Два велика крила – грчка и руска традиција – све више иду ка неповратној тачки на путу ка новој „великој шизми“, глобалном расколу. Вековна правила о узајамним односима се руше.

Патријарх Вартоломеј и премијерка Литваније Ингрида Шимоните саопштили су да су Цариградска црква и влада те балтичке државе закључиле споразум о сарадњи.

База Цариграда у Литванији је за сада мала. То су само петорица свештеника, који су раније прекинули везу с Литванском православном црквом Московске патријаршије. Ипак, већ им је додељен храм за богослужење, а споразум који је потписан с владом омогућиће стварање паралелне православне структуре сличне оној која већ годинама постоји у Естонији. Вартоломеј је већ објавио да ће ту бити образована егзархија.

Значај Литваније за руску духовну традицију много је, међутим, већи него значај Естоније. Политичари и свештеници редовно спомињу пројекат „Литванска Рус“.

А сама Шимоните је изјавила: „Од 8. века православци који живе у Литванији били су у саставу Кијевске митрополије, која је под надлежношћу Цариградске патријаршије и исправно су сматрали Цариград матичном црквом. И тек крајем 17. века, када је Московска патријаршија, добивши само право да рукополаже изабраног кијевског митрополита, одлучила је, у складу с ‘најбољим империјалним традицијама’, да потпуно завлада Кијевском митрополијом, а заједно с њом и литванским православљем“.

Данас, када су могући свакакви експерименти с црквеном јурисдикцијом, разматрају се различити сценарији развоја догађаја.

Последице развијања пројекта „Литванска Рус“ могле би да пређу границе територије балтичке републике. Патријарх Вартоломеј се у Виљнусу састао с представницима црквене заједнице Белоруса. Тамо су и локални житељи и имигранти из Белорусије који су у политичкој и црквеној опозицији Минску.

Цариград би могао да крене путем стварања националних организација, али и уједињавања свих остатака „руског света“ под окриљем Православне цркве Украјине. Још приликом формирања те цркве у децембру 2018. године могле су се чути тврдње да њена јурисдикција треба да се прошири и на Белорусију.

Ако су замисли патријарха Вартоломеја сразмерне авантурама политичара, онда би ствар могла да иде даље од ограђивања Московске патријаршије по контури садашњег разграничавања Русије и Запада. У дипломатији, у светлу сукоба, стално долази до рушења постојећих правила, а систем међуцрквених веза тешко да ће остати независан у том процесу.