Милош Ковачевић
Знају ли судије Уставног суда шта је српски језик
ПРОФ. ДР МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ (Фото: С. Гарић)
За свакога ко о српском језику ишта зна осим што га зна говорити, готово шокантно је ових дана одјекнула вест да је земљу Србију Европски суд за људска права у Стразбуру морао и новчано казнити зато што њене судије Основног суда у Бору, као и судије Високог савета судства, али и – што је најневероватније, а заправо најтрагикомичније – судије Уставног суда Србије не знају шта је то српски књижевни или стандардни језик.
Наиме, на сајту „SRB–ICT Srbija pred medjunarodnim sudovima / Serbia before international courts and Tribunals” (10. 2. 2023. године), а и у „Вечерњим новостима” (28. 3. 2023. године) објављено је да је седмочлано веће Четвртог одељења Европског суда за људска права једногласно 17. 1. 2023. године донело пресуду против Србије у предмету „Паун Јовановић против Србије” због тога што му је судија „онемогућио да користи ијекавицу током кривичног поступка” и „што је изостало адекватно образложење Уставног суда Србије о одбацивању његове жалбе”. Наиме, „Уставни суд је”, како пишу „Вечерње новости”, „одбио жалбу подносиоца представке [Пауна Јовановића], без адекватног образложења или само не знајући да екавско и ијекавско наречје имају једнак службени статус у Србији!?”.
Паун Јовановић је адвокат који је бранио окривљеног у кривичном поступку пред истражним судијом Основног суда у Бору. И у току суђења, будући да је ијекавац, користио се ијекавским изговором српског књижевног језика. Судија га је упозорила да његов језик није службени јер говори ијекавицом, тако да мора да поставља питања на службеном језику. Адвокат Јовановић је тражио да се примедба судије о његовом ијекавском као неслужбеном језику унесе у записник, што је и урађено, тако да су сви учесници поступка, укључујући и судију, потписали тај записник.
Адвокат Јовановић се, сматрајући да је неоправдано дискриминисан због употребе ијекавског изговора, обратио Високом савету судства, који је, без разматрања, његову притужбу вратио Основном суду у Бору, који је адвокатову притужбу оценио „као неосновану”. Добивши негативан одговор, адвокат Јовановић је, поводом датог случаја, поднео уставну жалбу Уставном суду Србије, наводећи да му је током судског поступка у Бору „ускраћено право да користи ијекавицу, која има исти службени статус као и екавица”. Уставни суд је одбацио адвокатову уставну жалбу, уз образложење да „није постојала појединачна радња у смислу члана 170 Устава Републике Србије која би се могла оспорити пред њим, с обзиром на правну природу и садржај оспореног поступања истражног судије”. А то заправо значи да је Уставни суд потврдио исправност поступка истражног судије, истовремено имплицитно потврђујући да ијекавски изговор не само да није равноправан са екавским него да није ни књижевни (стандардни) изговор српског језика.
Након таквог неутемељеног, заправо с лингвистичког аспекта ни на каквим аргументима незаснованог одговора Уставног суда, адвокат Паун Јовановић је своју притужбу, али сад против Републике Србије будући да њу репрезентују судови који су његову представку одбили као неосновану – упутио Европском суду за људска права у Стразбуру.
Тај суд је, позивајући се на опште принципе повреде забране дискриминације, пре свега на основу записника са рочишта пред истражним судијом закључио да записник није садржао „разлоге због којих је подносилац морао бити упозорен на било шта, али је очигледно да је упозорење било упућено само подносиоцу представке [тј. адвокату Јовановићу], али не и адвокатици супротне стране која је користила екавицу”. Из тога је следио логичан закључак суда у Стразбуру да „ијекавица није била прихватљива за домаћи суд, за разлику од екавице”, па је следствено томе „постојала разлика у третману подносиоца представке, као говорника ијекавице, и адвокатице оштећеног, као говорнице екавице, и да је разлика у третману била заснована на употреби једног од два стандарда српског језика”.
Европски суд за људска права у пресуди у корист Пауна Јовановића је нагласио да је легитимно право државе да регулише службену употребу језика у судским поступцима, укључујући и употребу различитих варијаната истог језика (какав је случај са екавско-ијекавским двојством у српском језику). Притом је у образложењу Европског суда за људска права посебно истакнуто да и „Влада Републике Србије и Матица српска наводе да српски језик има екавицу и ијекавицу као две [изговорне] варијанте и да се обе варијанте могу користити у службеној употреби”, из чега логично следи да је подносилац тужбе „по тумачењу домаћих прописа од стране саме Владе Србије имао право да користи ијекавицу у судском поступку”, тако да „није постојало објективно и разумно оправдање за неједнак третман” екавице и ијекавице, тј. адвоката који су говорили екавским и ијекавским изговором српског језика.
Европски суд за људска права нарочито је истакао да је „због недостатка адекватног образложења у одлуци Уставног суда”, при одбацивању уставне жалбе адвоката Јовановића „дошло до повреде права на правично суђење”.
А шта је разлог неадекватног образложења Уставног суда, тј. одбијања уставне жалбе адвоката Пауна Јовановића? Је ли то, како претпоставља новинар „Вечерњих новости”, због незнања судија Уставног суда Србије „да екавско и ијекавско наречје имају једнак службени статус у Србији!?”.
Да судије Уставног суда Србије заиста врло мало – мада би се и то могло подвести под еуфемистичку оцену – знају о суштинским (иманентним) карактеристикама српскога књижевног језика, не показује само овај пример, где стране судије морају подучавати судије Уставног суда Србије шта је и какав је, с обзиром на изговорни статус „јата”, српски књижевни језик. То јесте, благо речено, тешко (из)мерљива срамота. Али није једини пример који показује да су судије Уставног суда Србије једноставно „завађене” и са знањем најсуштаственијих карактеристика српскога језика.
То се најбоље види по тумачењу који је Уставни суд, баш негде у време почетка овога судског поступка око ијекавице, изрекао о статусу ћирилице у члану 10. Устава Републике Србије, који гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” Пошто се ни у Уставу Србије ни у Закону о службеној употреби језика и писама нигде не наводи да се службеном употребом сматра само један од изговора, а будући да су оба изговора књижевна (стандардна), и правним лаицима, а не судијама Уставног суда морало је бити јасно да и ијекавско и екавско наречје имају статус књижевних, тј. да су оба у службеној употреби. Еквивалентно, дакле погрешно, ни на каквим лингвистичким критеријумима незасновано образложење Уставни суд је дао и поводом службеног статуса ћирилице у српском језику, а у поступку који је покренуо Драгојло Лековић из Београда. Он је, наиме, од Уставног суда тражио оцену уставности члана 40 Закона о трговини (СГ бр. 53/2010, 10/2013), где се у другом члану одређује да „сви подаци о роби … морају бити наведени на јасан, лако уочљив начин, на српском језику на ћириличком или латиничком писму” – сматрајући тај члан неуставним, будући да члан 10. Устава само ћириличком писму признаје службени статус. Уставни суд Србије је 24. децембра 2013. године донео Закључак Уставног суда Републике Србије бр. IУз–309/2013, којим се као „апсолутно неоснован” одбија Предлог за оцену уставности и законитости члана 40. Закона о трговини (СГ бр. 53/2010, 10/2013) који је 2. септембра исте године поднео г. Драгојло Лековић из Београда. Судије Уставног суда у образложењу одбијања предлога о оцени уставности наведеног члана наводе: „Према схватању Уставног суда, употреба латиничког писма и страних језика и писама у смислу оспореног члана 40. Закона о трговини не може се сматрати службеном употребом језика и писма у смислу Закона о службеној употреби језика и писама и члана 10 Устава, већ спада у домен јавне употребе језика и писама који се у уставноправном смислу може законом уредити на предвиђени начин, па нису основане тврдње да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом.”
Из наведеног Закључака Уставног суда Републике Србије види се да се раздвајају службена и јавна употреба језика и писма, с тим да се наглашава да „јавна употреба језика и писма у правном систему Републике Србије није уређена”, односно да се „у уставноправном смислу може законом уредити на предвиђени начин”. То, међутим, није могуће ако се појам „јавне употребе” супротстави појму „службене употребе”. Познати српски лингвиста, професор Новосадског универзитета Драгољуб Петровић наводи да су врло чести случајеви „у којима се помиње службена и јавна употреба језика, посебно када се ради о законском прецизирању уставних одредаба о мањинским језицима и њиховим писмима” и наставља да он „никад није успео схватити која је разлика између тих ‘двеју употреба’ и вероватно је то измислио неки комунистички законодавац да би могао терорисати здрав разум носилаца српскога језика”.
Англиста Ранко Бугарски, иако један од најватренијих заговорника јавне употребе језика и писма, каже да „за разлику од службене употребе, јавна употреба језика у свету је непозната као призната уставна категорија, па је не треба експериментално уводити у Србији. Тај појам је толико широк и неодређен да се не може подвести под законске параграфе без изазивања хаоса у јавној комуникацији, отварањем широког простора за произвољна тумачења, селективну примену, па и голу репресију. Дејство које се овом новином вероватно имало у виду много се безболније може постићи прецизирањем појма службене употребе језика и писма. Осим тога, закон који би претендовао на то да озбиљно и подробно уреди јавну употребу језика и писма не може се како ваља написати, поштовати нити спроводити”.
Термин јавна употреба језика увели су, што је детаљно истражио и описао историчар Синиша Стефановић, у законодавну (језичкоправну) употребу Хрвати, и то најпре у Амандману V на Устав СР Хрватске (16. 2. 1972), који је постао члан 138 Устава СР Хрватске из 1974. године: „У Социјалистичкој Републици Хрватској у јавној је употреби хрватски књижевни језик – стандардни облик народног језика Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски.”
У Србији је, под утицајем Хрватске и по угледу на њу, израз „јавна употреба” уведен на самом почетку осамдесетих година, али није направљена његова значењска дистинкција према изразу „службена употреба”. Мишљења о „јавној употреби” била су врло подељена, а то се најбоље види по компромисном карактеру Амандмана бр. XXVI Уставне комисијe Скупштине СР Србије од 7. јануара 1989. године. Задржане су и „службена” и „јавна” употреба, а њихов однос је требало да буде регулисан законом. Тај XXVI амандман је гласио: „У Социјалистичкој Републици Србији у службеној и јавној употреби је српскохрватски језик и његова писма – ћирилица и латиница.”
Овакво решење дошло је петнаест година након што је уведено у Устав Хрватске. И управо кад су Срби прихватили хрватско становиште (што им није први пут!), Хрвати су свој терминолошки изум одбацили, и оставили га Србима да с њим бригу брину. Наиме, у свом уставу из 1990. године Хрвати су укинули термин јавна употреба, и задржали само термин службена употреба језика, тако да је тзв. хрватски језик постао „службени језик Републике Хрватске”.
У околностима када су Хрвати одустали од израза који су сами увели, и вратили се изразу који су употребљавали и Срби и остали народи „српскохрватског језика” у својим уставима, и у формулацији Устава Србије од 28. септембра 1990. године израз „јавна употреба” формално је напуштен. Али се он у примени задржао у Закону о службеној употреби језика и писама (1991, 1994, 2005, 2010), тако да тај Закон и није написан на основу уставног решења из 1990. године, већ на основу већ цитираног Амандмана бр. XXVI из 1989.
Управо из тих разлога неопходно је о службеној употреби српског језика и ћириличког писма судити само на основу њиховог статуса у Уставу (и оном из 1990, и оном из 2006), а не на основу Амандмана бр. XXVI из 1989. године, јер је термин „јавна употреба” напустио чак и Устав из 1990, а камоли да није онај из 2006. Пошто термин „јавна употреба” не познаје ниједан устав на свету, логично је да се под термином „службена употреба језика и писма” подразумева употреба језика и писма у свим контекстима који подразумевају употребу самог стандардног или књижевног језика. Друкчије речено, и лингвистички и правно постоје само термини „службена” и „приватна или лична” употреба језика и писма у јавној комуникацији, јер се ти термин „дају дефинисати, а ‘јавне употребе’ нема, јер је логички – тиме ни правно – не може ни бити” (С. Стефановић).
Али шта то све вреди кад Уставни суд Србије мисли да јавне употребе у Србији, мимо целога света, има – и поред тога што је нема у Уставу Републике Србије, ни оном из 1990. ни овом актуелном из 2006. године. Па самим тим, по мишљењу српског Уставног суда, оно што Устав не помиње, а то је латиница, има предност над оним што Устав једино као службено прописује, а то је ћирилица. То је директан атак и на српски Устав и на ћирилицу, баш попут атака Уставног суда на Устав и службену употребу ијекавског изговора у српскоме језику.
Осим наведена два поступка – поступка о службеном статусу ијекавског изговора и поступка о службеној употреби ћирилице – још се један поступак о српском језику води пред Уставним судом Србије. А то је поступак о уставности Закона о родној равноправности. Тај закон Скупштина Србије усвојила је 20. маја 2021. године, иако је на самом заседању упозната са ставом Високог савета судства у којем се подржавају примедбе Одбора за стандардизацију српског језика САНУ и експлицитно наводи да је текст Закона о родној равноправности „противуставан и супротан другим постојећим законским решењима”. Одмах по усвајању тог закона Адвокатска канцеларија Радић, а потом и група чланова Матице српске, покренули су поступак о оцени уставности овога закона. У аргументацији за покретање поступка пред Уставним судом наводи се да је премијерка Ана Брнабић обманула Скупштину тврдећи да је „закон у потпуности у складу са Уставом”, будући да Устав Републике Србије не познаје појам „родне равноправности”: „Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности” (чл. 15). У том смислу, једини оправдан назив Закона био би „Закон о равноправности полова”, односно „Закон о равноправности жена и мушкараца” или „Закон о равноправности мушкараца и жена”. Такође се констатује да је тај закон донесен по убрзаној процедури, без консултација са наjмеродавнијим органима и институцијама у Србији: САНУ, Матицом српском, Институтом за српски језик САНУ, Одбором за стандардизацију српског језика, катедрама српског језика на филозофским и филолошким факултетима, и да је притом Влада незаконито и неуставно, за изворну реч „GENDER” (џендер) употребила народни појам „род”, насупрот чињеници да су у српском језику стотинама година пол и род били синоними.
Против Закона о родној равноправност глас је дигла и Српска православна црква. Најпре патријарх Порфирије у Васкршњој посланици: „Посебно позивамо на очување српског језика и ћириличног писма на којима је изграђена српска култура. Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе закона који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота.” Уследили су негативни коментари припадника џендер-идеологије, поводом којих је СПЦ одговорила да се „не би ни оглашавала да је приликом доношења инкриминисаних одредби Закона о родној равноправности узет у обзир став Одбора за стандардизацију српског језика САНУ, стручно мишљење Матице српске, став Националног просветног савета и исти такав став свих шест србистичких катедри са свих шест државних универзитета у Србији. Сви они су сагласни да одредбе Закона о родној равноправности представљају веома груб облик насиља над српским језиком и његовом књижевнојезичком нормом”. Притом се СПЦ пита „како је могуће да мишљење и ставови најважнијих научних ауторитета за српски језик у Републици Србији не буде уважено? Која и чија ‘политичка воља’ је меродавнија од њих? Зна ли се уопште чије је мишљење прихваћено када се гласало за овакав Закон, закон који врши насиље над српским језиком и над духовношћу српског народа, а као интегрални део пројеката такозване гендер-идеологије и политике врши насиље над етосом и начином живота српског православног народа.”
А шта значи џендер-идеологија, показује Адвокатска канцеларија Радић, која је прва покренула поступак о оцени уставности овог закона пред Уставним судом, констатацијом да „сада – од Уставног суда – зависи да и ће нпр. већ од 20. маја 2024. или од следеће 2024/25. године [када на снагу ступају све одредбе Закона о родној равноправности] отац и мајка испратити сина у школу, а из школе, као родитељ 1 и родитељ 2, сачекати сина као девојчицу, која је почела да се забавља са другом, који више није девојчица”.
Питање је да ли знање српског језика судија Уставног суда сеже до могућности схватања датих језичких аргумената. Друкчије речено, колико уопште судије Уставног суда (и судије уопште) знају законитости српског језика да би схватиле и прихватиле чињеницу да је Закон о родној равноправности не само неуставан него да је и закон против српског језика, закон који озакоњује насиље над српским језиком. С обзиром на став судија Уставног суда о статусу ијекавице и ћирилице у српском језику, тешко је поверовати да Уставни суд ни у овом случају неће показати незнање суштинских карактеристика и законитости српскога језика.
А и како не би кад се зна да студенти на правним факултетима у Србији уопште немају српски језик ни међу изборним, а камоли међу обавезним предметима. Притом се заборавља да изучавање права, баш као нпр. и новинарства, као иманентне подразумева садржаје српског језика. Какве су последице непознавања српског језика, зар треба бољи показатељ од ових које по српски језик – имају досадашње одлуке Уставног суда Србије, а да и не говоримо о негативним последицама које на језичку културу има административно-правни стил српскога језика. Зато је – како су у Декларацији о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима закључили учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције (одржане 2021. у Тршићу) – „у циљу подизања нивоа писмености, у циљу заустављања процеса ширења језичке некултуре, у циљу обезбеђења стварног статуса писмених онима који тај статус формално имају јер су факултетски образовани а језички необразовани – неопходно да надлежне образовне институције, пре свега Mинистарство просвете и науке, Национални савет за високо образовање и универзитети, али и сваки факултет понаособ, предузму све неопходне мере како би се створили услови за системско искорењивање неписмености и језичке некултуре како код студената тако и код професора”.
А овде бисмо додали: и код судија, јер њихове одлуке, нарочито још ако се ради о одлукама судија Уставног суда, неретко директно иду у корист штете српскога језика, па следствено и српскога народа, коме је српски језик основни национални идентитетски критеријум. Или ће бити да ни то судије не знају, јер се то не учи у основној школи, где су се једино током школовања сусретали са српским језиком.
