Галијашевић: У једном углу опште земаљске таме, најмрачнија тачкица је – муслиманско Сарајево

НИЈЕ пријатно, гледати како Запад, врло успјешно и некажњено, дресира читаве генерације народа, који су прихватили да буду нацистичке пудлице без државно- правне свијести и историјског идентитета.

Двадесет и осам година, након, сасвим заслуженог и очекиваног рата стање у Босни и Херцеговини није се промијенило.

Мржња и олако стасала амбиција у народу о обећаној држави заснованој на радикалном учењу и политичком приступу Муслиманске браће, данас су у Сарајевској чаршији јачи него икада.

Широм чаршије одјекују тешке ријечи и повици: „Хоћемо рат“ јер „Рат је наш брат“.

У таласима на сцену излазе, прво СДА-хоџе, које се наводно, залажу за грађанску државу у савезу и строју са браћом по џихаду, као војници лудила Изетбеговића и њихових насљедника, са идејом да се на тлу разорене земље изгради исламско друштво и успостави исламска власт.

У том, потпуно истом политичком лонцу, крчка се комунистичка идеја напаћене Босне која се удружила са западним конвертитима и шовинистима откривши, да међу собом, имају и они „коње за трку“; и бјесне, и радикалне.

У том новом владајућем блоку „тројке или шесторке“, истичу се чудновате сподобе, које се обраћају истој гомили јада, као да ударају у гонг и вичу: „Ово је казна! Срби, покајте се! Ово је свршетак вашег Времена“ а његово право име је: познати „План Б“.

Срби се нису уплашили па гласно одговарају на пријетње.

Подсјећа то на један Хергеов стрип „Тајанствена звијезда“, у коме се, баш као и данас ту међу нама, поставља питање, колика ли се истина крије иза испразности тог повика „покајте се“?

То је порука коју, иза декларативног хуманизма, већ 150 година утувљује западњачка филозофија у жељи да буде глас еманципације и лоша савјест свога времена. Оно што нам уцјепљује, упаковано у европски пут, јесте вјера у локално исламско грађанство и бошњачки либерализам.

У ту сврху је створен мит о трагичном страдању „невиних европских муслимана“ око Сарајева, од „злих Срба“.

Од егзистенцијализма до деконструкционизма, читава се савремена западна а посебно германска и британска мисао исцрпљује у покушајима механичког оптуживања Срба, стално истичући, српско насиље и српску пријетњу.

Ови вјетрови су дували Босном па је протеклу седмицу обиљежила реакција министра одбране Србије Милоша Вучевића на једну од бројних, очекиваних, готово природних идиотарија кафанског кавгаџије из Бугојна, Зукана Хелеза, који се тренутно налази на челу, војнички, политички и морално импотентног министарства одбране у Савјету министара БиХ.

Министар Вучевић је реаговао на пријетње овог политичког кловна и буздована, упућене Предсједнику Србије Алекандру Вучићу и цјелој Србији преко турске, тј. неоосманске агенције Анадолија.

„Наш пут у НАТО алијансу је повезан са Турском“, отпјевао је овај бугојански лола, упућујући савјете, упозорења и озбиљне замјерке и Предсједнику Србије и Предсједнику Републике Српске, откривајући тајну да и данас, са бившим комунистима, као и некад са Алијом и Бакиром, муслимански зец у Босни, лежи у Турској“.

„Нама и свијету треба стабилна Турска која држи тај регион читав, који је турбулентан, под неким кишобраном. Драго ми је да Турска са овим државама из неког од спектра исламских земаља отвара ново поглавље. Јако је битно за све да је тај исламски свијет стабилан, чак и за ове миграције које долазе до нас. Јако је битан Блиски исток, па и Средњи Исток, па и Сјевер Африке да је стабилан и миран“, закључио је Хелез.

Наравно да само болесни ум може повезати Турску са „нашим путем“ и стабилношћу Балкана и Блиског истока: на Балкану је Турска вијековима сијала мрак и иза ње ништа друго није остало осим феудалне таме, неписмености и мржње а на Блиском истоку, Турска је са Муслиманском браћом и Исламском државом у савезу са западним земљама, разарала Сирију, уништила Либију ипокушала оборити Египат, Ирак и Тунис у блато.

И данас је турско понашање на Балкану проблематично.

Хелем, овај Хелез, није случајна птичица нове владајуће партије у Бошњака. Дјеловали су и Саша Магазиновић и Дамир Машић, за које се мислило да су етнички Србин и Хрват али политички Бошњаци као, добри ученици партије Жељко Комшић и његов сабрат, комични уличар из Брезе Дејан Ковачевић, који су некад били Хрвати.

Магазиновић и Машић, као водећи кадрови нове власти у Сарајеву, као највиши функционери СДП-а БиХ, отпутовали су у Бошњацима братску и другарску Албанију тражећи сарадњу и утјеху.

Сарадњу јер ипак су Албанци, као и Бошњаци, слика европске биједе: да није Албаније Босна би била најсиромашнија земља на континенту али „нисмо сами“.

Успут, ни Бошњаке ни Албанце нико не разумије а ни они баш, не схватају никог. Свакако, албански језик је баш сличан „босанском“ а менталитет и етничко поријекло су блиски – пуно ближи него са Србијом коју су заобишли.

„Тешко да ћемо на овим просторима далеко стићи једини без других. Важно је да у нашој регији једни другежелимо познавати, разумјети, помоћи… Знамо да тако није увијек и свугдје, па то ваљда чини још вриједнијим сусрете кад јесте – попут данашњег са албанским премијером и нашим партијским другом, Еди Рамом“, објавиће ову радосну вијест, на дрштвеним мрежама, весели Бошњак и друг Саша Магазиновић.

Држи се Србијо: одоше Бошњаци у Албанију по помоћ.

У том је смислу немогуће не примјетити чудан осјећај римејка, као да су поново оживјеле старе авети из 1941. година и дошле да нас прогоне. Но то би само упућивало на лоше познавање сржи, баш као што нацистичка идеја поновно постаје све заводљивија, што више блиједи сјећање на њемачко-италијанске поразе у другом свјетском рату. Тако и покрет за Трећи свијет, на Пацифику, доживљава процват на хумусу заборава јапанског колонијализма и савеза са фашизмом и нацизмом.

Неуспјех антифашистичке утопије, већ послије пола вијека од капитулације фашизма и нацизма, објашњава поновно избијање на површину доктрине која се изненада ослободила искушења стварности.

Идеологије никада не умиру, оне се преображавају и изнова рађају у новоме облику, баш у тренутку када се повјеровало да су заувијек покопане. Неуспјех не само да уопште не потиче на тријежњење него поновно покреће пијанство. Жалосно лице колонизованог замијенило је болно лице жртава неонацизма и неофашизма на Истоку Европе, у дворишту највеће жртве и главног побједника у рату.

Посљедњих педесет година срце таме више није Хитлерова епопеја, већ реафирмација нацизма и америчка инвазија на Балкан, Блиски исток и на Русију преко Украјине.

У једном углу те опште земаљске таме, најмрачнија тачкица, је остало, муслиманско Сарајево.