Никола Маловић: Његош – 210 година од рођења

Замке су по временима растегнуте увијек исте. Или љубиш слободу. Или мислиш да си зарадио, њеном продајом

Црна Гора је позната по вишевјековној борби за слободу, зато сам поносан што данас шаљем јединца да брани мир у Авганистану! – рекао је ономад на црногорској телевизији с националном фреквенцијом отац који је дебото у духу фразе која доноси паре (башка што може однијети живот и сјеме) испратио сина у туђи рат. Исти ментални склоп може данас да испрати из Црне Горе јединаца колико треба да се порази Русија, јер је Русија, из ракурса Колективног запада, зло невиђено.

Умјесто да су црногорске усташе искоријењене временом, умјесто да су током обавезног школовања денацификоване и пацификоване, те су орке – толкиновским језиком речено – преживјеле, као да их је нека сила чувала у геополитичкој реторти, за не дај враже.

Научени како да се медијски бијелим огрну бињишем, они на себе црни огртач намичу: вјерују у €, навијају за ЕУ, по опредјељењу су Монтенегрини, а по убјеђењу анти-Срби.

Ратују они и даље, за мир. Несрећа до неба је у томе што би и српски страначки прваци из задњег дијела себе избацили плаву заставицу са жутим звијездама у кругу ако би их неко током ручка предвиђеног за слуге јаче убо прстом у стомак.

Ако би их пак набо пуном шаком као врећу провинцијалног мерда без мрве кичме, из свих би корумпираних политичких задњица искочила америчка пругаста бандијера. Сви су наши српски и несрпски политичари, као онда за К-19 процедуру спремни, сада спремни за ново коначно рјешење.

И то је оно што је, историјски гледано, поражавајуће.

Пазимо…

Његошеви се стихови слушају, пјевају, читају, и уче напамет од 1847. г. – тако да недопустиву дрскост представља не схватити шта је пјесник хтио да каже. Заправо: ту и нема што да се схвати. Да је 400 година Његош себе доживљавао као Србина, а не 210, очима које не желе да прочитају Србе у Црној Гори и Боки – било би недовољно.

Управо зато што је Горски вијенац жанром филозофско-теолошки еп у драмској форми, то дјело даје одговоре и на сва актуелна друштвена питања. Црногорска елита, укључујући и опозициону, српску (да трагическо собитије буде веће!), прагматична у слугањству, утркује се да заради поене с ђаволом све тикве садећи.

Лицемјерју отуд нема граница: авганистанска (за почетак?) срамна војна епизода проглашава се успјехом и чашћу. Чега се паметан стиди, будала се поноси. Мистериозни звук који се од Дунава до Боке Которске чује с времена на вријеме потиче од Његошевих костију: окрећу се у гробу, али не под кровом Капеле Св. Петра Цетињског на врху Ловћена, ондје гдје је тестаментом владика завјештао да једино жели да буде сахрањен, него у маузолеју, изграђеном по замисли комуниста, на мјесту срушене цркве.

Без икаквих школа на том горском острву слободе, без икаквих путева, без икакве инфраструктуре и ма ког облика привреде – Његош је испјевао мисли које се од Хомерових, или Есхилових разликују по томе што су хришћанске.

Бокељски ђак, херцегновски ученик Петар Други Петровић Његош научио нас је лекцијама у борби за слободу. Ко год каже да су лекције превазиђене, да то више нису она времена, да нема Турака, на симболичној равни није рекао ништа: поново се одродило плахо и лакомо.

Замке су по временима растегнуте увијек исте.

Или љубиш слободу. Или мислиш да си зарадио њеном продајом.

Његош и Бока: занимљивости

Млади Радоје Раде Томов школовао се у Боки, у Херцег Новом, на Топлој (1825–1827), код учитеља Јосифа Троповића, јеромонаха, сабрата савинске манастирске обитељи.

Увијек кад одлази у свијет, а то је за обичног Црногорца значило не даље од Боке, Његош одлази из Котора у Трст, Беч, Петроград, Венецију, Падову, Напуљ, Фиренцу, Пизу, Ђенову, Торино, Милано, Рим…

Као гост Срба римокатолика, племића Ивановића из Доброте, Његош ће у њиховој палати, у доба аустријске окупације, написати пјесму о којој свједочи постојећа спомен-плоча:

У овом дому / браћа Ивановићи / указали су гостопримство / ЊЕГОШУ / који им је испјевао пјесму / „Србин Србима на части захваљује“ / Постављено 1951.

Почетак пјесме гласи: Како одох из слабодних горах, мишљах у њих Српство оставити, а међ туђим уљести народом, ком обичаја ни језика не знам…

Његош је на Прчању, у Боки, у кући Мата Филипова Луковића, непосредно прије неголи ће га болесног Црногорци и полтрони на рукама изнијети на Цетиње, написао тестамент.

Прво извођење Његошевог Горског вијенца догодило се у Боки, 25. фебруара 1851.

Куриозитетно, први споменик подигнут Његошу у Црној Гори подигнут је 1954. у Боки, и то у порти римокатоличке Жупне цркве на Прчању. Заслуга је то дон Ника Луковића (1887–1970). Представља један од Мештровићевих одливака из 1932, који је вајар поклонио Одбору за подизање Његошевог споменика у Београду.

Прва од данас многих копија Његошеве капеле (срушене на Ловћену 1972), заслугом пок. о. Момчила Мома Кривокапића, подигнута је у Боки, на Прчању, 1982.

Прво и за сада једино јавно интегрално читање Његошевог Горског вијенца, у организацији херцегновске Књижаре Со, догодило се на Петровдан 2005, на скалама испод хералдичке Сат-куле, пред публиком на главном градском тргу.

Фототипско издање првог издања Горског вијенца (Беч, 1847) прва је и до сада једина документована књига која је опловила вијугаве контуре Боке Которске (током експедиције „Бавижела“, 2016).

Опрема: Стање ствари

(Печат, 10. 3. 2023)