Живојин Ракочевић: Сахрањена грачаничка игуманија Теодора

„Иди, Теодора, и донеси брашна!”, заповедила је строга игуманија Татијана младој монахињи, готово детету. Ова је узела неки суд и кренула да проси, да нађе килограм брашна да замесе хлеб. Ничег није имала та групица жена из Грачанице. Из породице Стојановић довезли су им џак брашна. Дар им никад није заборављен.

„Договоримо се, мико, па усред ноћи уђемо у цркве. Ја узмем велику иглу за плетење да из касе ишчепркам неки динар да не помремо од глади. Све су нам узели комунисти – црква је била одузета, земљу узела Земљорадничка задруга, каса је државна, нисмо смеле да идемо у башту кроз парк него около… Много су нас малтретирали од 1955. до 1963. године. Тад смо отишле у Београд и жалиле се Комитету. Рекли су нам: ’Идите, сестро, кући, биће све ослобођено.’ Били су нам узели и конак, нас смо седам спавале у једној соби. Врло смо тешко пролазили то доба”, сведочила је игуманија Теодора, која је после дуге болести преминула у Београду и јуче сахрањена на монашком гробљу манастира Грачаница.

Како је оног дана са лавором у рукама кренула у свој народ да проси, монахиња Теодора из њега никада није изашла нити га је икада оставила и заборавила. Нема у грачаничкој историји, која траје преко седам стотина година, личности која се толико и тако саживела с народом, манастиром и његовом лепотом.

„Какав је народ у Грачаници, Теодора?”, питали су је игуманија, владика, свештеници…

„Ангелски, мати, ангелски!”, одговарала је млада калуђерица, све док једног дана у манастир није дошао свештеник Милорад Цветковић – бацио своју велику црну торбу на сто строге грачаничке игуманије, одложио епитрахиљ, крст и требник и рекао: „Са дна до врха Грачанице – нико ме није у кућу примио!”

„Теодора, црна Теодора, овај твој ангелски народ попа у кућу не прима!”, виче игуманија Татијана. „Узми блокче и оловку и иди у парохије, па нек тебе прима твој ангелски народ!”

Од тада је она, супротно пракси и правилима, готово преузела улогу свештеника у многим селима централног Косова. Разговара с болеснима, а с балоном освећене водице обилази домове Срба, изговара молитве, до касно у ноћ за Светог Николу реже славске колаче и сви је чекају да се слава не изгуби.

„Први ми је капије отворио Шујо, а његова жена Дренка се радује: ’Имаш ли свеће? Имам, имам!’ И тако од врха до дна Грачанице, само једна кућа одби да прими светињу.”

Кумује стотинама људи, одлази пешке по сиротињском Новом Брду са освећеном водом у рукама. С Албанцем зауставља тешке рудничке камионе да се, у несигурним временима и по мраку, врати у свој манастир.

„Ако су моји, ја ћу рећи да си ми брат – ти ћути, а ако су твоји, ти кажи да сам ти сестра – ја ћу да ћутим, женско сам.”

Кад су набавиле пар коња, Путка и Везиру, кад су почеле да ору и довлаче дрва, па чак и кад су се сурвале у кањон Дренице код Голеша, видело се да њихов ропски рад и молитва чувају Грачаницу. У најлепшем храму пребогатог српског краља Милутина, што је градио храмове од Крке до Јерусалима и делио прилоге од Барија до Будима, владала је глад и потпуна пустош. Владика Павле, каснији српски патријарх, годинама подучава монахиње – измучене радом на њивама – певању, Светом писму, историји, а кад Теодора почне да пева, он, сав од истанчаног слуха и тачности, почиње да се мршти и нервира.

Кроз мати Теодору прошао је један грачанички век. Кад су победиле беду, глад и вратиле цркву из комунистичких руку, сестре отварају врата за уметнике, студенте и градски свет Косова. Упркос строгим и изричитим забранама владике Павла, на манастирској економији једног дана је освануо чак и аутомобил, а мати Теодора постаје економ. У свом црвеном југу затрпаном вином, сиром и доконим студентима Универзитета у Приштини, она постаје омиљено лице које храни, теши и упорно тражи земљу Светог краља Милутина.

„Седео је краљ у перунике, у Бадовац – ту и сад расту. И на облак видео Грачаницу, па се спустио и наредио да се зида”, причала је једну од само њој знаних верзија приче о настанку манастира. Ту где је она замишљала краља, епископ Теодосије је, на враћеној земљи, подигао једну од најсавременијих економија у српској цркви.

Бомбе НАТО пакта и сукоб 1999. из темеља су протресли Грачаницу, на њене зидове је стигла бодљикава жица и остала до дана данашњег. Војске КФОР-а, избеглице, мртви и рањени, високи званичници целог света, авантуристи, чудаци и новинари стижу у манастир који постаје духовно и политичко средиште косовских Срба. Игуманија Ефросинија, њена заменица Теодора и сестринство, све су их испратиле и угостиле, иако је немаштина и глад поново покуцала на грачаничка врата. Њих две су, заједно са Предрагом Миловановићем Шпрендијем, у касну јесен 1999. набрале пуну тракторску приколицу кукуруза и седећи на њој довезле касетну бомбу са малим белим падобраном. Шпренди је узео бомбу однео је шведским војницима КФОР-а и рекао: „Ово је ваше!” Војника више није било у манастиру. Сви су се разбежали, а неколико сати касније снажна експлозија зачула се местом. Специјална јединица деактивирала је бомбу.

Мати Теодора (Жарковић) рођена је 1940. у селу Ракља код Александровца. Седамдесет година живела је у манастиру и једна је од последњих монахиња из генерације која је сачувала највеће светиње Српске православне цркве. За рад, молитве, трпљење и отпор ових жена ниједан систем није имао решење и светиње су сачуване. Оне се готово никада нису искључивале из живота. Кад Новаку Ђоковићу не иде у неком важном тениском мечу, забринута игуманија благо би рекла својој сестри: „Иди, Саро, запали ону велику свећу и учини коју метанију испред Мајке божије!”

Зато је јуче на сахрани утихнула Грачаница, а у цркву није могао да стане сав свет који се опраштао од своје народне игуманије. Родбина из Александровца, пријатељи и кумови из Београда, Приштине, Ниша, професори и сви ђаци Богословије из Призрена, за које је стално говорила да ће јој певати на опелу. За њих је говорила да су њена деца, да су гладна и „увек товила свињу од сто педесет кила и спремала сто кила сира”.

Игумани, дечански Сава Јањић, Михаило из Архангела призренских, Теоктист из Сопоћана, Данило из Бањске, свештеници, игуманије на челу са епископом рашко-призренским Теодосијем служили су опело.

„Цео свој живот посветила је овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи Косову и Метохији”, рекао је у беседи владика Теодосије и нагласио да је она „као особа била свима све, како би божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога”.

Разговарала је са председницима и патријарсима, сведочила о тешком стању пред камерама, напајала својим вином уметнике и професоре, нахранила и школовала многу сиротињу.

„Педесет година ми је у кући – у добру, у злу, у свему”, каже Мара Поповић из Грачанице са сузама у очима. Ретки су људи који на такав начин уђу у причу и историје једне велике светиње. Мати Теодора се уградила у њену лепоту и значај и саживела се са људима њиховим страховима, радостима, вером и угроженим слободама.