Заузимање Кијевско-печерске лавре: Убијање цркве, духовног живота и заједничке историје

Свуда где је ПЦУ заузимала цркве, расколници нису успостављали богослужбени живот јер сврха те псеудо-црквене организације није била да се успостави псеудо-црквени живот него да се заузму богомоље канонске цркве и уништи богослужбени живот Украјинске православне цркве, каже протојереј Дарко Ђого

Игуман у кућном притвору, полиција блокира приступ манастиру, пет зграда запечаћено, део светиња измештен из земље: тако данас и ових дана изгледа живот једне од највећих светиња православља, Кијевско-печерске лавре, без сумње највећег православног бисера Украјине.

Откако је у јануару 2019. године од неколико расколничких православних групација формирана „Православна црква Украјине“, којој је Томос о аутокефалности уручио васељенски патријарх Вартоломеј, трају спорадични насртаји, некад блажи, некад интензивнији, на Кијевско-печерску лавру. У марту су доживели кулминацију када је Министарство културе једнострано раскинуло уговор с братством манастира о закупу и захтевало од њих да се иселе.

Од тада им отимају, део по део, ову светињу, уз крајње забрињавајућа сазнања руске обавештајне службе да украјинске власти у сарадњи с Унеском измештају мошти подвижника из пећина лавре у музеје на Западу и Ватикан, што је ова организација за заштиту културног наслеђа бледо и кратко демантовала изјавом да нису укључени у пренос светиња.

Огласила се поводом мартовског ултиматума државних власти Лаври и Српска православна црква која је то назвала државним терором, подсећајући на ноторне историјске чињенице: да се ради о „вековном духовном изворишту и средишту Свете Русије, крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији“.

И апелујући на прост здрав разум објашњавајући очигледно: да Украјинска православна црква „није зараћена страна него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском православном црквом и православним црквама уопште“. Наравно да није било здравог разума ни у Србији, а камоли даље, јер је у делу овдашњих медија и анализа саопштење СПЦ проглашено за сврставање на страну Русије, а сама црква оптужена да је под идеолошким патронатом из Москве.

Декоративни богослужбени живот

Крстионица источнословенског хришћанства, како је названа у саопштењу СПЦ, Кијевско-печерска лавра је велики комплекс који чини више цркава, подземни ходници са богомољама и моштима светих, са безброј реликвија и светим моштима великих подвижника. Ту је смештена и Кијевска духовна академија, као и резиденција поглавара канонске Украјинске православне цркве. Насељава је више стотина монаха, па није неразумно запитати се, иако се одговор може наслутити, шта ће ПЦУ ова духовна светиња коју са својих укупно педесетак монаха не може ни да насели, а камоли одржава духовни живот у њој.

Уз то, у Украјини се није приступило систематском решавању статуса Лавре јер се стално лавирало између шовинистичких власти које су правиле изузетак и постављале неког доброг представника који је обећавао да неће бити измене статуса или су на власти били проруски наклоњени политичари, па се то питање није покретало, објашњава наш саговорник.

„Дакле, с једне стране је било: не дирај, јер нам нису наклоњени, а с друге стране: не дирај, јер су нам наклоњени. Ту су се створиле трауме од комунистичке страховладе, али има ту и једне врсте империјалне лојалности која је за руско православље врло карактеристична“, наводи Ђого.

Како додаје, то је православље у којем се и данас у свакој јектенији људи моле за државу, за њене власти и њену војску.

„И у Украјини се људи одувек моле за Украјину, за украјинског председника и за украјинску војску. Молили су се 2013. године, али и пре и после тога“, напомиње наш саговорник.

Државна црква и антидржавни елементи

Као и сада приликом отимања Лавре, и у добијању аутокефалности, пререгистрацији цркава, одузимању богомоља и сталним притисцима на вернике и свештенство канонске УПЦ да постану чланови ПЦУ, што се све догађало и много пре сукоба, расколничка црква имала је неподељену подршку државе. Или би се можда могло рећи да је и обрнуто: да су расколници испунили жељу државе да добије своју, државну цркву.

Израз државна црква користи се за неколико паралелних ствари, па када поставимо питање о државној цркви прво што је важно јесте да се запитамо каква је то држава чија је то црква, наглашава протојереј Дарко Ђого.

„Јер државна црква је један општи појам и он може да обухвата и статус канонске Грчке православне цркве у савременој Грчкој која је дуго била државна црква. Али, ако је држава попут НДХ, савремене Украјине и других пројеката, разлог постојања те државе је агресивно одвајање од сопствене историје и народа, агресивно и милитантно поништавање свега онога што се неће уклопити у шовинистички пројекат градње једне нове нације“, каже Ђого.

Та агресија, како истиче, није почела непосредно из државе, него је најпре створен шовинистички конструисан национални пројекат, па је тај пројекат добио своју државу која је инструмент провођења шовинистичке агенде.

„Тзв. ПЦУ је тренутно државна црква једне неонацистичке државе. С те стране не можемо да се чудимо да су методи те државе и вољност те цркве да се заузме, на нивоу на коме су се малобројни клирици тзв. Хрватске православне цркве окупили с једином сврхом да се уништи реални богослужбени живот канонске цркве“, напомиње Ђого.

Коначно, не треба заборавити да инсталирање ПЦУ на територији Украјине, тако неопходан увод у данашње преотимање Лавре, није само државни пројекат. Можда нису тачна сазнања украјинских медија да је игуман Лавре митрополит Павле, који је од априла у кућном притвору, рекао на суду да му је цариградски патријарх понудио одбацивање свих оптужби у замену за прелазак монаха у ПЦУ.

Можда васељенски патријарх није стварно понудио канонском украјинском митрополиту да своју слободу купи прикључивањем расколницима који му отимају манастир. Али чињеница да је патријарх Вартоломеј практично створио ПЦУ, поред живе и разгранате канонске цркве, даје разлога да се оправдано сумња да је таква трампа заиста била понуђена.