Марина Хакимова: ШТА СЕ ДЕСИЛО СА МУШКАРЦИМА

– „Подржаваш ли СВО? Значи, твој Месец је у Јарцу! Шта? Ти још и волонтираш? Дакле, твоја астрална мапа је у зеленој Водолији осме куће седмог кортекса петог мозга.“

Много волим своје другарице. Моје другарице су ме више пута подизале са дна. Једна моја другарица је једном, кад сам срамно и кукавички опустила руке, разговарала са мном 20 сати без престанка, да бих те руке подигла. И успело је.
Друга моја пријатељица ми је дала уточиште и све остало на неколико недеља, поправила ми мозак кад се преливао и ван граница.

Ако саберем колико сам попила са трећом пријатељицом, онда добијем, можда, канистер или цистерну (чему је разлика?). И извлачили смо једна другу, као што се Минхаузен за косу извлачио из мочваре. Сам.

Бескрајно сам захвална својим пријатељицама. Кад ми се учини да заиста никоме нисам потребна и да сам безнадежно усамљена, нека од мојих пријатељица ће ми сигурно писати. Или ће звати. Или ће, као јуче моја прекрасна пријатељица из Петербурга, узвикнути: „Драга моја, можеш ли да замислиш, Чилеанци хоће да раде са нама! Сад сам на форуму. А ти си – лепотица”. И чини ми се да је и мој дан био успешан! Ипак – Чилеанци!

Однедавно се неколико мојих веома вољених, скоро најближих пријатељица заинтересовало за астрологију. Вероватно је то наука. Можда чак и помаже некоме. Астролозима дефинитивно помаже. Али ја сам дуго и чврсто веровала само у Бога, и у мојим веома личним религијама, у којима је Бог један за све, астрологије, извините, нема.
Студирала сам психологију неколико година, тако да ми је астрологија некако… Ако ниси Бик, онда имаш трауму из детињства. А Овнови имају мужеве нарцисе, тако да морате сачекати Шкорпиона у Меркуру да би се… итд.

Таблице имају и астролози, и психолози. Покушавају да Човека уклопе у таблицу. Не верујем у то, наравно. Али ја заиста волим своје девојке, упркос чињеници да су оне астролошкиње.

Можда мушкарци просто не воле нас, паметне жене са посебним смислом за хумор, и зато нас нешто заноси у астралну раван, у звезде, у позу лотоса или у неки други фен – још једном извините – шуи?

Пре него што сам се удала за једног, па онда за другог Немца, осам година (8 година, а то су биле моје најсочније године, од 32 до 40!) висила сам на руским сајтовима за упознавање и одлазила на састанке као на посао. Била сам проклето лепа, млада, ситуирана, паметна и секси, али од стотину мушкараца са којима сам попила кафу, ниједан није успео да ме озбиљно упозна. То је било давно. Како је било – тако и треба. Било је. Дакле, руски мушкарци нису били удостојени, и ја сам се предала Немцима.

А моје другарице су се предале астрологији. И још једна другарица се предала, извините, фитнесу, и ту одрађује своју карму за две регресије са порођајном траумом унапред.

Ја сам сад старија жена, не приличи ми да флертујем. Први пут сам видела руског нормалног, правог мушкарца, знаш кад? Кад сам у марту посматрала чеченски батаљон „Ахмат“ на телеграм каналу Рамзана Кадирова. „Од једног погледа можеш затруднети“, као што рече моја пријатељица Циганка, избеглица у Немачкој. Чак се и дописивала са једним Чеченцем само зато што је Чечен, дакле – за жену, за породицу.

А истинске мушкарце видела сам на ТВ-у – у Донбасу. Први пут! У Останкину, на Мосфилму, где сам још радила, у филмском студију, нисам их видела. Можда су и били тамо, али сам ја била непажљива?

Много година сам сањала о правом руском човеку, али на крају, са 40, удала сам се за Немца, јер је рекао само једну фразу – „Заборави, опусти се. Све је под контролом. Све ћу сам решити!“ За даму која је до четрдесете вукла све сама, сама, сама, и – ћути, не жали се, јака си – то је било моћно. Удала сам се за Немца, јер сам од њега први пут у животу чула: „Опусти се, ја ћу све решити“.

А руски мушкарци, које сам толико тражила, плашили су се моје деце. Немци се нису плашили Рускиње с теговима! Хтели су мене, Рускињу, са мојом децом! И чак ми је један Холанђанин рекао да је жена са децом – космос, нешто најбоље, јер она зна суштину! Овде, у Русији, била сам „жена са приколицом“. А за Европљане, ја сам била сан, највеће уживање! Опустила сам се и удала. Отишла сам после 7 месеци. Јер је Немац и све што уз то иде.

О, душице моје, какво је узбуђење чути „Опусти се, све ћу сам решити!“ Чак и ако ништа не реши, наравно. На крају, ми саме вучемо и своју и њихову бразду (или узду) и радујемо се својој независности. Постајемо психолошкиње (извините) или астролошкиње (још више извините).

Имам неколико младих пријатељица. Лепе, здраве, паметне, самосталне. Али усамљене. Кад ми покажу тај њихов нови руски тиндер, сва се најежим – све некакве очигледне наказе, али не усуђујем се да то кажем својим младим пријатељицама, да им не одузмем последњу наду.

А онда у филмовима Фадејева видим наше људе из Донбаса. Тенкиста, снајперисте, маринац… Остала би трудна и не бих га после узнемиравала ни на секунд! Само да родим таквог. Од таквих. Његовог потомка! И да више ништа не тражим.

Не знам шта се дешавало са нашим мушкарцима свих ових година – у Москви или тамо у другим градовима. Док су трчали од жене до љубавнице, од љубавнице до трећег ока и назад. Али, жене-бакице, моје пријатељице, све су на крају остале саме.

Неке су постале астролошкиње. И ту одгонетају, по Марсу или по некој другој звезди, своју личну болесну судбину. Судбину руске жене.

Знате, и ја сам много желела женску срећу – мужа, децу, дом. Муж, отац деце, одао се авангардном џезу и другим посластицама. Вероватно зато што је у близини било превише жена, помешаних са џезом.

Кад нисам видела мушкарце у близини, молила сам се само Њему. И Он је увек помагао. И сад се Њему молим за наше мушкарце, које моје вршњакиње, астролошкиње-психолошкиње, нису среле… Јер, вероватно је дошло ново време. Нове звезде.

Рускиња – она је таква. Она ће пасти на сан. Невидљива. Чита хороскопе. Њену зимску, смрзнуту трешњу растопио је снимак са тим Чеченима, Ахматовцима. Видео снимак који топи са стотина километара удаљености.

А ево пар метара од мене – комшија у црвеној јакни – жали се на поскупљења, на Путинову Русију. Чини ми се да се зове Алексеј, али није мушко. Ја сам Марина – и више сам мушко него он. И моја пријатељица Светлана је више руски ратник, више мушко.

Моја мајка, нећу рећи колико има година, да је не увредим, ратник је више од мог четрдесетогодишњег комшије Алексеја. Данас је одвела своју пријатељицу, старицу од 80 година, код лекара. И ноћу, сада, док пишем овај пост, пришла ми је и рекла: „Наши су 82 ВСУ-шника средили. Можемо мирно да спавамо.“

Руске жене у борби… Руске жене ће својим молитвама сву ову шталу очистити. То је чињеница. Нашом међународном руском женском судбином.

(Дзен, Марина Хакимова-Гацемајер; превео Ж. Никчевић)