Слободан Антонић

Истина је националистичка измишљотина 

16.07.2023.

Слободан Антонић

О књизи Поглед једног српског националисте Николе Кусовца, Београд: Информатика, 2023, 130 стр.

Никола Кусовац (р. 1935) припада генерацији мојих родитеља. Та генерација је шездесет година живела у Југославији и тешко се, након 1992, привикавала на српско становиште.

Штавише, у нашој културној и медијској сфери данас се „Југословени“ јављају у готово свим генерацијама. Због својеврсне разметљивости „југословенством“, они чак чине гласну већину:

• Радина Вучетић (на питање: „Јеси ли ти Југословенка?“): „Јесам! Ми сви имамо проблем с идентитетом. Ја сам рођена у Југославији, ја сам васпитавана у југословенском духу, ја сам особа која још увек када крене на путовање у Словенију заборави пасош, ја и даље имам свест о томе да је то један простор. (…) Ја и даље не могу баш да се до краја сродим са новом (?! – тј. српском – С. А.) химном, сви смо знали Хеј Словени…“ (овде  1:45-3:18);
• Биљана Србљановић: „Ја сам изразито и дубоко анационална. У самој суштини националног је све оно против чега се борим у свом животу“ (овде). Ипак, Србљановићева за Југославију каже да је „моја једина домовина“, а у истом тексту Србију назива „ова страшна земља“ (овде);
• Владимир Арсенијевић: „Моји родитељи су били искрени Југословени, идеолошки неоптерећени, и ја сам васпитан у том духу. Имам двојно држављанство, и српско и хрватско, али ме, најискреније, боли уво и за једно и за друго. За мене је то само згодна прилика да имам два пасоша, од којих је хрватски проходнији и, у том смислу, мени дражи“ (овде); „Идеја југословенства постала ми је ретроактивно делимично прихватљива, jeр је то ипак савременији идентитет, на известан начин сличан америчком“ (овде).
• Миња Богавац: „Рођена сам у СФРЈ и то ми нико не може одузети. Кад год негде упишем да је земља мог рођења: Југославија, осећам се као да сам заједно са својим дедом ослободила Београд. Кад год видим неку рку и крпу са звездама, уколико имам новца, сигурно ћу је купити. Застава Србије ми је конфузна“ (овде).
• Огњен Главонић: „Југославија је била модернизацијска творевина, а ја се данас осећам као Југословен“ (овде).
• Слободан Тишма: „Ја сам апатрид, моја земља више не постоји. Био сам Југословен и то сам и остао“ (овде). 
• Срђан Драгојевић: „Враћам се провереној теорији југословенства. `Ја сам Србин, ја сам Хрват, еј, Бошњак сам, ахој, ја сам поносан Словенац`… Не – ви сте курци. Јебала вас нација. Будите, ако сте људи – Југословени“ (овде).
• Момчило Ђорговић: „Рођен сам и сазревао сам у Југославији, у оној дивној, антиклерикалној, антинационалистичкој, транснационалној и космополитској држави која је била призната и поштована на Западу, и дан данас мислим да ми је та земља домовина“ (овде).
• Динко Грухоњић: „Ја сам Југословен, дакле апатрид“ (овде; слично овде).
• Јасна Ђуричић: „Моја  је земља Југославија“ (овде);
• Кокан Младеновић: „Ја сам Југословен и моје осећање припадности ма ком народу или ма којој земљи јесте југословенско“ (овде 21:30-21:36);
• Дубравка Стојановић (на питање „Када си знала да више нема Југославије?“): „Ја то још увек не знам (смеје се), зато што на неки начин и даље живим у Југославији“ (овде 30:37-30:54).
• Алексеј Кишјухас: „Југославија јесте била и остала наша земља. И она друштвено живи и данас (…). У оној мери у којој смо и данас модерни – дакле, писмени, образовани, здрави, осигурани, урбани, просвећени и попкултурни – Југославија живи. И живјеће вјековма“ (овде).
• Теофил Панчић: „Југославија се још није распала и неће се распасти тако скоро, а сасвим је могуће да се неће распасти никада, јер је испод варљиво крхке покорице направљена од нераспадљиве материје“ (овде).
• Дејан Илић: „Колико пута може умрети Југославија? Безброј. Југославија је вечна“ (овде).
• Дашко Милиновић: „Ја сам становник неке будуће Југославије, а не бивше. Убеђен сам да Србија неће постојати у 22. веку. Ова држава и нација ће у наредном веку нестати“ (овде).
• Стеван Филиповић „Мука ми је више од свих национализама. Хоћу Југославију!“ (овде). 
• Слободан Ј. Георгиев: „Југославија је наша држава“ (овде).
• Биљана Лукић: „Од Југославије ми највише фали осећај поноса земљом у којој живим“ (овде).

Парадоксално, Србија је данас земља у којој живе Срби, а чијом културом и медијима владају „Југословени“. Велики део наше културне и медијске „елите“ сваког јутра се буди у држави коју не жели и не воли. То је узрок сталне фрустрације и незадовољства њених чланова. Зато тако и изгледа култура коју производе, а која доминира нашом престоницом.

Карактер тог доминатног културног обрасца најбоље се видео када се у Београду појавио Немања: висок 23 метра, био је превише српско обележје у сред „југословенског“ Београда. Недопустиво. Највећи део запомагања и проклињања наше културне „елите“ због Немање – ако изузмемо замерке типа: „како може то, кад у Београду још увек немамо споменик жртвама великосрпске хегемоније“ – састојао се из оптужбе да споменик није (довољно) београдски:

• Ирина Суботић: „Шта ће његов споменик у Београду, кад знамо да Стефан Немања није имао Београд под својом влашћу?“ (овде 2:15-2:20)
• Горан Мишић: „Стефан Немања никад није био Београђанин, јер Београд и није био у Србији у његово вријеме“ (овде);
• Марко Видојковић: „Није имао појма шта је то Београд“ (овде).
• Радина Вучетић: то је „надгробни споменик космполитизму“, „на симболичком нивоу највидљивија слика урушавања некада космополитског Београда“ (овде);
• Теофил Панчић: „Дешава се свеобухватна промена `идентитетске политике`: новим симболичким средиштем главног града доминираће српска варијанта `бана Јелачића`, што је пре и изнад свега значило – раскид са Југославијом. (…) Овај акт значи да Београд најзад престаје да буде главни град Југославије, и да поново постаје престоница суверене и самосвесне Србије“ (овде).

Наша културна „елита“ воли да се слика на Трафалгар скверу, на коме доминира споменик адмиралу Нелсону. Али она се, наравно, не пита зашто меморијал адмиралу није негде на обали – у Доверу, рецимо. Него је баш у Лондону – у коме Нелсон нити је рођен, нити је њиме икада управљао.

Али, Немању у Београду они су одмах препознали као део плана „посрбљавања Београда“ – баш као што је и наводна „`дејугославизација` имена београдских улица“ (овде и овде). Јер, наши културњаци мисле да се атрибути „српски“ и „београдски“ искључују у оба смера: оно што је српско не може бити београдско, а оно што је београдско не може бити српско.

Када, дакле, они кажу да Београд треба да буде „космополитиски“, то за њих заправо и дословце значи – несрпски. Инсистирање на „југословенском“ карактеру „правог Београда“ уистину и служи томе да се затоме елементи његовог прошлог и садашњег српског идентитета. То је прави смисао данашњег аутоколонијалног југославизма.

Али ево, постоји и један Никола Кусовац. Он припада генерацији која је скоро цео живот провела у Југославији. Он је, истовремено, и припадник истинске културне елите – дугогодишњи кустос Народног музеја у Београду и аутор две хиљаде каталога, књига и ликовних критика. Он је још и београдски коленовић – његова је породица била земљишни власник целе Карабурме… Али он, Никола Кусовац, ипак се усуђује да мисли другачије од круга двојке и да се пркосно изјашњава као – „српски  националиста“.

Управо тако – као „Никола Кусовац, српски националиста“ – он се потписао у чланку објављеном 16. новембра 2000. (стр. 99), као и у тексту од 15. фебруара 2002. године (стр. 44). То је, дакле, било у време највећег досовског евромазохизма. Тако се Кусовац сасвим јасно издвојио из привилеговане, београдске културњачке касте – која мрзи што је рођена у Србији (Србљановићева: „Погледаш и кажеш шта је мени и зашто ја да се родим баш овде. Како баш овде да заглавим?“; овде) и презире наш обичан радни свет (баш онај који је храни и издржава).

Дакако, Кусовац је сасвим свестан тога да „Друга Србија држи културу и памет“ (овде). Он, у чланцима сабраним у овој књизи (1993-2007) отворено говори о перјаницама самопоништавајуће културне политике, попут „Ирине Суботић, активисте Сорошовог фонда“ (стр. 32) – за коју смо већ видели да и данас одређује шта у култури сме, а шта не сме („Не може Немања, јер није београђанин“).

Такође, Кусовац у овој књизи показује и продукте такве погубне културне политике, попут „луксузне публикације, на чијим корицама се налази географска карта, а на којој су границе Војводине и Косова и Метохије обележене као међудржавне“ (стр. 33). Постоји и код нас штампана, карта Космета „која приказује тек неколико значајних (српских – С. А.) локалитета, градова, манастира и цркава, у лукаво уравнотеженом односу према џамијама, хамамима и турбетима – уз очито избегавање да се каже како они припадају турској, а не шиптарској кутурној баштини“ (стр. 34).

Због такве културне политике, Кусовац говори о „оболелом бићу српске културе“, као и о „неопходности да на чело свих установа културе које су од виталног значаја за очување и неговање националне свести, буду постављени осведочени стручњаци – родољуби“ (стр. 37).

Кусовац је и сам практично показао шта то заправо значи. Он је током Одбрамбено-отаџбинског рата, у Српској Крајини и Републици Српској (1991-1995), био на војишту, радећи на спасавању српског културног наслеђа и на његовом привременом пребацивању у Србију. Али, за наше другосрбијанске културтрегере узор посвећености култури никада није био Кусовац. Узор је био, рецимо – како то и сам аутор не може а да не примети – „борац за слободу Дукље и Дукљана“ (2001), дон Бранко Збутега (лаудацио овде, овде или овде).

Наравно, током тих судбоносних година за српски народ, и сам Кусовац је изоштрио своја становишта. Како сам каже:

„Призор који никада нећу заборавити догодио се 1991. године у Ливну, кад је преосвећени Атанасије преносио мошти бачених у Ливањско поље. То ридање нисам видео у животу. Прва три сандука била су пуна дечјих глава које нису биле веће од моје песнице. Иде несрећни Атанасије, целива главе, рида и кука. Кад имате такве ране, не можете а да не будете националиста. Него шта сам него српски националиста! Стало ми је до народа из ког сам потекао“ (овде).

Кусовчев пркосни „национализам“ покушај је одбране од непрестане, злостављачке, и сатанизујуће пропаганде против овог народа и ове културе, у којој је сасвим нормално да се сними емисија с Мирјаном Kарановић која каже: „НАТО је на крају морао да нас бомбардује да би нас зауставио. Kао када особи у хистеричном нападу мораш да опалиш шамар да би се смирила“ (овде).

Не, како је добро примећено, „не постоји ниједан контекст у којој би ово имало било каквог оправдања и смисла“ (овде). Морамо постати свесни онога што нам се дешава. Борба за наше освешћење је кључ нашег опстанка, а та борба је кључна, најтежа и најважнија.

Књига Николе Кусовца једна је од оних које помажу наше освешћење. Прочитајмо је.

(Није дозвољено преузимање овог текста без дозволе аутора)