компјутерски модел“

Тешко је, међутим, проценити шта ће стварно и да буде јер нема више рационалности, Америка не живи у рационалном времену. Све је наиме могуће а најмање су то рационалне одлуке иако би рационална политика налагала излаз из рата у Украјини и његово окончање. Али, у врховима Вашингтона доминира ратна психоза па приче о преговорима и наводни разговори са савезницима ништа не значе. То је пропаганда.

А никога није брига шта о свему мисли друга страна, Русија и какви су њени планови. У ствари, доминира уверење да ће Русија оберучке прихватити све оно шта предложе Запад и Америка. Такав је њихов „компјутерски модел“.

Како сада изгледа, рат ће бити настављен упркос забринутости због председничких избора. Вашингтонска већина заговара стални рат, такозвана „израелска формула“ како би се избегло признање пораза и повлачење из украјинске кризе.

Истовремено, Запад покушава и да уцени Украјинце да наставе офанзиву али само према Азовском мору чему се украјински генерали противе али западни ментори инсистирају да је то украјинска „последња шанса“ а ако се не искористи Запад ће се повући. И кад се Запад повуче, Украјинцима се поручује да ће морати да преговарају са Русијом. Идеје западних генерала сведоче да у ствари Запад не одустаје од напада на Крим и то је западни стратешки циљ.

У тим плановима Запад рачуна на екстремистичке кругове, у којима је и украјински председник Владимир Зеленски, а који желе наставак рата. Није, међутим, довољно јасна ситуација унутар кијевског режима па би могло доћи до унутрашњег слома у Кијеву и чак до грађанског рата. Ту не помажу председнички избори у Америци.

Захтеви Москве

Али, шта планира Русија. Запад очигледно то не зна а и као да га и не интересује. Оно што је сигурно је да су циљеви Москве другачији од западних. Запад упорно игнорише и онај део плана који је Русија јавно изложила уочи почетка Специјалне војне операције. Русија, да подсетимо, неће дозволити чланство Украјине у НАТО пакту нити да постоје украјинске оружане снаге. Не треба потценити ни захтев Русије да се НАТО врати на позиције из 1997. године.

Међу плановима Москве је, колико се може наслутити, и вероватно формирање нове владе у Кијеву, која ће гарантовати неутралност Украјине. Наравно то неће бити једноставан процес, али Русија неће одустати. Да ли ће то бити постигнуто даљим исцрпљивањем Украјине или ће уследити и пуна војна офанзива на целу територију остаје да се види. Истовремено, са исцрпљивањем Украјине исцрпљују се и западни савезници који ће све мање моћи да наоружавају Украјини и финансијски јој помажу.

У таквом амбијенту појачавају се напетости и у Кијеву и у Вашингтону. Намеће се и питање – „Ко је крив?“. Да ли су то Украјинци или Пентагон или Британци који су били задужени за претерану пропаганду да ће Русија бити брзо поражена.

Једина преостала опција

Много је, међутим, занимљивије у Вашингтону. Најагресивнији су напори делова елите да осуде бившег председника Трампа и да га спрече да се кандидује на наредним председничким изборима. Али, истовремено расту притисци да се покрене смена председника Бајдена, такозвани импичмент. И то је, тврде многи, и неизбежно а у светлу истраге о Бајденовом сину Хантеру и трговини утицајем као и уплетености породице Бајден у мрежу корупције. Бајденовим Демократама је зато у интересу да се што је више могуће дистанцирају од неуспеха у Украјини па тако и корупције и прања новца и сада инсистирају на формули „идемо даље“, као да се ништа није догодило.

Поред Украјине, амерички председнички избори су везани и за напетости у Западној Африци и државни удар у Нигеру, за Запад у овом времену изгубљеној а изузетно важној држави.

Америка и председник Бајден, као губитници у Нигеру, сада играју на Нигерију, тачније на њеног председника Болу Ахмеда Тинубуа који је уједно и председник прозападне Економске заједнице земаља Западне Африке, ЕКОВАС (ECOWAS) која би требало да послужи за евентуалну војну интервенцију. Бајден је најавио да ће са њим разговарати у Уједињеним нацијама и ако он буде следио, послушао Бајдена онда би наводно дошле масовне америчке инвестиције његовој земљи. Истовремено, Нигер је позвао армије Малија и Буркине Фасо да дођу и помогну у одбрани земље.

Али, најава разговора Бајдена и Тинубуа сугерише да Америка ипак не жели још један посредан, прокси, рат Запада и Истока уочи председничких избора.

У ствари, Америка планира да подмити нигеријског председника, да му да паре како би се избегао тај рат. И то по старом систему преко кредита Међународног монетарног фонда и Светске банке који никада неће бити враћени а који су средство корупције афричких лидера и америчког утицаја. Стари амерички систем. Корупција је изгледа једино преостала опција Америке у Африци.

Кључни проблем

А да ли судбина света заиста зависи од Америке и њених председничких избора? На много начина зависи али не од председничких избора него од саме Америке и то не од њене моћи него од њеног опадања. Америка је по дефиницији моћна и увек ће бити али проблем је у томе што она више не може, нема капацитет да одређује судбину других. Она мора да свет дели са другима а на то њена елита није навикла и одатле долазе проблеми. А Америка не може да прихвати пад своје моћи. То је кључни проблем.

Шта год да буде Америка, међутим, неће одустати од амбиције креирања свог уређења света а ту председнички избори ипак не могу много да промене. Институција председника Америке је одавно урушена и њен ауторитет већ дуго нарушен па је мало вероватно да председнички избори и изабрани председник могу много тога да промене. Председник Америке представља земљу али, како се показало, не одлучује, он само извршава.

Бивши британски шеф дипломатије, покојни Робин Кук је једном изјавио да је за четири године министровања покушавао да утврди ко је, у ствари, власт у Америци. Признао је да није успео. Али, једино што је утврдио је да то није Бела кућа. Другим речима, ни нови председник неће имати много могућности и важније политичке промене су мало вероватне.

Промене на глобалном нивоу су се већ десиле и сада је само кроз кампању важности председничких избора преостало одржавање привида, само наратив.