Милош Ковачевић
ЦРЊАНСКИ ‒ ЗАЧЕТНИК РАЗЛАЗА СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА И ЈЕЗИКА КЊИЖЕВНОСТИ
Милош Ковачевић (фото: Искра)
Све до средине XX вијека, а заправо до почетка његове седме деценије, узорним књижевним језиком сматран је језик књижевности. Тако ће А. Белић педесетих година XX вијека написати: „Наш књижевни језик – народни је језик употребљен у књижевности“ (Белић 1952:6). Белић сматра да се стилска слобода књижевницима једино може допустити у окриљу књижевног језика. Свако одступање у језику књижевности од норми књижевног језика, по Белићу, не само да је граматичка него је и стилистичка погрешка. Језик књижевности за Белића, дакле, мора бити књижевни језик, при чему је језик књижевности његов најузорнији и најзначајнији дио. Зато и не може да чуди чињеница да је, када је у питању језик српских прозних писаца, до првога светскога рата и између два рата било релативно мало писаца који су знатније одступали од усвојенога модела књижевнога језика.
Од 1847. године, која је означила побједу Вукове борбе о увођењу народног језика у књижевност, па до тридесетих година XX вијека, или најтачније до године 1929. и појаве романа Сеобе Милоша Црњанског, дјела српских прозних писаца потврђују мишљење да су српски књижевни језик и језик српске прозне књижевности заправо синонимни. Српска прозна књижевност једна је, истина сваки пут истицана као најзначајнија, од сфера употребе српског књижевног језика. То потврђује и језик српских прозних писаца, романсијера и приповједача, прије Првога свјетског рата и између два рата.
„Новости у изразу“, које подразумијевају диференцијацију књижевног језика и језика књижевности, односно напуштање књижевног језика као језика књижевности међу првима доноси Милош Црњански, и то не са Дневником о Чарнојевићу као својим првим романом (из 1921. године), него са Сеобама као својим другим романом (из 1929. године). Романом Сеобе Милоша Црњанског заправо се експлицитно инаугурише језик књижевности у неким особинама битно различит од књижевног језика. Наиме, језик књижевности с поетском као основном функцијом настаје разградњом и надградњом књижевног језика с комуникативном као основном функцијом. У чему се то у језика књижевности Милоша Црњанског огледа разградња и надоградња књижевног (стандардног) језику?
Па кренимо најприје са надградњом, са особинама поетског језика Црњанскових Сеоба које своју потпуну еквивалентност не налазе у српском комуникативном књижевном језику. Поетски језик Сеоба и српски књижевни језик најподударнији су на лексичком плану. Кад се пореди ауторски језик у Сеобама са књижевним језиком – разлике су готово минималне, и тичу се у првом реду неколико рускославенизама везаних по правилу за различита официјелна (званична) именовања, као што су госпожа, честнејши, полк, полковник, потполковник, предводитељ, Сербиа и сл. Уосталом, баш поводом језика Сеоба, Црњански је наглашавао: „ја сам научио да претерујем у русизму и словенству, због сентименталности и моје личности“ (Поповић 2009:163).
Ако се на лексичком плану поетски језик Сеоба и не разликује од књижевног (стандардног) језика, јер се књижевни језик актуелизује у поетском језику Сеоба, то се не може тврдити и за морфолошки план. Разлике између језика Сеоба и књижевног језика на морфолошком плану су много значајније, посебно с обзиром на уобичајеност и фреквентност употребе одређених морфолошких форми. Ријеч је о неколика глаголска облика врло карактеристичнa за језик Сеоба, а некарактеристична или не тако карактеристична за српски књижевни језик. Ријеч је о потенцијалу II, имперфекту, плусквамперфекту и глаголском прилогу прошлом.
У научној литератури већ је констатовано да „статус потенцијала II у граматичком систему српскохрватског језика није до сада у потпуности решен ни у дескриптивној литератури (дијахроној и синхроној) ни у нормативниом приручницима“ (Радовановић 1990:200), јер једни граматичари потенцијалу II експлицитно допуштају, а други одузимају статус стандарднојезичког или нормативног средства у систему глаголских облика. У Сеобама Црњанског потенцијал II врло је обичан, иако не толико чест, као граматикализовани облик иреалног потенцијала за прошлост:
Заплака, заплака тако јако да јој се скоро учини да плаче са уживањем. Да јој ј дошао муж, она би му била рекла зашто је то учинила. Рекла би му била да је то учинила зато што је онако осрамоти пред светом, при растанку, не опростив се у реду од ње. Рекла би му била да је то учинила и зато што је увек оставља саму и што одлази и што се сваки час сели као Циганин. И зато што је хтела да се спасе из тих вечитих бара, острва, блатишта. (54); Ни рођена мајка, да га је узела на крило, не би га била препознала. (28); Да јој се ово десило друге, или треће године, она би била умрла од стида и срама. (46); Да нису падале бомбе, Исаковичеви војници заборавили би били где су, мислећи да вежбају под Варадином. (113); „Не бих вас била познала„, говорила је најпосле, дочекавши их сјајно, Принцеза Мати Карла Евгенија Виртембершког, Вуку Исаковичу…[..] – „толико сте се променили и толико сте остарели.“ (92) итд.
Статусу потенцијала II, с обзиром на међуоднос поетског језика Црњанског и српског књижевног језика, сродан је, ако не и подударан – статус имперфекта. Општепознато је да је имперфект врло риједак у српском књижевном језику, да га у народним говорима готово и нема, тако да „поједини лингвисти замерају чак писцима граматика што међу облике књижевног језика увршћавају овај облик, који више не живи у језику“ (Стевановић 1979: 657). За разлику од таквог статуса у српском књижевном језику, имперфект је у Црњансковим Сеобама врло обичан и веома фреквентан глаголски облик. За потврду од десетина наводимо само неколико примера:
Певаху вичући, а корачаху, уморни и изгладнели. (15); Кроз сутон који се почео да спушта, Исакович их је некако извео на пољану, испод неких плотова иза којих се назираху турски надгробни споменици (15); Копаху рупе да легну (16); Ћутаху, после топлог звука звона и ослушкиваху. (19); Деца му побољеваху (22); Чекаху, тако, пред црном зградом (28); У руци са марамом од млетачких чипака, сеђаше скоро непомично код свог прозора. (62); Вук Исакович беше отишао, а за њим нестајаху и слике њеног прошлог живота (65) итд.
Статус имперфекта на одређен начини предодређује и функционални и употребни статус плусквамперфекта у поетском језику Црњанског. За плусквамперфект граматичари констатују да је „претеритално време које се релативно ретко употребљава“, тако да се чак може рећи да је „у ишчезавању“, што је посебно карактеристично за плусквамперфект творен с имперфектом глагола бити (Стевановић 1979:664, 666). Код Црњанског је, међутим, плусквамперфект врло, врло чест у употреби, и то како са (а) перфекатском, тако и са (б) имперфекатском формом глагола бити. За потврду наводимо само по неколика примера из Сеоба за обје морфолошке форме плускавамперфекта
(а) Поноћ је била одавно прошла. (33); Браћа су се била договорила да преваре жену при опроштају. (11); Запамтио је био само неку крезубу бабу која се тресла од плача (23); Само онај велики камен на брегу, над којим је био подигао кров, где му је отац лежао сахрањен, стајао је непомичан и видан. (23); Млатарајући везаним рукама и стискајући их на очи, које су биле обневиделе, није више трчао, већ је падао (27); Та соба је била увукла у себе неки нарочит мирис. (31); У ту кућу братовљеву склонио је био Вук Исакович жену и две своје девојчице (36) итд.
(б) Комесар их беше видео, још код првих винограда (15); Није више био пијан, али беше заспао од лењости (20); …који беше послом отишао у Млетке. (23); Тада му већ и ноздрве беху препукле. (27); Он је пустио да се заморе препирком што ју беше заметнуо још синоћ (31); Путовао је црквеним пословима у које га брат беше умешао (39); Тек кад се и друга ћерчица беше родила и кад се на детету отворише неки чиреви, он се јави брату (39); Пред растанком са мужем, беше сва поднадула од непрекидних љубавних ноћи, непреспаваних и немирних. (39) итд.
Готово подједнако обична и честа употреба и перфекатског и импарфекатског плусквамперфекта у Сеобама Милоша Црњанског показује да је овај глаголски облик једна од битних карактеристика поетског језика Црњанског, с тим да два његова морфолошка облика омогућавају како контекстуалну значењску диференцијацију тако и стилемантичност исказа засновану на критеријуму стилског избора између двију различитих морфолошких форми с истим основним значењем.
Употреби и статусу плусквамперфекта у поетском језику Црњанског слична је употреба и статус глаголског прилога прошлог. И он је, попут имперфекта и плусквамперфекта, „у књижевном језику … доста редак. Пошто је научен у школи, употребиће се у писаном тексту кад је из стилских разлога згодније да се мисао изрази сажетије. У нашим дијалектима он се готово уопште не јавља“ (Ивић 1990:19). Али је зато у језику Сеоба Милоша Црњанског врло обичан и врло, врло чест, и то у оба своја творбена облика, и у облику с наставком (а) –вши, и у облику с наставком (б) –в, што потврђујемо само са неколика примјера:
(а) Тако, разбудивши све, никоме не дадоше да спава. (19); Осим тога, нашао их је доста, који су умели да прођу и да у ходу поздрављају, не заставши. (25); Сагнувши се из седла, тако да скоро превали коња, виде да је несрећник бивши црквењак из његовог села и да плаче. (26-27); Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника. (27); Не споменувши ништа о производству за потполковника, он је, од синоћ, понављао све исте речи о Царици, о Двору, о Бечу (30); Сетивши се њега, честњејши Исакович се реши, по узору братовљевом, да напије себе. (33); Ушавши ту, прво је прегледала оба излаза (42) итд.
(б) Искочив из кола, Комесар се обазре да види хоће ли бити кише (25); Заборавив за тренутак и где је и куд иде … Вук Исакович се беше смирио, заједно са људима свога Славонско-подунавског полка. (80); Помислив на ту драгоцену ствар, она му се јави јасно у сећању (85); Видев да је сам на брежуљку, са коњима, он поче шапутати своме (105); Дошав у логор, обукао је одело простога војника (110); Договорив се, пред зору, са Исаковичем о препаду, он се удаљи да нађе чамце. (111); Видев се опет као у два лица, он је пролазио у мислима сав свој живот (114) итд.
На лексичко-морфолошком плану језик Сеоба од српског књижевног језика тако диференцира употреба малог броја али већином фреквентних (често понављаних) рускославенизама (честнејши, полк, полковник, госпожа, предводитељ, производство, громопуцателно, Сербиа) и употреба четирију глаголских облика – потенцијала II, имперфекта, плусквамперфекта и глаголског прилога прошлог – што су ријетки, покаткад чак раритетни, у комуникативном књижевном језику, а врло обични и по правилу веома чести у поетском језику Сеоба. Већ те лексичко-морофолошке особине показују да се поетски језик Сеоба одликује надградњом комуникативног: оно што је некарактеристична, периферна лексичко-граматичка особина комуникативног језика постаје врло карактеристична, чак суштинска, особина поетског језика Сеоба.
Све наведене морфосинтаксичке особине језику Сеоба дају статус језика књижевности неподударног са књижевним језиком. Те особине показују да се књижевни језик и језик књижевности, репрезентован Сеобама, међусобно преплићу, сијеку, и да представљају два блиска, али не и два потпуно подударна идома, јер се језик књижевности у многим особинама удаљава од књижевног језика. Сва досадашња анализа показала је да се језик књижевности прије свега СТИЛСКИ, али не и НОРМАТИВНО удаљава од језика књижевности, јер се удаљавања темеље на надградњи, али не и на разградњи нормативног књижевног језика.
Међутим, тек кад се језик књижевности почне и нормативно супротстављати књижевном језику – он постаје посебан тип језика, будући да негира обје суштинске карактеристике књижевног језика: и његову нормативност и његову полифункционалност. Нормативност, зато што своју норму темељи на негирању и разградњи норме књижевног језика, а полифункционалност, зато што се остварује у естетској као јединој функцији.
А у језику Сеоба Милоша Црњанског разградњи не подлијеже цијела норма српског књижевног језика, него само један њен дио: интерпункцијска норма. Сеобе изневјеравају један битан сегмент српског књижевног језика – његову логичку интерпункцију.
Изневјеравање правила логичке интерпункције с нормативног становишта је једнако сваком другом огрешењу о норму српског књижевног језика. И управо то изневјеравање правила логичке интерпункције најбитнија је особина што одваја језик Сеоба Црњанског као језик књижевности насупротан нормираном књижевном језику. О каквој се „чудноватој употреби запете“ (Петковић 1996:175) у језику Сеоба ради, најбоље показују сљедеће неколике запетама преплављене реченице:
Урлајући од бола, а везаних руку, крвав, трчао је тешко, вијући се, савијајући се и љуљајући се, тако да је из далека, из кола, откуда га је Комесар, са својим кирасирима, посматрао, изгледао као неки велики цвет, сад бео, сад рујан, што се повија на ветру. (27); Венчао их је, успут, у Броду, журећи послом, у кући једног свога пријатеља, Грка. Слао их је после, о свом трошку, по Дунаву, тамо-амо, као и своје џелепе. (37); На ветру, који повија кишу, по рекама, лађа Аранђела Исаковича, пуна коња, што беше на путу, преко, к Турцима, би захваћена водом и преврнута. (47) итд.
Да је у питању свjесна, сврсисходна, односно стилогена употреба запате, потврђује и Црњансково признање: „код мене је све хотимично чак и моја граматика“ (Ломпар 2018:422). А поводом властите употребе запета Црњански ће рећи: „Смеју се увек мојим запетама[1]. Запете су жеља за логиком. Оне су жеља да се читаоцу наметне воља писца. Може бити да то није богзна како лепо, али је неумитно“ (Ломпар 2018:422). „Срећа је“, вели Н. Петковић, „што Црњански није дозволио да запета буде брисана свуда где то налажу правила логичке интерпункције. Срећа, наиме, зато што остављена одступања од нормиране употребе запете дају довољан број импулса за усмеравање читаочеве пажње на ритмички уређен (ритмички осетан) размештај синтаксичких пауза. У стиху је, разуме се, овај размештај гушћи, строжи и осетнији је“ (Петковић 1996:174). А Црњански је „исти тип реченице положио у основицу и свога стиха и своје прозе. Или још тачније: он је ритмички рашчлањену реченицу из стиха пренео у прозу. Сеобе су њоме исприповедане од почетка до краја. Све што је у роману описано, описано је дакле таквом реченицом“ (Петковић 1996: 157). Зато није ни чудо што је та „чудновата употреба запете“ карактеристика и Црњанскове поеме Стражилово и Црњанскова романа Сеобе. А какву стилогену улогу има употреба запете у поеми Стражилово више него убједљиво је показао пјесник Ђуро Дамјановић (Дамјановић 2005:27–56). Из те опширне анализе цитираћемо само дио анализе прве строфе, а заправо прва два стиха презасићена запетама:
Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
„У првом стиху“ – вели Ђ. Дамјановић – „нарочито је осамостаљен појам још. И стављен је међу зарезе не само у овом стиху него и у свим другим стиховима у којима се појављује. Зашто? Засад, то је појам који има много значења у песми, односно који је везан за многе у песми појмове од значаја. Зато га одваја, осамостаљује, истиче, реченичким акцентом емфатизује, и даје тој, у морфолошком смислу, бледој врсти речи, даје тој речци особитно значење, која у својој историји, никад досад, није ништа друго значила осим неодређене одредбе за количину. А како се то она, мали враг, овде прерушила у велики појам и постала значајнија од гласовитости лелујавих придева и њихових метафора?
Црњански је реч још ставио између одредбене глаголско-атрибутске синтагме: лутам (и) витак, па појам о којем је реч добија, сада, више значења, тј. да песник још лута и још витак, а не да још лута витак или да још витак лута. На овај, интерпункцијски начин Црњански се ослободио двоупотребе речи још, а морао би је двоупотребити да није употребио зарез. Тако појам још улази у реч лутам и у реч витак (још лутам, још витак), и семантизује се још у два значења: у предикативно и придевско, предикативно: лутам, придевско: витак.
Појам још улази и у други део првог стиха: са сребрним луком. То значи да песник не лута са сребрним луком, него да још лута са сребрним луком. Тачније, то значи да је песник и пре лутао витак и пре витак лутао, односно да је и пре лутао витак и пре витак лутао са сребрним луком. Још улази у синтагматуру целог другог стиха, у: расцветане трешње, из заседа, мамим, тј.: још расцветане трешње, још из заседа, још мамим, што значи да је и пре песник расцветане трешње мамио из заседа. Трећи, четврти и пети стих прве строфе не зависи више од појма још“ (Дамјановић 2005:27–28).
Сродна се, ако не баш и таква, улога запете може детаљном анализом открити и у готово свим реченицама ауторског, хибридног и слободног неуправног говора у Сеобама. Таква употреба запете не подлијеже правилима логичке, него правилима стилистичке интерпункције. А стилистичку интерпункцију карактерише друкчији принцип логичности интерпункције од оног што је у подлози логичке интерпункције комуникативног језика. Јер, „ако је норма облик логички уређене реченице, онда раскидање са нормом у употреби запета, значи изражавање неке логике која је друкчија од логике норме. То је израз логичне не-логичке норме: изражавање неког доживљаја, или стварности, који су изван или изнад логике, па отуд проширују распоне норме, јер обогаћују истанчаност и језика и света“ (Ломпар 2018:422). И не само истанчаност, него и досемантизацију, семантичко богаћење језика. Наиме, „где се год осећа додатно, при том и сврсисходно, (пре)уређење говорног низа, ту се читаоцу осим обичног пружа и допунски смисао. Добијање два оваква смисла – од којих други проистиче из допунског (пре)уређења – један је од почетних услова да се текст доживи као књижевни“ (Петковић 1996: 156). Друкчије речено, оваква употреба запета тексту Сеоба одриче статус стандарднојезички исправног, а његовом језику статус комуникативног књижевног језика, истовремено му прибављајући статус књижевног текста писаног поетским или језиком књижевности.
Код Црњанског се стилистичка интерпункција не супротставља логичкој само при употреби запете, него и при употреби тачке. И то у реченицама сљедећег типа:
Говорила му је о ноћи, које се боји, о мраку, у ком је хватају страх и привиђења. О младости, која је прошла. О животу који је за њу тако тежак. И, сузним очима, о мужу, који је више, изгледа, не воли и који је, можда, никад није ни волео. (44); Она, од стида, оде до прозора и не смеде да слугама погледа у учи, али не изиде. Ни онда, кад га положише у њену постељу. (50); Дан и ноћ протицала је ту широка, устајала река. И, у њој, њена сен. (42); Најпосле, кад изиђоше, виде како се око њега врти и сагиње најмлађа Ананијева кћи. Једно кукато и грудато девојче. (187); Хтео је тихо да је позове, да је намами, у постељу. Да се свуче. Да се не замара, седећи тако ћутке, обучена. Хтео је да јој предложи да он легне на тле, а она на постељу, тако обучена, да се не боји. Или да он угаси жижак, док се она свлачи, па да легне крај ње, тек кад она буде заспала. Да се не боји. (52-53): Русија му се чињаше као неко надземаљско царство. Чуо је да су неки који су тамо из белог света дошли, постали богати и моћни. Да су одмах добили по један чин више. Да се тамо живи и ратује господски. Да су цркве дивне и слатко православље. (184) итд.
У наведеним примјерима тачком су из структуре просте реченице издвојени, осамостаљени поједини, овдје подвлачењем истакнути, реченични чланови (атрибути, објекти, апозиције, прилошке одредбе) или је пак из структуре сложене реченице издвојена и осамостаљена једна или више независних или зависних клауза. Такав поступак интерјунктурног осамостаљења чланова просте или сложене реченице назива се парцелација. Парцелација је, дакле, „интонационо и позиционо осамостаљење неког реченичног конституента: синтаксеме, синтагме или клаузе“ (Ковачевић 2015:342–343). Она није карактеристична особина само Сеоба, него и још више нпр. Романа о Лондону (в. Радовановић 1990: 117–163), тако да се може сматрати једном од стилских доминанти прозног језика М. Црњанског.
Употребу тачке у парцелисаним структурама граматичари сматрају нормативним огрешењем. Тако М. Стевановић каже да „стављање тачке испред накнадно додатих одредаба и допуна које писци, посебно песници, себи допуштају – може се објаснити једино уметничким слободама маневрисања знацима интерпункције, које књижевници себи допуштају, али се то ипак не може сматрати нормом“ (Стевановић 1979: 110). Парцелација, дакле, није одлика нормативног књижевног језика, него је карактеристика језика књижевности. Она представља разградњу принципа нормативне интерпункције, и постаје особином стилистичке интерпункције. Данас се сматра да се парцелацијом по правилу постижу умјетничке, стилогене вриједности, док је у времену појаве Црњанскових Сеоба књижевноумјетничка вриједност парцелације довођена у питање. Тако је и Б. Поповић, као један од највећих српских стилистичара, одрицао естетско-умјетничку вриједност стилском поступку парцелације, сматрајући да „оне реченице без граматичког прирока, или с прироком у претходној реченици, које су у новије доба честе код претенциозно рђавих писаца немачких, и у последње време и српских, и чак француских – и [..] нису ништа друго до непристојно ачење. [..] Пример: „Ми ћемо га се увек сећати као великог човека. Врло великог. Који гледа са висина. Који ходи само врховима. Највишим.“ (Поповић 2001:59).
И да закључимо. Језик Сеоба Милоша Црњанског означава раскрсницу раздвајања српског књижевног језика и језика српске (прозне) књижевности. Језик књижевности подразумијева надградњу и разградњу књижевног језика. Надградња се тиче друкчијег статуса неких морфолошких и синтаксичких категорија у језику књижевности у односу на књижевни језик, док се разградња тиче изневјеравања нормативних правила књижевног језика, односно изградње стилистичке норме језика књижевности разградњом граматичке норма књижевног језика. То, међутим не значи да је од Црњанскових Сеоба код свих српских прозних писаца књижевни језик бива смијењен језиком књижевности. И даље, наиме, постоје два битно различита језичка пута српске прозе. Један пут репрезентује језик Ива Андрића, други пут језик Милоша Црњанског. „Андрић представља норму, Црњански њену субверзију“ (Ломпар 2018:425). Анрићев језик, по општеприхваћеном мишљењу представља врхунац српског Вуков(ск)ог језика и стила, врхунац књижевног језика као језика књижевности. С друге пак стране, језик Црњанског представља врхунац језика књижевности неподударног књижевном језику. Зато није ни чудно да је Андрићева „културна магистралност“ постала „алиби за сваку епигонску осредњост“, а да је Црњанскова језичка „оригиналност“ довела до тога да он „никада није могао бити алиби за епигонску неталентованост“, односно „да ниједан не-таленат није могао засијати на књижевној светлости Црњанског“ (Ломпар 2018:422). Из тога логички слиједи да су се на у даљем развоју језика књижевности морали изналазити друкчији начине његове творбе на основу надградње и разградње књижевног језика, какви су нпр. надређеност дијалеката, жаргона, супстандарда и других нестандардних идиома у односу на књижевни или стандардни језик у српској прози код немалог броја писаца друге половине XX вијека (в. о томе шире у Јовић 1985: 79–124).
Милош Ковачевић, руководилац Одјељења за српски језик
Андрићевог института у Андрићграду
И з в о р и
Милош Црњански, Сеобе, Београд: Mascom EC, 2017. (Прво издање 1929)
Л и т е р а т у р а
Белић 1952: Алаксандар Белић, „О уједначавању у књижевном језику“, Наш језик н. с. VI/1-2, Beograd, 1952, 1-8.
Дамјановић 2005: Ђуро Дамјановић, Поезија и језик поезије Милоша Црњанског, Бања Лука – Београд: Задужбина Петар Кочић.
Ивић 1990: Милка Ивић, О језику Вуковом и вуковском, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада.
Јовић 1985: Dušan Jović, Jezički sistem i poetska gramatika, Beograd: BIGZ, Priština: Jedinstvo.
Ковачевић 2015: Милош Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, IV битно допуњено издање, Београд: Јасен.
Ломпар 2018: Мило Ломпар, Црњански – биографија једног осећања, Нови Сад: Православна реч.
Петковић 1996: Новица Петковић, Лирске епифаније Милоша Црњанског, Београд: СКЗ.
Поповић 2001: Богдан Поповић, Начело интерпункције, Панчево: Мали Немо.
Поповић 2009: Радован Поповић, Бескрајни плави круг, Београд: Службени гласник.
Радовановић 1990: Milorad Radovanović, Spisi iz sintakse i semantike, Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad: Dobra vest.
Стевановић 1979: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик (граматички системи и књижевнојезичка норма) II Синтакса, Београд: Научна књига.
[1] „Чак се и Иво Андрић шалио једанпут на мој рачун у питању тих запета.” (Ломпар 2018:422).
