Александар Дугин: НА СМРТ ЕВГЕНИЈА ПРИГОЖИНА

Ми нисмо ни приметили како смо из друштва које се кикоће прешли у народ дубоко уроњен у стихију трагедије. Неко је то већ продорно схватио у себи. Неко је на путу да схвати. Бол, жалост, туга, патња, тупи бес – ово је регистар стања нормалног човека који је уронио у структуре рата. Али и јака вера, тиха нада, сазревајућа воља, окрепљујући ум, прекаљен дух. Сама чињеница погибије Вагнерових јунака много је фундаменталнија од разлога, манипулација и нагађања око ње. Немојте расипати пажњу на детаље и верзије. Ми смо у рату, а рат значи смрт. И Пригожин је потпуно ушао у рат, предао му се. Нико не може побећи од рата. Пригожин је то разумео пре других и није се опирао. Понашао се као мушкарац. И погинуо као мушкарац. У једном тренутку, смрт ће доћи свакоме. И онда је бескорисно цвилити – зашто ја. Увек постоји зашто. Пригожин је савршено добро знао зашто.

Даша ми је једном на самом почетку Специјалне операције рекла: Пригожин је толико јак и самоуверен, смео, оштар, да се, сигурно, нико не моли за њега. То никоме не пада на памет. Хајде бар да се ми помолимо за њега…

Упокоји, Господе, душу убијеног слуге Твога, Евгенија. Ти боље знаш како да поступиш с њим. Само Те молимо – нека буде воља Твоја. Али ипак, ако је могуће, опрости му. Ради Русије, Твоје земље, Твог народа, опрости… И опрости нама…

 

Константин Малофејев:

Евгениј је био један од оних људи којима није свеједно. Могао је да буде најуспешнији угоститељ у земљи, али је одлучио да добро ухрањен живот замени борбом против непријатеља Русије. Створио је легенду – ЧВК „Вагнер“, која је препозната на свим континентима. Од тог имена дрхте западни неофашисти, а људи добре воље широм света се због њега радују. То сам чуо од својих другова из Савеза добровољаца Донбаса, који су се у саставу „Вагнера“ борили против светског зла у Сирији, Африци и на крају у Украјини.

Евгениј је био прави патриота Русије. Ватрен. Одважан. Страшан за непријатеље и незгодан за бирократе. Одлучујући о судбини земаља и народа у иностранству, он, нажалост, није приметио како је одлучио да командује већ код куће – у Русији. 24. јуна, подигавши оружане колоне против Москве, умало је покренуо грађански рат. Али, хвала Богу, на време се зауставио.

Преселивши се у Белорусију, „Вагнер“ је постао још опаснији: до главног града Украјине, Американцима окупираног Кијева – 100 километара. Са Пригожиновом смелошћу, није било сумње да би дошло до победоносног похода на Кијев.

Почивај у миру, немирни јуначе! Обавезно ћемо заузети Кијев! Твоје дело неће умрети.

 

Захар Прилепин:

Сећам се, пробудио сам се из вештачке коме, оба телефона су ми остала у разореном ауту, донели су ми неки нови, са готовим претплатама на десетак телеграм канала које сам увек пратио.

Отварам и одмах видим Пригожинов пост:

„Захар, ми у Вагнеру ти држимо палчеве.“

Сваки пут ми се јављао осећај да сам дужан, а да дуг не враћам. И помислим: ево, остаћу жив, и вратићу дуг. Не знам који. Било који.

Кад сам седео и чекао потврду о Арсену. Кад сам чекао потврду о Захарченку.

Никад никоме не желим смрт, а ипак: зашто њихови најважнији људи умиру кобајаги, а наши – стварно?