Желидраг Никчевић
„НЕ ДАМО МИЛОВЕ СВЕТИЊЕ!“
Искрено речено, даља судбина Мила Ђукановића мало ме занима. Ђаво да га носи, са свим тим глупим сатовима, кућеринама и тајним рачунима, са Лидијиним и Блажовим милионским дрангулијама. Нека се тиме баве надлежни органи, немам појма који – тужиоци, извршитељи, ликвидатори… Заштићени свједоци, мафијаши, каматаши… како то већ иде у расплетима крими-серија.
Али ево шта је мени интересантно. Она друга његова имовина, назовимо је нематеријална, оно друго наслеђе, реал-политичко и „државотворно“, некако се прећутно изузима из обрачуна. Код свих аналитичара ту махинално проради чудесна когнитивна дисонанца: е, то је нешто друго, о томе нема разговора, немојте сад да се свађамо.
Ево, рецимо, дочекали смо да се онај скандалозни слоган Демократског фронта – „Мило лопове“ – чује са скоро свих страна, у различитим интонацијама. Негдје пуном фронтовском снагом, од срца, негдје рутински, проевропски, а понегдје баш стидљиво, у ужем кругу, полу-издајнички. Али о крупнијим стварима, другарице и другови, хајде да мудро ћутимо, јер „лопов“ ипак има „несумњиве историјске заслуге“. Нека тога сад.
Дивна логика! Звучи отприлике овако: да, силеџија, али се мора рећи да је у неким тренуцима према жртви био сасвим коректан, чак љубазан.
Да, серијски убица, али је, признајте, у паузама свог посла водио живот солидног, мирољубивог грађанина.
Да, покрао милијарде, али је зато бар онај референдум чист као суза, горштачка, непоновљива.
Да, пола његове правосудне елите у заслуженој тамници, али „државни удар“ опет треба пажљиво размотрити.
Да се не запоставе ни симболи, јер они уопште нису фалсификовани, ма не, никако, него су оличење поштеног приступа народним масама.
И тако даље… ваљда читате „Вијести“…
Па добро, нека тога сад. Не дате Милове светиње. Али онда будите фер, не стидите се ни своје главне иконе. Не дајте ни њега, на изборима пораженог чудотворца, само зато што је понекад понешто мазнуо.
