Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 1.262 (67%) лица, док се на евиденцији несталих води још 631 (33%) лицe, од чега 476 (75%) цивила, међу којима 242 (51%) женe.
Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичних дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.
Ова агресија, под кодним називом “Олуја”, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”), по тактици “спржене земље”, што је половином новембра 1995. године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.
Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живјела, Савјет безбједности УН-а, осим “снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера” (Р 1009/95), није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора.
Четврт вијека касније, амерички амбасадор у Хрватској из времена “Олује”, Питер Галбрајт, објелоданио је да је он лично прије састанка у Женеви Хрватима дао “зелено свјетло” за напад на САО Крајину због процјене да се Срби из РС и РСК спремају да нападну заштићену енклаву “Бихаћки џеп”, па су тако, бирајући између двије зоне под заштитом УН-а, Американци, као “мање зло”, жртвовали Србе у Крајини зарад муслимана у Бихаћу.
Од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена “Олује”, хрватски судови су правоснажно осудили двије особе: етничког Албанца Божу Бачелића алијас Реџу Ђинђића (случај “Прукљан и Мандићи”), и етничког Србина Рајка Кричковића (случај “Кијани”).
И суд БиХ судио је и осудио једног припадника 5. МК А БиХ, Шефика Алића, за ратни злочин над четворицом припадника СВК, које је по заробљавању на Сувој међи на територију тадашње РСК, уз његову сагласност, убио муџахедин из састава исте јединице.
Кривично ванпретресно веће Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду 3. јуна 2022. године потврдило је оптужницу Тужилаштва за ратне злочине због гранатирања избјегличке колоне крајишких Срба 7. и 8. августа 1995, на Петровачкој и Приједорској цести, подигнуте против четворице високих хрватских официра и пилота због извршења кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва у саизвршилаштву. Међутим, након одржана два припремна рочишта у октобру и новембру и једног за главни претрес у децембру прошле године пред Одељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду, процес је застао док се предходно не утврди да ли су оптуженима позиви за та рочишта уручени или им је покушана достава истих, иако је Хрватска на сајту владе објавила саопштење да не признаје оптужницу и да неће поступати по замолници из Србије!?
За злочине над Србима у “Олуји” судило се и тројици хрватских генерала пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица (Анте Готовина и Младен Маркач) од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, и осудило их на дугогодишње казне затвора, али је Жалбено вијеће, тјесном већином, са три према два, поништило првостепену пресуду и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе.
Међународни суд правде (МСП) је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015. године операцију “Олуја” квалификовао као акцију етничког чишћења – Хрвати су хтјели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их “униште у цјелости или дјелимично”. А да би их натјерали да напусте своја вјековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избјегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спријечавали им повратак, али ни то све скупа, по оцјени суда, није досегло ниво геноцида (недостаје “геноцидна намјера”).
И умјесто да Хрватска послије поменутих судских поступака одустане од слављења “акције етничког чишћења и масовних злочина” као двоструког државног празника (“Дан побједе и домовинске захвалности” и “Дан хрватских бранитеља”), славље се из године у годину претвара у величање усташтва и изливе мржње према Србима.
Том и таквом слављу 2020. године, на срамоту свих проганих Крајишника и већине Срба који су остали или се вратили у Хрватску, придружили су се и представници остатка Срба у Хрватској окупљених у Самосталној демократској српској странци (СДСС) као коалициони партнери странке на власти Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), под чијом влашћу је и изведена акција “Олуја”.
Обећања о заштити мањинских националних права, дата од хрватских званичника приликом уласка Хрватске у ЕУ прије десет година, претворила су се у своју супротност – српска заједница је постала још минорнија, обесправљенија и нападанија.
На све то, међународна заједница ћути, као што је ћутала и прије 28 година, а Хрватску “награђује” пријемом у НАТО-у и ЕУ, а од 1. јануара о.г. и у шенгенску и еуро зону.
У Београду и Бањалуци, 3. августа 2023. године
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
