Мировна понуда или признање пораза Запада: Зашто утицајни кругови из САД траже разговор са Русијом

Док генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг звецка нуклеарним оружјем претњом да ће учланити Украјину у тај војни пакт, а премијери Пољске, Чешке и Словачке позивају ”слободни свет” да са пута не скрене до тоталне победе над Русијом, из тог света који тврди да је слободан све јасније стижу захтеви да се прихвати реалност да је Русија – империја.

И да као таква треба и да буде третирана.

Синхронизоване поруке

Ови захтеви стижу из оних кругова у Америци који су доказали колико су утицајни превише пута досад на веома крвав начин тиме што су заговарали сваки освајачки рат који је Вашингтон повео. Сада, међутим, позивају на мир. Не зато што га желе – да су желели мир не би ни изазвали рат – већ зато што знају оно што не смеју јавно да признају. Да ће им наставак тог рата који су изазвали, уместо победе, донети пораз.

Два месеца након што је, готово превратнички, РАНД корпорација која блиско сарађује с Пентагоном предложила ”избегавање дуготрајног рата” зато што ће ”цена коју САД и Европска унија плаћају током времена бити вишеструко повећана”, мировна понуда са упадљиво сличном аргументацијом стиже са још две подједнако битне адресе.

Из Савета за спољне односе и из Центра за стратешке и међународне студије.

Минимална је шанса да ове поруке нису синхронизоване, то јест, сва је прилика да јесу. Коликог ће утицаја имати, друго је питање.

Крвава пат позиција

У ”Форин аферсу”, тако, председник Савета за спољне односе Ричард Хас и његов сарадник Чарлс Капчан, правоверно или као оправдање за оно што ће предложити, па да их не оптуже да су руски агенти, траже да се Украјини за контраофанзиву достави још више још убојитијег оружја него досад. Али онда долазе до парадоксалне прогнозе да заправо не треба очекивати победу Украјине већ – у најбољем случају – ”крваву пат позицију” у којој се Кијев ”суочава са све већим ограничењима у људству и помоћи из иностранства”.

И ”Њујорк тајмс” ових дана у сличном духу открива да су ”амерички званичници проценили да нема изгледа да ће контраофанзива резултирати драматичном променом моментума у корист Украјине”, а ”без одлучне победе подршка Запада Украјини могла би да ослаби, и Кијев би могао да се нађе под појачаним притиском да уђе у озбиљне мировне преговоре да оконча или да замрзне конфликт”.

Сукоб интереса Украјине и Запада

У том смислу, предвиђа и Савет за спољне односе, ”на крају ове сезоне борби и САД и Европа имаће добре разлоге да напусте своју прокламовану политику подршке Украјини ’докле год је потребно’”, јер, ”реалност је да наставак великодушне подршке Кијеву са собом носи шире стратешке ризике. Рат еродира војну способност Запада и празни залихе наоружања; индустријска база не може да испрати темпо којим Украјина троши опрему и муницију”, а ту је и ”висока економска цена” која се плаћа.

Све у свему, оцењује се, ”циљеви Украјине долазе у сукоб са осталим интересима Запада. И то је неодрживо, јер се трошкови ратова нагомилавају, а јавност и владе Запада постају све неодлучнији око пружања даље помоћи”.

”Ово је преломни тренутак за Кијев”, указује, иначе, и Си-Ен-Ен, уз опомену да је ”НАТО сад некарактеристично уједињен и одлучан у својој подршци Украјини”, али она ”не може да рачуна на овај ниво подршке у исто време следеће године, ма шта говорила саопштења за јавност”.

Док насупрот томе Савет за спољне односе предвиђа да ће партнерство Русије и Кине само наставити да јача. Центар за стратешке и међународне студије додаје и да ”не може да буде у интересу САД да гурну Русију у загрљај Кине, и да се тако нађу суочене с два колоса спојена у једног изазивача”.

Замрзнути конфликт

Те из свих ових разлога и врло циничан, премда не и неочекиван став Савета за спољне односе да ”у оваквом контексту, ни Украјина ни њене НАТО присталице не могу да се уздају у јединство Запада… Мир у Украјини не сме да буде талац ратних циљева који су вероватно недостижни.” И зато је, тражи овај савет, ”време да се пређе на план Б”.

Тај план Б – ”замрзавање конфликта” по узору на две Кореје и Кипар, сценарио какав помиње и ”Њујорк тајмс” – раван је признању пораза већ и зато што подразумева признање да Русија не може да буде побеђена. Штавише, за постизање жељеног примирја призива се помоћ руских савезника Кине и Индије, уз понуду ”делимичног укидања санкција” и ”стратешког дијалога НАТО савезника с Русијом (…) о широј европској безбедносној архитектури”. То је иначе Русија и тражила пре почетка специјалне операције, у зиму 2021, па је надмено одбијена.

А сада и Центар за стратешке и међународне студије, без много преостале надмености, предлаже Вашингтону да ”не буде слеп пред реалношћу” да је Русија ”највећа земља на свету с огромним људским и природним ресурсима”, ”империја с дугом историјом” којој треба ”укинути санкције” и, ”за разлику од краја Хладног рата, третирати је као глобалну силу, што она и јесте”, и ”интегрисати је у европску породицу колико је изводљиво”, и то не само као ”потчињеног који моли за милост своје претпостављене… Пре или касније, де јуре границе прилагодиће се де факто стварности.”

Насупрот томе, међутим, из Вашингтона овог уторка јављају о двопартијској иницијативи у Конгресу да се Украјини помогне да се врати на границе из 1991, а злогласна државна подсекретарка Викторија Нуланд хушкачки командује и да је руски Крим легитимна мета украјинских напада уз америчку помоћ.

Који ће од ових опречних ставова превагнути? Зашто се из Америке све јасније чују мировне понуде? И како ће Русија на то одреаговати?

О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили новинар из Лондона Синиша Љепојевић и историчар Саша Адамовић.