Оптужница има за циљ да заустави покрет који, за сада још лагано, али сигурно, узима маха у Европи. Сувише је очигледна и за Вашингтон упозоравајућа чињеница да се Европа буди из хипнозе у коју су је Сједињене Државе увлачиле, у најмању руку последњих десетак година – да је Русија непријатељ кога не треба само поразити, него и уништити. Здушно подржавши Америку, Европа је поразила – себе…

И, народ је лагано почео да се буди и буни. На улицама европских земаља све је више људи који су свесни да након што су натерани да уступе Украјини свe оружје које су имали – следи наставак. Мораће да шаљу и војску. А баш им се нешто не гине за туђе интересе. И зато траже – мир. А то је оно што Америци никако не одговара.

Сваки прекид ратних дејстава у време кад Русија добија битке, и кад је очигледно да ће се тако и наставити, све је више удаљава од главног циља – уништавања Русије. Зато мир треба спречити по сваку цену.

Подизање оптужнице против Владимира Путина треба да спречи оних 60 земаља да с њим сарађују, а многе од њих управо то чине. Не знамо да ли у Статуту тог суда негде пише шта се може десити оним чланицама које не поштују одлуке, али имајући у виду један сличан суд, који је судио за рат у Југославији, може се очекивати да они буду следећи оптужени.

И то није све што Америка, Велика Британија (друге европске земље нису суверене, не доносе одлуке, већ слушају наређења) чини да спрече евентуалне преговоре. Поготову сад, кад се на америчке планове надвила нова опасност – кинески председник Си путује у Москву с циљем да „цементира“ пријатељство са суседном државом.

И да, можда, понови свој предлог за прекид рата. И то – као да је синхронизовао са европским буђењем. Америка, која је желела да изолује Русију, сада ризикује да она буде изолована – 85 посто грађана света је не подржава, а ако се томе дода Западна Европа, остају потпуно сами са својим АУКУС-ом и неукусом.

А учинили су све што су умели, на свој каубојски начин, да мобилишу свет за идеју уништавања Русије – и успели су да убеде само оне који их се боје. А кад су и они почели да се буде, Вашингтон је прешао на интензивније провоцирање Москве да уради нешто, чиме би могао да оправда директан напад на Руску Федерацију.

Послали су стратешки бомбардер, Б-52Н да вежба нуклеарни напад на Петербург. Није им први пут да вежбају „убијање Ивана“, како зову гађање Русије нуклеарним крстарећим ракетама и навођеним бомбама, ни десети, па чак ни стоти – али су се од 2018. уздржавали од таквих вежби, а чак су оне планиране за почетак прошле године отказали како не би деловале као провокација.

Руско напредовање на терену и заокруживање територије на којој живи руско становништво, сувише је замирисало на мир, па је зато било неопходно повећати тензије. Али и проверити како ће Русија реаговати на појаву америчке „летеће тврђаве“ у непосредној близини њених граница, проучити техничке карактеристике рада руских снага и средстава ПВО, као и обуку посаде на потенцијалном ратишту. Наравно – и колико ће времена Русима бити за то потребно.

Русија, међутим , није насела на провокацију – амерички авион је летео у близини руске границе, али је није пресекао, према томе – није било потребе давати непријатељу прилику да поентира.

Врло брзо је уследила нова провокација – дрон који може да носи готово 20 тона експлозива, лети изнад Црног мора у ваздушном простору који је Русија одавно затворила. Елегантном, готово хируршком акцијом, руски пилоти су га онемогућили. Завршио је дубоко у водама Црног мора, а власници и даље не знају да ли га је руски авион закачио, или се само прошетао толико близу да је створио вртлог у коме је дрон морао да нестане.

Америчка, релативно блага, реакција говори да Пентагон још није спреман за директну конфронтацију. Зато се притисак шири на остатак од три четвртине света.

Макар и подизањем оптужнице по којој нико неће хтети ни смети да поступи.