Желидраг Никчевић
ЂЕ МИ ЈЕ ОНАЈ НАРАТИВ
Желидраг Никчевић (фото: С. Гарић)
Мило Ђукановић је дуго година био наш тешки и опасни непријатељ. Нанио је много зла Црној Гори и српском народу. Кад је коначно притјеран у ћошак, кад више није било никаквих шанси да опстане, стидљиво је промрмљао, у оном ТВ дуелу са Андријом Мандићем, неколико реченица о „ипак прихватљивости“ Демократског фронта, ваљда и сам свјестан колико је таква понуда апсурдна, јадна и жалосна.
И добио је одговор какав заслужује. Мандићеви гласови, сви до једног, отишли су Милатовићу. Диктатор је отписан.
Али ови који оживљавају тај леш, ови који опет лансирају отрцани антифронтовски наратив, ови што су предизборно проблејали о „прихватљивости и неприхватљивости”, о „двије стране исте медаље“ – ово су обични шибицари и лешинари. Двије половине исте задњице.
***
Да, постоји у Црној Гори један тип тзв. службених паметњаковића који су за Ђукановићеве хохштаплерске владавине уобразили да су баш они некаква богомдана, то јест миломдана државотворна елита. Да је шеф скројио костиме и модну писту тачно по њиховој мјери. Територију је лако контролисати, три сата рентакар уздуж и попријеко, успут весело креираш наци- митологију, мало колумне и интервјуи, мало кредити и грантови, а притом никакве историјске чињенице, ни правду ни падеже не мораш стриктно уважавати. Све почиње од тебе, газдиног омиљеног референдумског кокота, и још се плаћа суштим еврима. Милина једна. Живио кокаинисимус.
Е, сад, кад њега нема, све се изненада искомпликовало. На редакцијском чивилуку виси и поломљеним крилима и покушава да маше депласирани државотворни наратив. Још се понегдје могу чути стари хитови – уа Србија и с њом Русија – али некако јадно, више цвилећи. Лијепи дани у монтенегру, ево, прођоше. Остани грађанин до краја. Криво је море.
