„Сувише је велика потрошња ресурса — ово је престао да буде обичан рат, већ је постао рат исцрпљивања. То је рат у коме више не ратују армије, већ индустријске базе, а то значи да ће рат одлучити чињеница колико ће која индустријска база бити у стању да испоручи појединих ресурса, баш као што се десило и у Другом светском рату“, каже Ристивојевић.

Данас се то види по количини материјалних, техничких средстава који се у овај рат убацују. Западне индустрије, ће га према његовом мишљењу, тешко испратити, јер су за 80 година глобалног мира од Другог светског ког рата наовамо изградиле специфичне војне индустрије, оне које су у стању да избаце мале количине технолошки софистицираних, захтевних и изузетно скупих оружја, а не огромну масу једноставног оружја, јер оно ионако неће преживети у рату.

„Велика Британија, с друге стране, шаље ракете дугог домета Украјини како би рат ескалирао и како би га подигли на неки виши ниво. Мислим да у овој фази ипак до тога неће доћи, јер се сада показује и да материјална база на Западу није у стању да издржи рат. Обе фабрике тенкова у Немачкој и ‘Ранкметал’ и ‘Вегман’ су пребукиране наруџбином за немачку војску тако да Пољска купује тенкове у Јужној Кореји, а Украјина је транспортере захтевала да купи чак у Бразилу, јер их нема нигде ближе“, наглашава он.

Све оно што су западне земље дале Украјини тек сада треба да изграде себи, а проћи ће много времена да постигну ниво војне индустрије која функционише у Русији — рад на траци, велике серије које јесу нижег квалитета али су бројчано надмоћне, а у рату ионако тенк не траје три године.

Ристивојевић нам открива истраживање немачког Института за економију који је представио извештај у којем је наведено да у односу на све претходне интервенције Запад није издвојио много новца за помоћ Украјини али је зато био шокантан податак колико је издвојено за субвенције грађанима и индустрији због нових цена енергената.

„То је десет пута више него што је коштала војна помоћ Украјини. Замислите да су уместо у субвенције за гас дали Кијеву 200 милијарди да води рат против Русије, онда би можда дошло и до нуклеарног рата. Срећа да нису и да су се бавили више собом али неће то дуго потрајати. Ноам Чомски каже да је највећа грешка Русије то што је на тацни испоручила Европу Сједињеним Државама. Ипак, верујем да је то цена коју је Москва морала да плати, јер више није било излаза — Украјина је хтела да обнови свој нуклеарни потенцијал, пријем у НАТО је већ био известан, баријере са самита НАТО у Румунији 2008. у виду Ангеле Меркел и Франсоа Оланда више нису присутне“, рекао је наш саговорник.

Ствари се мењају и у свету, додаје професор Ристивојевић, а мисли, каже, на поновни пријем Сирије у Арапску лигу, па тако верује да ће доћи и до одређених промена у Европи и да ће тензије због погоршаних услова живота и пословања предузећа спласнути. Садашња политика западних земаља, према његовом мишљењу, тешко да може да се одржи на дужи рок, а то је да се у овај рат улаже све осим сопственог становништва.

Русија је, подсећа он, у рату већ 450 дана са Западом, а једино што Украјина даје јесте нажалост топовска храна младих Украјинаца и своју земљу. Међутим, поставља се питање шта Украјинци данас бране. Ристивојевић указује да се треба вратити и на мотиве Другог светског рата, јер сви пребацују Стаљину што је одобрио Споразум Молотов—Рибентроп али се заборавља да је годину дана пре тога потписан Минхенски споразум којем су Француска и Велика Британија Хитлеру испоручиле Чешку.

„Дакле, први договор са Хитлером су имале те две земље, а не Стаљин. Управо супротно, Совјетски савез је био затечен и разочаран па је у доброј мери резоновао ‘ако ви већ желите да усмерите Хитлера на исток, онда ћемо ми да га пошаљемо на запад’. Тако је и било, Хитлер је након Пољске, окренуо снаге ка западу, а Стаљин је ‘купио’ две године за Русију да се спреми за рат“.

Уједињене нације и ОЕБС су организације света који одлази, а нова архитектура света је политичка, а с њом вероватно и војна, уверен је наш саговорник Постоји, каже, читав низ мултиполарних организација којима приступа све више држава.

Ипак, ако сада пажљивије посматрате дешавања у Украјини можда можемо да видимо да је то његов почетак, јер ни људима који су посматрали 1. септембра 1939. напад Немачке на Пољску то није изгледало као почетак Другог светског рата нити су то људи тако звали. Пољаци то, зову Октобарски рат, док га Немци називају Пољски поход.

„Не кажем да Други светски рат државе нису очекивале али вероватно нису могле ни да наслуте 1945. Фали нам данас та историјска димензија да можемо да се окренемо и схватимо да смо већ у Трећем светском рату али оно што сада можемо да констатујемо јесу следеће чињенице — проширена је линија фронта, а учествује све више држава у којима се примећују ефекти рата“, закључује он.