Одговор на амерички „Пројекат Менхетн“: Како су совјетски научници направили атомску бомбу

Пројекат совјетске атомске бомбе био је тајни истраживачки програм за развој атомског оружја током и непосредно после Другог светског рата, који је у СССР-у покренуо Јосиф Стаљин.

Још током 30-тих година прошлог века, совјетска научна заједница је расправљала о могућности стварања атомске бомбе. Године 1940. уследио је први конкретан предлог за развој руског атомског оружја. Међутим, сам пројекат није био покренут све до напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез.

Године 1939. године руски нуклеарни физичар Георгиј Фљоров скренуо је пажњу Стаљину на „упадљиво ћутање“ немачких и америчких научних публикација о нуклеарној фисији. Године 1942. Фљоров је упутио два тајна писма Стаљину, у којима је изразио сумњу да силе западних савезника у тајности развијају „супероружје“.

У другом писму Стаљину Фљоров је снажно нагласио значај стварања „уранијумске бомбе“: „Неопходно је, без одлагања, произвести уранијумску бомбу…“

„Прва муња“

Стаљин је схватио поруку коју му је упутио научник и одмах повукао руске физичаре из војне службе, одобравајући пројекат атомске бомбе под вођством инжењерског физичара Анатолија Александрова и нуклеарног физичара Игора Курчатова.

Треба нагласити да је пројекат совјетске атомске бомбе настао независно од америчког „Пројекта Менхетн“, који је окупљао и немачке физичаре и научнике избегле из нацистичког Трећег рајха.

Совјетски Савез је располагао са довољним капацитетима за развој сопственог „супероружја“, без обзира на то што су поједини амерички научници у то изражавали отворене сумње. Међутим, први кораци су укључивали и прикупљање обавештајних података са америчког пројекта. Нема сумње да је ефикасна совјетска шпијунажа значајно скратила време потребно за израду совјетске атомске бомбе.

После августа 1945, када су САД, са војног становишта потпуно непотребно, бомбардовале Хирошиму и Нагасаки, совјетски програм је био спровођен убрзано.

Совјетски Савез је 29. августа 1949. у Семипалатинску, у Казахстану, успешно извео своје прво тестирање атомског оружја. Совјетска атомска бомба је носила име „Прва муња“. Била је то имплозивна плутонијумска бомба, чија је званична ознака била РДС-1. Американци су је ускоро прозвали „Џо-1“, по совјетском вођи Јосифу Стаљину.

Стаљин, као и совјетски политички званичници и научници, нису крили задовољство због успешног тестирања. Међутим, како сведочи амерички истраживач Ендрју Глас, ово је довело САД у „стање невиђене стрепње“. Био је то стварни почетак нове историјске ере упамћене као Хладни рат.

Од 1949. надаље, Совјетски Савез је производио и тестирао нуклеарно оружје у великим размерама. Нуклеарне способности које су ова тестирања развијала биле су кључне за пројектовање и одржавање глобалног статуса СССР као суперсиле.

Током Хладног рата, Совјетски Савез је укупно спровео 715 тестирања нуклеарног оружја. Хладноратовска трка у наоружању довела је до обостраног страха две суперсиле, што је резултирало „доктрином обострано гарантованог уништења.“

Током Хладног рата, управо страх од нуклеарног оружја је сачувао мир на планети и спречио отворени ратни сукоб два војно-политичка блока.

Берија као вођа пројекта

Иначе, прва истраживања радиоактивних елемената у Русији започела су још 1910. Пре револуције из 1905. године, минералог Владимир Вернадски је позивао за истраживање налазишта уранијума. Године 1922. основан је Институт за радијум у Петрограду (Санкт Петербург), који је објединио сва ова истраживања.

Непосредно после атомског бомбардовања, совјетски Политбиро је преузео контролу над пројектом совјетске атомске бомбе, оснивајући посебан комитет који је надгледао развој новог оружја.

После напада на Хирошиму и Нагасаки, Стаљин је, већ 22. августа 1945, именовао Лаврентија Берију за руководиоца програма.

„Озлоглашени“ Берија је веома добро разумео значај атомских истраживања за СССР. Совјетски научници, који су га познавали, признавали су Берији „јединствену интелигенцију и снагу воље.“

Једном речју, Берија је био вођа који је довео програм до успешног завршетка.

Производња прве атомске бомбе отворила је нове путеве у развоју модерног наоружања у Русији, који се настављају и данас.