Милош Ковачевић
СРБИЈАНСКИ И БОСАНСКИ СРБИ
Милош Ковачевић (фото: Искра)
Још је Доситеј Обрадовић писао да се „Србљи по различитим краљевствам и провинцијам различито називају: по Србији Србијанци, по Босни Бошњаци, по Далмацији Далматинци, по Херцеговини Херцеговци и по Црној Гори Црногорци”, али су сви они „у своме истом рођеном језику и народу”. Са Доситејем је сагласан и Вук Караџић, који каже да се само православци (Срби грчкога закона) „зову Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотину један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд.”, али су сви они Срби зато што говоре српским језиком.
Од Доситејевих и Вукових Срба данас ни сви православци, а камоли католици и муслимани – неће Србима да се зову. И не само да неће, него желе на све начине подијелити територијално подијељене данашње Србе. По правилу против њихове воље. А та подјела најуочљивија је у језику као слици стварности.
Слично времену Милана Обреновића, који је, кад је 1882. крунисан за краља, добио из Беча захтјев у коме Аустроугарска тражи да краљ „не може бити српски, него србијански”, односно да свој краљевски придјев треба да заснује на територијалној, а не етничкој одредници, будући да Краљевина Србија нема јурисдикцију над Србима ван Србије – хрватска се штампа прије десетак година обрушила на оне који су Бориса Тадића сматрали „српским” а не „србијанским” предсједником, или су Новака Ђоковића одређивали као „српског” а не „србијанског тенисача”. Тако један познати хрватски новинар и публициста закључује да је Србијанац најприје „Србин из Србије”, а потом „човјек (грађанин, држављанин) из Србије”. Насупрот Србијанцу, новинар ће за Србина рећи да је „припадник српскога народа, који може бити Србијанац, ако живи у Србији, а може бити и Британац или Американац, ако живи у Британији или Америци. Наравно и Словенац, ако живи у Словенији. Сваки Србин није Србијанац, као што ни сваки Србијанац није Србин. Написати, дакле, да је ’предсједник Б. Т. српски, као што је српска нација’, не значи бити само неписмен, него и непрестано нешто у језику и с језиком радити да га се поглупљује”. Баш писмен закључак, нема шта! Из њега проистиче и да су, на примјер, Хрвати из Србије у ствари Србијанци, мада таквог случаја у пракси нема јер хрватски медији никад ниједног Хрвата из Србије нису назвали Србијанцем, него су напротив увијек истицали њихово хрватство. Али су зато знамените Србе поријеклом из Хрватске, упорно називали Хрватима. Најбољи примјер је Никола Тесла, који је најприје сматран хрватским Србином, а онда по логици да је свакo ко је рођен у Хрватској Хрват – и Тесла је постао Хрват, па се као Хрват чак нашао и на кованици евра.
При таквом тумачењу свјесно се пренебрегава чињеница коју износи историчар Чедомир Антић, да су „одреднице српски и србијански настале у доба када су три четвртине Срба, а тако је било до краја 19. века, живеле изван Краљевине Србије. Употреба појма Србијанац сто година касније изгледа као намера да се данашња Србија сведе на преткумановске границе, од пре 1912. године. Државници који говоре о србијанском председнику и народу хоће да кажу да Војводина, Рашка, Косово и Метохија, или један део јужне Србије, нису део исте целине”. А шта тек да се каже о „српском” статусу Срба из Босне и Херцеговине и Црне Горе.
Зар је онда чудно што израз Србијанац, што потврђују и српски историчари и српски лингвисти (нпр. Мира Радојевић и Мирослав Николић) има код Срба у Србији негативну конотацију, односно пејоративно значење. А за ту конотацију највише је заслужна и политичка позадина употребе тог израза. Нарочито често се, како наводи Мира Радојевић, користио „у периоду између два светска рата, првенствено да би се направила разлика између Срба из Србије и тзв. преченских Срба, посебно Срба из западног српства. Да би направили вештачку поделу између Срба, инсистирали су [Хрвати] на коришћењу израза Србијанци за Србе из Србије”, с тим да је сам израз Србијанац „ушао у употребу и да би се показало како постоје велике културолошке разлике између Срба из Србије и Срба који су живели у Аустроугарској, посебно у Хрватској и Војводини, јер су они, наводно, били на вишем цивилизацијском нивоу, те економски и културолошки развијенији”. Затуцани шумадијско-брђански Србијанци су тако били супротност наводно господским, културним и цивилизованим угарским Србима.
Да се термин Србијанац у употреби не односи на све житеље Србије, него само на србијанске Србе, показује неупотреба тог термина за србијанске Хрвате, или србијанске Бошњаке у хрватским и бошњачким медијима у којима је употреба тог термина и најраспрострањенија. Јесте ли нпр. икада чули да неко за Бошњака Расима Љајића или Хрвата Томислава Жигманова каже да су – Србијанци!? А за Александра Вучића или Ивицу Дачића – сигурно јесте! Тако теоријско начело да је Србијанац сваки становник Србије без обзира на своју националну или вјерску припадност нема практично упориште. То је теорија без прагматике. Да „хрватски и бошњачки медији претерују с употребом израза Србијанац и србијански”, примијетио је још и познати српски лингвиста Иван Клајн, и категорички нагласио да „ми то не признајемо”. Јер, термин Србијанац у данашње вријеме у коме он употребно има само значење србијанског Србина треба да направи разлику између Срба у Србији и Срба изван Републике Србије. Разлику на коју указује и актуелни председник Републике Хрватске Зоран Милановић кад каже да је „велики пријатељ Срба у Хрватској”, али да су „Србијанци нешто друго”. А ту разлику би и Срби требало да прихвате – у корист властите штете.
Очито је да су ту разлику међу Србима, или те различите Србе, поједини Срби, нарочито они што се подводе под другосрбијанце, почели прихватати и у пракси проводити. Њихови представници покушали су „српску књижевност” изједначити са „србијанском”, покушали „српску културу” поистовијетити са „србијанском културом”, а „српску књижевну сцену” са „србијанском књижевном сценом”. Једино нису још покушали „српски језик” замијенити „србијанским”. Али ко зна? Поводом покушаја свођења српског на србијанско, и употребе самог термина „србијански”, писац Владимир Кецмановић је изјавио: „Термин ’србијански’ не бих прихватао зато што је бесмислен, чак и када не бих знао да су га поодавно смислили непријатељи Срба и Србије, како би један народ свели на мање од пола територије коју насељава. Тај термин су смислили они који су смислили Јасеновац. А да није смишљен из тих разлога, тог назива се, управо зато што је бесмислен, нико не би ни сетио, па и не би имало шта да се прихвата или не прихвата. Културне битке често представљају покриће за неке друге. Управо ти који српску књижевност хоће да сведу на ’србијанску’ су агресори. А ја се у своје име, браним јер нећу да ме сведу ни на мање од пола духовног, ни на мање од пола територијалног простора на ком живи народ ком припадам.”
А циљ наметања термина Србијанац и србијански везан је, што је на први поглед парадоксално, више за статус самих Срба изван Србије, него оних у Србији. И то прије свега Срба из Босне и Херцеговине. Као што Србе из Србије зову Србијанцима тако Бошњаци и Хрвати, а и поједини Србијанци, Србе из БиХ зову босанским Србима, па чак и Босанцима. Између синтагматског (босански Срби) и лексичког (Босанци) термина и нема неке велике разлике: ријеч је о Србима који припадају Босни, или како би то бошњачки лингвисти рекли, Босанцима православне вјероисповијести. Схвативши шта је разлог таквог именовања, сами Срби из БиХ почели су изражавати неслагање, па и протесте. Нарочито се у томе истиче предсједник Републике Српске Милорад Додик, који је не зна се колико пута поновио: „Ја нисам босански Србин, него Србин из БиХ.”
Ево за потврду примјера из дневне штампе са у загради наведеним именом аутора који је термин босански Србин употријебио:
Ви не знате рецимо да подрињски Срби православци, босански Срби, што они не воле да им се казује, не једу рибу из Дрине. (Данас, 15–16. 2023, 29: Абдулах Сидран); Јер најгоре је од свега, дјечаци од дванаест година у Бањој Луци вјерују да су босански Срби водили некакав праведан рат. (Данас, 15–16. 2023, 29: Абдулах Сидран); Најзад, да није било подршке из Србије, оци оснивачи не би у рату 1992-1995. успели да одбране Републику Српску, али су је створили и 30 година је бране „босански Срби” којима је право име „Срби из Српске” и не деле се од Срба из Србије. (Политика, 4. 3. 2023, 18: Ненад Кецмановић); Taдашњи непријатељ, Београд и босански Срби су били пуно јачи. (Вечерње новости, 26. 3. 2023, 4: Зоран Милановић); Сарајево игра на карту да има пријатеље у Вашингтону, а босански Срби их немају. (Политика, 5. 3. 2023, 7: Грегори Копли, амерички аналитичар); Данас сведочимо о другој репризи Калајевог игроказа: укинути Српску, одродити „босанске Србе” од „Србијанаца”, потиснути Србе на десну обалу Дрине. (Политика, 25. 3. 2023, 18); Он [Додик] у Србији има подршку као лидер босанских Срба. (Данас 14–15. 9. 2019, Недеља, VI: Владимир Пејић); Можда је за босанске Србе и муслимане српског порекла [тај рат] и оправдан, али свакако не за Србијанце. (Данас, 7. 2. 2023, 9: Радош Љушић) итд.
Као што се види, у неким примјерима чак се експлицитно уз сам термин и наглашава да га Срби не прихватају. А која је алтернатива датоме термину. То је одредница Срби из Босне и Херцеговине за коју наводимо само два примјера, да бисмо је у анализи могли сучељити са термином босански Срби:
Срби у БиХ су аутономан, староседелачки, домородни народ који ту живи бар од времена Немањића. (Политика, 4. 3. 2023, 18: Ненад Кецмановић); Овако су, сепаратно, напре (они са Запада) ударали на Србе у Хрватској, па затим на Србе у БиХ и тек на крају на Србију. (Политика, 4. 3. 2023, 18: Ненад Кецмановић) итд.
Основно је питање која је разлика између те двије номинације. На први поглед, али само на први поглед, разлике и нема, јер и придјев босански и предлошко-падежна конструкција из БиХ имају мјесно значење (који се односи на Босну), и имају исту синтаксичку функцију – функцију атрибута. Али је разлика између та два мјесна атрибута у склопу наведених синтагми врло велика. У синтагми босански Срби у питању је конгруентни атрибут, којим се изражава припадност Босни, нешто што је интегрални, готово неотуђиви дио Босне. Тако придјев босански у синтагми босански Срби има исту вриједност као и у синтагми босански језик. За статус атрибута босански добро се позвати на дистинкцију коју савремени (западни) социолози праве између нације и народа. Нација чини скуп људи који чине државу, тако да је националност једнака државности, док је народ (етнос) нижи појам од нације и представља заједница људи који дијеле заједничку историју, културу, језик, традицију а најчешће и религију. С обзиром на дату социолошку дистинкцију придјев босански у синтагми босански Срби надређује њихову националну њиховој етничкој припадности. Том синтагмом се, наиме, у први план ставља припадност Срба босанској нацији. Босанска државотворност надређује се српској етничкој припадности. Ако се зна да је данас на дјелу оживљена Калајева језичко-национална политика према којој босански као земаљски језик треба да буде основа формирања јединствене босанске државне нације, која би асимиловала и у себи укинула етничку различитост њених становника – онда је потпуно јасно да је термин босански Срби први, ако не и већ поодмакли корак ка остварењу Калајеве идеје о национално унитарној Босни (при чему се као колатерална штета укида Херцеговина из њеног назива). Придјев босански датој синтагми даје статус термина, чије је основно значење одредиво атрибутивном синтагмом Босанци Срби, чији је комуникативни и семантички центар појам Босанци, коме је подређен појам Срба јер се њиме у датој синтагми означава подтип или подврста Босанаца. Синтагматским термином босански Срби већ је припремљен терен за језички бољи, а семантички еквивалентан, термин Босанац. Јер ако је србијански Србин Србијанац, а ако су знаменити хрватски Срби – Хрвати, логично је да је босански Срби буду проглашени Босанцима, посебно од Бошњака, који и не крију да им је основни циљ онај што га је још крајем 19. вијека прокламовао и покушао провести у дјело Бењамин Калај: да Босанци буду државна, само вјерски различита, нација. (Не)свјесну подршку таквом бошњачком пројекту дао је ни мање ни више него претходни предсједник Србије Томислав Николић. Он je, гостујући на једној телевизији у федералном Сарајеву, рекао како су „за њега Срби из Републике Српске Босанци, иако неки од њих не воле да их тако зову”. Изјава је и код Срба у Србији и код Срба у Српској изазвала лавину коментара. Милорад Додик је изјавио: „Ја нисам Босанац, ја сам Србин у Босни.” Александар Вучић слично: „Ја сам Србин из Босне, а не Босанац.” Реаговао је и Емир Кустурица оцијенивши да је предсједник Србије Томислав Николић „на најбољим традицијама” Бењамина Калаја „обиљежио све који живе у БиХ као Босанце”. Историчар Чедомир Антић дату изјаву „правда” елементарним незнањем, јер „свако ко је завршио средњу школу” зна разлику између Срба из Босне и Босанаца.
А која је то и каква разлика најбоље ће показати анализа синтагме Срби из Босне. Кад се ова синтагма упореди са синтагмом босански Срби, види се да су у питању именичке синтагме, једна са конгруентним атрибутом (босански), а друга са неконгруентним атрибутом (из Босне). Значење тих атрибута, иако привидно слично, ипак је битно различито. Док се придјевом босански, како смо већ навели, наглашава припадност, нешто што је интегрални, готово неотуђиви дио Босне, нешто што је доминантна особина надређене именице, дотле се предлошко-падежном конструкцијом Срби из Босне или Срби у Босни означава само мјесто боравишта, исто као уз било који топоним као нпр. Срби из Крушевца/ из Никшића/ из Требиња и сл. Та боравишна карактеристика не улази у битне карактеристике надређеног појма (овдје Срба), него привремене, отуђиве, будући да је број боравишних одредби одређен бројем топонима за насељена мјеста широм свијета. Зато надређени појам са тим неконгруентним атрибутом и не чини терминолошку синтагму, за разлику од синтагми са конкурентним конгруентним атрибутом израженим ктетиком босански, који имплицира мјесну као националну, готово неотуђиву, одредбу. Навешћемо овдје два из медија забиљежена сродна примјера, из којих се јасно види разлика између именичких синтагми са конгруентним ктетичким придјевом и конкурентних синтагми са неконгруентним атрибутом израженим предлошко-падежном конструкцијом:
То би била химна свих, тачније, химна у којој би свако имао свој комадић, свој стих или два, па би било занимљиво гледати како на неком будућем Светском првенству, француски фудбалери (пардон, фудбалери из Француске!) певају по тих неколико стихова заједничке химне: свако своје стихове, али не и туђе, јер са тим другим стиховима нема никакве везе. (Слободан Владушић, Мардонин завет[1]); И нисмо ми грађани са КиМ, нисмо ми косовски Срби, већ Срби са КиM. (посланица СНС-а са КиМ Данијела Вујичић у Скупштини Србије 3. 2. 2023).[2]
У оба примјера конгруентни атрибут детерминише, обједињава, интегрише именички појам (Француска; Косово), док предлошко-падежна конструкција именује боравишну локацију (из Француске; са КиМ) готово као небитну, случајну карактеристику именичког појма. Слично као код србијанских Срба или Србијанаца и босанских Срба или Босанаца. Али ипак не потпуно идентично. Јер примјер „Босанаца” и „Србијанца” уникатан је европски, а вјероватно и свјетски примјер. На то је указао још Иван Клајн тврдњом да „нигде у Европи, осим у Србији и Босни, не постоји национална ознака која би била пандан терминима ’Босанац’ и ’Србијанац’, попут ’Францужанина’ или ’Италијанина’. До тога није дошло у Хрватској (’Хрваћанин’) и Алабанији (’Албањанин’) из политичких разлога, јер се тамо више инсистирало на етничкој монолитности”.
Порука је јасна употреба синтагматских термина „србијански Срби”, „босански Срби” и њихових лексичких еквивалената „Србијанци” и „Босанци” служи за етничку диференцијацију, за међусобно раздвајање самих Срба.
[1] https://rt.rs/opinion/slobodan-vladusic/11916-maradonin-zavet-svetsko-prventsvo-finale/ (19. 12. 2022).
[2] Интересантно је да је у извештају „Политике“ (4. 2. 2023, стр. 5) са засједања Скупштине цитирана дата изјава, али је у цитату изостављен дио „ми нисмо косовски Срби“ вјероватно зато што новинар и није схватио суштину исказа па га је, сматрајући га небитним, изоставио у свом извештају.
