Мило Ломпар
Јован Ристић и српско становиште
Мило Ломпар, фото: Новости
Када уђе на београдско Ново гробље, чије је име у нескладу са сазнањем о томе да је практично затворено, па делује као камена успомена на људе и времена, први надгробни споменик на који човек наилази је висок и од тамног мермера. Опасан је гвозденом и украсном оградом, исплетеном од кривудавих линија, која се љуља када се малена капија одшкрине. На плочицама које прекривају плато унутар ограде и наликују мозаику налази се гвоздени свећњак: испуњен распрснутим стакленим комадићима. И налазе се – на оба краја платоа – две трошне гвоздене клупице. Испод урезаног крста, на споменику пише: „Јован Ристић бив. књажевски и краљевски намесник 1831−1899”. Као да у томе што је то први надгробни споменик има неког необичног наума. Јер, припао је човеку који је у биографији писао да је у школи свагда био „први превасходни”. У свакодневним приликама, мало ко пролази овом гробљанском стазом. Ретко да се неко и намах зауставља крај високог и господски сведеног споменика. Тешко да неко зна зашто на њему пише то што пише. А не зна се ни ко је био човек чије је име уклесано у камен. Све је то пало у заборав. Само је тишина нестварна и однекуд надмоћнија од грактања врана које круже око крошњих високих дрвета. Њихово оглашавање као да нестаје у зачудном распростирању тишине.
Ако бисмо желели да једним термином означимо политичко становиште Јована Ристића, онда би најпрецизнији термин био – либерални национализам. Такво је историјско порекло његових схватања. Она су се кристализовала у широком распону. Била су везана за велику револуцију европских народа из 1848. године. Продубљена су деловањем Уједињене омладине српске. Разуђена су сарадњом са политичким личностима из више формација српских либерала: од светоандрејаца преко Народне-либералне странке до либерала Јована Авакумовића и Стојана Рибарца. Она су, истовремено, пречишћена у ватри полемике са напредњачким конзервативцима и популистичким радикалима. У свим тим оквирима, и по теоријској окосници његових списа, и из ње проистеклој вишедеценијској пракси, Јован Ристић је био – национални либерал. Тај начин мишљења подразумева да „постоји дуготрајно, иако често порицано, савезништво између либералних и националних идеја”.[1] Он, такође, настоји да усклади либерално наглашавање индивидуалних права са свешћу о колективним правима и одговорностима, која се појављују унутар образовања различитих заједница: као што су национална, државна и мултинационална заједница. Сва три облика заједнице била су присутна у разностраном животу српског народа у другој половини XIX века: као што су присутна у животу српског народа и у наше време.
У својим историјским разумевањима Јован Ристић је – већ око 1850. године – ставио нагласак на међузависност духа времена и духа народа. Српски стипендисти на страним универзитетима – међу којима је и сам био – треба да ,,у филозофским, правним, теолошким и административним наукама траже само оно што духу народа и духу новог времена одговара”. Он је, дакле, био свестан противречног и животног односа између универзалних и културолошких претпоставки у друштвеном кретању. Као наслеђе просвећености, универзално значење проистиче из духа времена. Јер, тај дух поставља изазове пред друштво. Отуд начела разума и слободе, као еминентно либерална начела, увек треба да лебде пред човековим очима. Она се, пак, прожимају са одговором који култура даје изазову који јој је упућен. Тај одговор зависи од наслеђа које је – дугим трајањем – обликовало обичаје и начине мишљења у култури и, последично, друштву.
Већ на почецима својим, Јован Ристић је заузео средишњу позицију у нерешивој контроверзи између слободе и поретка. Таква позиција давала је основна својства и садржаје његовом дуготрајном политичком делању и историјском мишљењу. Он је разумео да се универзално начело судара са традицијама које га витопере и прилагођавају, стварајући каткад и разорне симбиотичке склопове. Отуд је закључио да је неминовно да између њих посредују учесници историјског кретања. У парадоксима његове државничке праксе било је очигледно уверење да се политика поимала и као ствар искуства, и као ствар резоновања. Постепено посредовање је значило две истовремене ствари. Ограничавање снаге резоновања снагом колективног искуства, да би резоновање било примењено у највишем могућем степену. Јер, у апсолутном степену, оно је непримењиво. И, истовремено, прочишћавање искуства снагом резоновања, да би се искуство постепено преобликовало и издигло на виши стадијум себе самог. Ако посредовање буде успешно и потраје, може доћи до самообликовања културног стандарда на вишем нивоу од претходне културне подлоге. Била је то основна замисао либералног национализма код Јована Ристића.
Она је била нераскидиво везана са националним начелима његове политике. Јер, сваки универзални наум се увек остварује у конкретним историјским околностима. То је изнедрило основни захтев који се постављао пред српску културу: „држати расејано племе у свести.” И у својим потоњим расправама, попут оне која је посвећена односу између Србије и српског покрета у Угарској, у револуционарним годинама 1848. и 1849, он је понављао овај захтев: „свест о заједници између Срба угарских и прекосавских”. Одређен улогом историјских наука, свакако превасходни културни задатак, овај захтев представља предразумевање које треба да управља практичним поимањем друштвене и политичке акције. Јер, ма колико да су налози времена усмеравали политичко деловање у правцу националног ослобађања и уједињења, околности су биле ограничавајућег карактера.
Упркос свим ограничењима, неопходно је очувати интегралистички карактер националне свести у свим приликама. Он је неуклоњив чинилац, јер делује „у свести”. Српско становиште је превасходни и неуклоњиви културни моменат националне политике. Јер, државни облици ослобађања и уједињења не зависе само од решености једног народа да се за њих бори. Они се укрштају са тежњама друкчијег порекла и јачине. Културни садржаји имају неупоредиво већу аутономију. Основни услов да они буду делотворни је да не буду извитоперени у свом садржају, симулирани у свом заступању и да буду последњи разлог сваког политичког понашања. Да би се то постигло, неопходна је разуђеност културног дејства.
У случају српског народа, неопходно је да очврсне културна свест о полицентричном интегрализму. То значи да културолошке и регионалне разлике, које проистичу из живота у разнородним околностима, треба уградити у интегралистичку свест. Неопходно је раздвојити свест о разликама од свести о ексклузивизму. Јер, свест о ексклузивизму носи потенцијал да се претвори у свест о аутономији и, последично, прерасте у свест о сепаратизму. Тако се из аутентичне подлоге једне нације образује неаутентична и деформисана подлога синтетичких нација. Полицентрични интегрализам препознаје разлике историјских садржаја, не уклања њихове јачине и дејства, али присваја њихов смисао и шири га на целину, утискује их у свој лик, стварајући свест о целовитој судбини српског народа. У међудејствима разлика, као у случају немачког и италијанског уједињења, које је лебдело пред очима словенских народа у XIX веку, настаје слојевит културни образац.
У складу са схватањима свог поколења, превасходно образованог на западним универзитетима, као и у складу са српским средњовековним наслеђем, Јован Ристић је наглашавао да Србија није део Оријента. Био је то улог у средишњу мисао о ослобађању од уништавајуће владавине Османског царства. Премда свестан великих предности и утицаја западних култура на словенски свет, укључив и Русију, био је свестан и бројних западних предрасуда, које су прикривале интерес да очувају и унапреде сопствену доминацију: у шта се уверио током универзитетских година учења у Немачкој и Француској. Вођен свешћу о националној еманципацији српског народа, Јован Ристић није никада губио из свести непријатељски карактер понашања Хабзбуршке монархије и Велике Британије, као што се лично осведочио у империјални и неблагонаклони став царске Русије.
Он је, дакле, увео степеновање у процену околности које условљавају заступање српског становишта. То значи да је неговао диференцирано разумевање стварности. Каткад је то био изразити политички прагматизам са историјским претпоставкама. Ако би се потражила најмање упитна историјска претпоставка у његовим схватањима, она би се препознала у духу православља. И на крају државничке каријере, у приступној академској беседи, овај образовани историчар, насупрот Леополду Ранкеу, нагласио је да је „геније православља”, а не „геније Запада” имао пресудну улогу у избијању Првог српског устанка и стварању српске државе. Он се – упркос истинском поштовању свог берлинског професора – није приклонио његовом западноцентризму.
Такво мишљење је било оспоравано у име западне парадигме српске историје: „Ристић је погрешио тим пре што је устанак 1804. године био последица српског уласка у ону заједницу европских народа коју Ранке назива Западом.”[2] Но, била је то државна обнова једне шире заједнице од западне. Била је то потврда постојања унутар хришћанске заједнице, која је неминовно стављала у дејство српску православну традицију: код самих устаника и код обнове свести о немањићкој држави у народној поезији као нормативном садржају колективне свести. Опазивши западно противљење српском ослобађању од Турака, што је било осведочено негативно искуство његове каријере, он је у духу православља видео онај пресудни моменат који је надахњивао и снажио вољу за слободом: и као либералном вредношћу коју је западни свет оглашавао. Зато што је био национални либерал, он није видео препреку у спајању православне традиције, као историјске подлоге српске културе, са либералним вредностима.
Отуд је долазио практични садржај његовог политичког понашања. Сматрао је Русију основним ослонцем српске политике. Јер, њени интереси највише се подударају са српским интересима. Ослонци код других сила превасходно су плод стицаја историјских околности. Ова подела према спољнополитичким чиниоцима имала је свој израз и у унутрашњој политици. То је било видљиво још за време Кримског рата: „Не видећи никаквих дела у смислу руском, а не познајући тегоба земаљскоме положају, народ остаде незадовољан политиком владином. Штавише, њоме беше незадовољан, иако у сасвим противноме правцу, и онај круг Срба који нагињаху Западу. Ово бројем незнатно коло људи имађаше, друштвеним положајем и интелигенцијом својом, такође гласа и значења у земљи и ван ње. Оно сад већ рађаше да се Србија отворено изјасни за Запад, те да у оној епоси општега колебања добије у њему сигурнога заклона и заштите.” Тако је долазило до рђавог поистовећивања спољних чинилаца и унутрашњих садржаја. Јован Ристић је одбијао да ствари поставља на тако недиференциран начин. Он је настојао да препозна трећи пут.
Отуд је одбијао – и ту се види дејство српског становишта као аутономног чиниоца у његовом поимању ствари – да однос са Русијом треба да прерасте у зависност. То га је доводило у повремено лоше односе са руском политиком, па је једном изјавио: „Жао ми је што ми се чине толике неправде у Русији, где нимало немају узрока да се љуте на моју српску и словенску политику. Осим ако немају намеру да ме криве што на истоку нисам завршио оно што ни они сами нису могли.” Упркос дубоким разочарањима руском политиком, посебно када му је 1877. године речено да постоји истоветност руских и бугарских интереса науштрб сваког српског права, што је определило понашање Русије на Берлинском конгресу, он је увек спречавао рушење односа са Русијом.
Карактеристично за историјску тежину заступања српског становишта је сазнање о томе да је Јован Ристић био истовремено под непрестаном сумњом и аустријске политике. Замерено му је што је и као посланик у Цариграду одвише одлазио у руску амбасаду. После посете кнеза Милана руском цару 1871. године, која се рачунала као Ристићев умишљај, Калај је изјавио да је Србија постала „провинција руска”. Ова оптужба је константа западне политике. Још је аустријски министар 1854. године – пише Ристић у расправи Србија и Кримска војна – рекао: „нећемо никада трпети да Србија постане руска провинција”. Сама оптужба се, дакле, понављала свагда: и у реферату Ситон-Вотсона из 1914. године, наглашено је да је регент Александар уверавао свог саговорника да Србија неће бити руска провинција. Иако је, дакле, на Берлинском конгресу морао водити рачуна о интересима Двојне монархије, Јован Ристић је првенствено бринуо о српским интересима, строго пазећи да се не обавеже ништа више од онога што му је наметнуо његов изузетно тежак положај.
Незадовољство које је често изазивао на обема заинтересованим странама, аустријској и руској, сведочило је о незахвалном положају Србије као граничне православне земље, али и о његовом доследном и прагматичном заступању српских интереса. У дубљем смислу, оно показује због чега политика српског становишта, чији су најаутентичнији израз политичко наслеђе и схватања националних либерала, односно либералних националиста, представља тешку и различитим ударима изложену политику. Утолико задивљује вештина којом је Јован Ристић спроводио такву политику у дугом периоду српске историје XIX века. То му је повремено доносило оцене да је аустрофоб који активно сарађује са Бечом и русофил који не води проруску политику.
Поводом херцеговачког устанка, 1875. године, дао је класичан израз за утемељеност и самосталност свог политичког мишљења: „најбитније је да знамо шта хоћемо и шта можемо, па ако и можемо оно што хоћемо, онда наша одлука не треба да запне за противност сила.” Сва је, дакле, вештина проценити да ли можемо оно што хоћемо. Упркос бројним међусобним напетостима и трајном животном нескладу, најтачније га је оценио краљ Милан: „скроз српски државник и добар патриота”.
И у унутрашњој политици се држао начела на којима почива српско становиште. Био је постојани представник политике умереног либерализма. За разлику од Илије Гарашанина, национално уједињење је схватао као политику корак по корак. И у унутрашњој, и у спољној политици, настојао је да остварује политику умереног корачања и постепеног мењања ствари. Између апсолутизације слободе или поретка одабрао је трећи пут. Био је против популизма који је називао „деспотизмом масе”. Али, није заузимао такав став само услед осведочене неспособности маса да разумеју проблеме који се пред државу постављају, него и због дубљег разлога, који угрожава саму идеју слободе, као неотклоњиви налог духа времена: „деспотизам масе без одговорности води реакцији и апсолутизму”. Није се, дакле, приклањао апсолутизму, па је 1867. године проницљиво упозоравао да Србија нема довољно интелектуалног капацитета да би била подељена: отуд треба изаћи у сусрет неким тежњама либералне интелигенције. Али, истовремено, слобода мора ићи са „разумним ограничењима”. Противречност овог става је противречност друштвених прилика у којима се он појављивао. Законитост – по мишљењу Јована Ристића – представља гаранта сваке слободе и једнакости. И у тешкој атмосфери после убиства кнеза Михаила, он је наглашавао да треба правити разлику између атентатора на кнеза и оних који су представљали опозицију кнежевом режиму. Били су то темељни засади представе о српском становишту.
И, истовремено, раскрсница на којој се свагда решава много више од судбине једног становишта. Она се препознаје као развође популизма и диктатуре, демократије и компетенције, слободе и апсолутизма. Јован Ристић је далековидо оценио да је релативна равнотежа супротстављених начела најбољи могући политички и историјски избор. Остало је питање: колико је уопште могућ такав избор? Судбина његове странке, као и напети односи унутар саме замисли о либералном национализму, увек су били пред истим искушењем. Неопходна је, наиме, општеприхваћена политика, јер је национална, али како избећи замке популизма? Неопходна су, истовремено, компетентна средства у спровођењу такве политике, јер обезбеђују дејство осећања одговорности, али како избећи замке елитизма? Како, дакле, спроводити популистичку политику, која обезбеђује одзив маса, елитистичким средствима, која су масама туђа?
Једини одговор који се помаља на хоризонту јесте стварање културне подлоге у чијем садржају долази до уравнотежавања оштрица сукобљених садржаја. Да би културна подлога могла бити делотворна, неопходно је таложење и неутралисање разнородних садржаја у дугом трајању. Отуд се српско становиште – у свом полицентричном интегрализму – мора утемељити превасходно у свести. Вођена настојањем да политичку разрешницу пронађе у ширим интеграцијама, што се – по позном суду Слободана Јовановића – понављало у различитим временима, српска култура је само селила своју унутрашњу противречност на друго подручје. Елитистима је заувек остао крив народ. Популистима је народ вазда остао неупитан: и у очигледним слабостима. Остао је пут који је искључивао демагошко ласкање масама, али није водио ни елитистичком клеветању народа.
Умерени пут поправљања стања, који је у својим околностима препоручивао Јован Ристић, никада после њега није добио на снази. Тако је наметнуто мишљење да је такав пут историјски превазиђен и заувек неактуелан. Као да није ни опажено да је стављено у сенку сáмо постојање српског становишта: као најбољег јемца како слободе тако и поретка. Иако су неуспеси на другим стазама били небројени, и на југословенској и на комунистичкој, и у садашњим европским и балканским интеграцијама, никада није усвојена мисао о томе да су њихова решења превазиђена, па се стално понављају и призивају у нашем друштву. То значи да непрекидно делују силе културе и силе спољног света које их омогућавају.
У унутрашњој политици су се каткад лична својства Јована Ристића поклапала са његовим политичким уверењима. Он је био човек штедљив и смотрен у новчаним стварима, што потврђује његово бележење свих породичних трошкова. Такво је било и његово поимање државних финансија, па је тежио политици државне штедње. Штедљивост је имала свој политички узрок. Као либерал, он је разумевао да као што задужен човек постаје власништво поверилаца, тако се национална и државна слобода не може одржати у случајевима превелике државне задужености. У слабој развијености Србије није било лако одржати равнотежу између нараслих потреба за развијањем путева, железнице и инфраструктуре и начела државне штедљивости.
И друга лична особина Јована Ристића била је у складу са неопходним начелима политичког понашања. Он је, наиме, био човек потпуно „чистих руку”, сасвим неуплетен у било какву корупцију или злоупотребом остварену новчану и материјалну корист. То су сви наглашавали: и они који су писали позитивно и они који су писали негативно о њему. Ова је особина почела да чили из јавног живота са успоном ауторитараца (напредњака) и популиста (радикала), мада је била видљива у политичкој стварности почетка XX века код нас. Друштвену линију таквог понашања оличавали су самостални радикали, који су носили одредницу „моралне жандармерије”, као и њихов истакнути члан – Љубомир Стојановић. Но, околност да је средина постајала све равнодушнија у односу на врлину некорумпираности политичара, да гласачи нису давали своје гласове таквим политичарима, показује како српска култура није успела да створи стандард који би обезбеђивао мању друштвену исквареност у обављању јавних послова.
Дугим трајањем на политичкој позорници, Јован Ристић је постао препознатљив по низу гномски уобличених исказа, наглашено формулативних тврдњи, које су изражавале његове политичке и историјске погледе. Оне су образовале особену представу о њему у јавној свести. Његова максима „ништа о народу, без народа” била је аутентични израз његовог либерализма, јер је подразумевала и слободу и нацију, док је максима „слобода с редом” означавала постепено кретање друштва, уважавање налога поретка, очување хијерархије вредности и циљева. Дубину антрополошких увида уверљиво дочарава посредно позната изрека: „умео сам да изаберем способности, али нисам увек умео да изаберем карактере.”[3] Као да је политика идеално подручје да се покаже како људске способности нису толико тајанствене колико је тајанствена тамна страна људских карактера. Антрополошки песимизам, који се често посматра као подлога либералних уверења, није био ван сазнајног видокруга Јована Ристића.
У процени спољнополитичких прилика, његова тврдња да „изазивање није политичко, но несташлук” била је доказ трезвености и реализма, као што је правило „мисли што мислиш, узми што можеш” показивало одсуство било каквих илузија у процени спољнополитичких интереса других чинилаца. Усвојивши либерална и национална схватања у складу са европским стандардима, он их је без зазора примењивао на понашање и поступке европских сила. Његово разумевање догађаја било је еминентно европско и управо услед тога често управљено у одбрану националних вредности и интереса од наметања европских сила. Није, дакле, било у дејству опонашање европских критеријума, које су ауторитарни напредњаци претворили у слеђење европских интереса: као што су популистички радикали безусловно следили руску политику. На делу је било постепено усвајање европских вредности, које је доводило до националне самосвести и акције у могућим случајевима, у складу са приликама и без обзира на могуће супротстављање интересима европских сила.
И када је држао до вредности, као либерал и националиста, Јован Ристић никада није губио из вида колоплет интереса који се прикрива вредносним рационализацијама као смоквиним листом. Његово дуготрајно искуство му је омогућило да прецизно разликује подручје вредности и подручје интереса, као што његово политичко уверење није дозвољавало да напусти било које од ових подручја. Отуд је могао да нагласи да су увек у дејству „дух народних интереса и народног достојанства”: у правилно осмишљеној политици, мало је интереса који могу потпуно истиснути вредности, као што је мало вредности које могу сасвим онемогућити интересе.
Он је сматрао да политичар мора бити професионално доказан ван политике: „Политика, политика, њоме се може и човек од науке бавити и треба да се бави: али она не треба да му је главно и једино занимање и да га прогута цела. Сваки човек од науке треба да има своју струку, у којој је јак и признат, па тиме и свој одређени положај у друштву.” Као плод таквог уверења, овај дуговеки политичар је написао читав низ историјских дела, којима је „издвојио код Срба дипломатску историју као посебну грану историјске науке”[4] и у којима је „био први који је о своме времену проговорио као одиста школован историчар”.[5] Можда је најуспешнију равнотежу својих историјских и политичких увида постогао у расправи о Србији и Кримској војни.
У минуциозној анализи међународних аспеката тешког положаја Србије услед притисака како западних сила тако и Русије, Ристић разлаже односе у унутрашњој политици као одразе спољних дејстава. Међу различитим узроцима који су у темељу избијања Кримског рата, попут геополитичке надмоћи Русије у европском концерту сила, попут суревњивости европских сила у односу на престиж највеће словенске државе, у чему су предњачили Велика Британија и лорд Палмерстон, Јован Ристић издваја одупирање духу времена које је водило руског цара Николаја I. Ту се препознаје либерални моменат у његовом поимању историјског кретања: руски цар „није разликовао преображај од револуције, напредак од наглости”.
Каткад се у описивању политичких заплета препознаје траг великог искуства, попут описивања Гарашаниновог положаја у 1852. години: „Он је сад мислио да је без ривала; ну то је била самообмана. Моћни државници нису никада без утакмичара; ако се једни ривали уклоне, њихово место попуњују други; оно никада не остаје празно. И кад се већ с неким цифрама рачунати мора, онда је паметније рачунати са познатим но са непознатим цифрама.” У процени историјских прилика није тешко препознати осећање мере као руководно начело у политичким поступцима, као када Ристић описује одбијање српске владе да се испуне руски захтеви: „Адреса, предата јавности путем стране штампе, одјекнула је најповољније по целој Европи, те дала прилику свету да се увери да се Србија знала и зауставити на путу попуштања кад то више нису искали животни интереси државни.” Кључно је опазити да се сувереност не брани по сваку цену него само до тачке до које одбрана има смисла. Јер, ако угрожава животне интересе државе, она више није никаква сувереност. Понекад је Ристић посезао са књижевним приказивањима тешког положаја Србије: „Тако је тежак био положај Србије да се она морала свуда повијати као слаба трска међу силним ветровима.” У овој реминисценцији на Његошев стих можемо препознати везу са давнашњим стављањем Горског вијенца на највише место у српској књижевности.
Као кључни разлог за успешно вијугање српске политике кроз спрудове међународне кризе, која је могла потрти саму аутономију унутар Османског царства, Јован Ристић наглашава да је „српска обазривост одржавала претежност над заносом и осећањима”. Тиме је досегнута највећа државна врлина, јер је „обазривост… најпреча дужност политике у свима приликама уопште”. У читавој расправи доминира сазнање о неопходној равнотежи између ризика и сигурности, између спољних претњи и унутрашњих притисака, између жеље народа и могућности државе. То не значи да Јован Ристић није био спреман на државнички ризик. Он је процењивао да такав ризик није био оправдан у време Кримског рата. Када би се прилике мењале – као у заплетима око 1875. године – и када би могао рачунати на руску подршку, он је прихватао ризик да је ступањем у рат и изнуди. То би значило да је његово понашање водила идеја одрживог ризика: може се изгубити рат, али се не сме изгубити држава као пресудно језгро за ослобађање и уједињење народа.
Често се говорило да су схватања либералних националиста постала превазиђена. Но, ма колико да је слабост њихове странке била константа политичког пејзажа, па је довела до њеног нестанка, то не значи да су њихова уверења била погрешна. Вредност једне политике може бити у њеним последицама, у њеном трајању и у њеном значењу. Односи између ових својстава нису нужно усклађени, као што се вредност не може поистоветити са успешношћу. Јер, успех зависи од низа чинилаца – унутрашњих и спољашњих – који нису повезани са вредношћу. Нестанком политике либералних националиста дошло је до расцветавања популистичких и ауторитарних решења у српском друштву. Крајњи израз тог кретања појавио се у комунистичкој диктатури после Другог светског рата. У њој је настала симбиоза „деспотизма масе”, који је прожимао сваки јавни садржај, и „деспотизма једине партије”, чији је политички монопол, ничим ограничен, давао апсолутна и диктаторска права малој групи професионалних револуционара да без ограничења себи припишу како једини разумеју правац историје. „Деспотизам маса” био је наслеђе популистичке политике радикала: ауторитаризам и апологија западних интереса били су наслеђе напредњака. У складу са својом идеолошком агендом, комунистички поредак је створио негативну симбиозу наслеђених садржаја. Пут у националну катастрофу био је утрвен.
Јер, ова симбиоза била је крајња последица напуштања осетљиве равнотеже коју је либерални национализам уградио у садржаје умереног правца, трећег пута, индивидуалне слободе и националне одговорности. Изразита нетрпељивост према носиоцима обнове либералног и националног начина мишљења у постјугословенском периоду показује да српска култура нема способности да обликује друкчији модел јавног понашања од ауторитарног у вођству и масовног у подршци. Уместо сентименталних и предумишљајем надахнутих призивања титоистичког југословенства и политике несврстаности, чији инструментални значај је очигледан, ваља подсетити да српско становиште – у одговорном тумачењу и примени Јована Ристића – показује како постоје дубљи засади аутентичног либералног и националног мишљења код нас: и како су њихови циљеви – за разлику од пропалог пројекта несврстаности – постали међународно остварени. Отуд позив на повратак српском становишту, као и обнова сећања на знамениту личност Јована Ристића, подсећају да се „либерали… налазе пред изазовом… да дају простор националним вредностима у оквиру граница либерализма”.[6]
Као дипломата, Јован Ристић се одликовао одсуством сервилности у дипломатском опхођењу. Као политичар, ношен је уверењем да су државне потребе изнад страначког припадништва. Као државник, био је вођен – по тачној речи Слободана Јовановића − „непоколебљивом вером у народну будућност”. Одликовао се, истовремено, државничком способношћу процене конкретних ситуација: беспрекорно је процењивао правац акције око ослобађања градова 1867. године, што му је и кнез Михаило признао; тачно је проценио – много пре него што се догодила – последице аустријске окупације Босне и Херцеговине; тачно је проценио Штросмајерову политику 1868. године. Незадовољство његовом политиком претварало се у негативно процењивање његове личности. Тако је описиван као надмен, уображен, охол, хладан и неприступачан. Одиграо се процес злокобан по српску културу: уместо да се препознају садржаји политичког мишљења и делања, размере личности која их носи, све бива потиснуто произвољним утисцима о човековом карактеру. Тиме се персонализација појављује као замена за разумевање друштвених и историјских кретања. Нема лакшег пута да се безначајно наметне као важно.
Нигде се ограничења нашег општег мишљења не виде тако упечатљиво као у односу према Јовану Ристићу. Као аутентични носилац националне и либералне идеје српског становишта, истовремено је – током своје дуге каријере – реторички набијан на колац и дизан у звезде. У бурама XX века постао је заборављен. На главном београдском тргу налази се велики споменик Николи Пашићу. Подигнут у постјугословенском и посткомунистичком времену, састоји се од импресивног постамента и громадне фигуре. Њен камени поглед се простире ширином трга и одводи пут зграде Народне скупштине. То је свакако оправдано, јер је главно дело његове политике био демократски Устав из 1888. године.[7] Но, није вероватно да до тог исхода не би дошло и поступнијим путем. Ако бисмо стварање југословенске државе везивали за њега, онда би њена неодрживост показивала битна ограничења његове политике. Јер, био је лишен виртуозности у решавању државноправних проблема: која је красила Бизмарка и Јована Ристића.[8] Отуд фигура на споменику представља почаст неусахлом популизму у нашој јавној свести. Оно што је – својом државничком вештином – за Србију стекао Јован Ристић, као репрезентативни представник националних либерала, остало је неспорно до наших дана. Отуд је праведно што се око његовог надгробног споменика распростире необично достојанствена тишина. Она дочарава смисао његових речи: „Није мени до популаритета, мени је до аукторитета.”
(Није дозвољено преузимање текста без сагласности аутора.)
Мило Ломпар
[1] Jael Tamir, Liberalni nacionalizam, preveo Miša Đurković, Filip Višnjić, Beograd, 2002, 197.
[2] Радован Самарџић, Писци српске историје, III, Просвета, Београд, 1986, 117.
[3] Драгиша Васић, Деветсто трећа, Изабрана дела, 3, приредио Гојко Тешић, Просвета, Београд, 1990, 222.
[4] Радован Самарџић, Писци српске историје, III, 127.
[5] Радован Самарџић, Писци српске историје, III, 128.
[6] Jael Tamir, Liberalni nacionalizam, 55.
[7] Слободан Јовановић, Из историје и књижевности, I, Сабрана дела, том 11, БИГЗ – Југославијапублик – СКЗ, Београд, 1991, 185.
[8] Слободан Јовановић, Из историје и књижевности, I, 186.
