Дугин: Победа Русије води ка мултиполарном свету (ВИДЕО)

Мислим да је већина човечанства на неки начин на нашој страни. Не отворено, не у потпуности, али ће сви видети позитивне резултате уколико свет буде мултиполаран, изјавио је руски филозоф у ексклузивном интервјуу за РТ

Руски филозоф и писац Александар Дугин говорио је у ексклузивном интервјуу за РТ о тренутном стању сукоба у Украјини, ставу Русије и Запада према текућем сукобу, настанку мултиполарног света који зависи од победе Русије, али и убиству његове ћерке и новинарке Дарје Дугине.

Дугин поручује да је Русија у сукобу са настојањем западне либералне цивилизације да се наметне као једина могућа. Подсећа да је Запад створио вештачки нацистички рај како би га уништио. Сматра и да су западни савезници Кијева спремни да употребе нуклеарно оружје уколико ситуација за њих постане критична.

Замолила бих Вас за евалуацију тренутног стања када је у питању Специјална војна операција. Прошло је годину дана; где се сада налазимо, како се развијају ствари?

Мислим да је Специјална војна операција сада нешто попут великог, стварног рата; рата у пуном обиму. Почело је као Специјална војна операција, али не можемо да порекнемо да је постало рат.

Овај рат, овај конфликт има различите слојеве. Мислим да на првом слоју имамо растући сукоб цивилизација – баш као што је то (политиколог) Семјуел Хангтинтон претходно описао.  Видимо колико су некомпатибилне те цивилизације – са једне је руска, хришћанска, православна, која је много традиционалнија, која има склоности ка друштвеној правди, и која се заснива на сну о величанствености Русије. Са друге је модерна, западна, глобална, либерална демократија која се прави да је једини вид друштвене, политичке и економске организације.

Тај либерални глобализам је друга цивилизација. Та глобалистичка западна цивилизација се, након пада Совјетског Савеза, претварала да је једина могућа цивилизација.

Главна Фукујамина идеја (Френсис Фукујама, амерички друштвени аналитичар) јесте да је након пада Совјетског Савеза дошао крај историје. А крај историје значи да западни, постмодерни, либерални глобални поредак треба да се наметне свакоме, да буде универзално прихваћен и да се сматра јединственим системом вредности, правила итд.

Русија је сада у сукобу са тим настојањем западне модерне глобалне либералне цивилизације да се наметне као једина могућа. Русија инсистира: „Не, ви нисте у праву. Ми смо друга цивилизација, не делимо ваше вредности, одбијамо универзалност ваших правила и ми ћемо успоставити мултиполарни систем са Русијом као независним полом, који је у потпуности ослобођен вашег утицаја.“

Шта то говори о моралном компасу Запада? Стално свету проповедају о демократији, људским правима, а овде практично подржавају неонацисте. Како то правдају пред грађанима?

Прво су покушавали да сакрију то. Нисмо могли да нађемо никакав траг о том великом растућем покрету нацификације украјинских умова. То је била стварност, али Запад је то снажно порицао. Када се Бернар Анри Леви, иначе један од главних бранилаца либералне демократије на светском нивоу, састајао са украјинским нацистима и говорио да они нису нацисти иако имају свастике на надлактицама – покушали су да сакрију ту чињеницу.

Али одакле такве противречности; где су ту моралне норме? Запад мисли овако: „Mи сада не можемо на други начин да створимо вештачки национализам у Украјини и подстакнемо их да се боре са Русијом.“ Они нису спремни да се боре за либералне вредности. За савремене Украјинце оне ништа не значе. Можда за неку градску кијевску популацију, али уопштено, либералне вредности не могу бити главни циљ који треба бранити за такво традиционално друштво. Било им је потребно нешто друго.

А најрадикалнија форма јесте национализам, односно украјински русофобични фашизам – и глобалистички либерали то користе. На њиховој територији строго је забрањен сваки наговештај патриотизма, уништавају сваки тип национализма и патриотизма. У Украјини чине да он цвета.

Мислим да рачунају да га искористе. Не верујем да заиста верују у украјинску победу. Украјина ће нестати током овог конфликта и неће бити нациста.

Створили су све то као што су створили и искористили ИСИС, Исламску државу, исламски фундаментализам. Иако не дели вредности радикалног Ислама, Запад је цинично искористио Ал Каиду и радикални Ислам да нападне просовјетске, социјалистичке и антикапиталистичке режиме у исламском свету.

Нешто попут тога сада имамо у Украјини. Створили су вештачки нацистички рај како би га уништили.

Џорџ Фридман који предводи геополитичку обавештајну платформу „Стратфор“, говори да нема сумње да ће Русија бити поражена и да ће се распасти на републике. Зашто би њима значило да Русија буде подељена на мање републике?

Мислим да је то скроз логично, јер, ако Русија остане уједињена, независна и суверена, и када Русија постане независнија након победе у Украјини, светом више неће управљати Запад. Независна Русија са растом патриотске свести током Путиновог времена је права препрека за стварање глобалистичког света под контролом Запада.

Ако Запад настави да наоружава Кијев, а Русија, нормално, не посустаје, који је излаз?

Мислим да, за почетак, у овој ситуацији мировни преговори нису могући ни за једну страну. Још нисмо ослободили све територије наших сународника, а пре тог потпуног ослобођења не можемо да започнемо мировне преговоре под својим условима. Кијев, видевши наше оклевање и разумевајући разлике између слике непобедиве Русије и нашег стварног стања, такође мисли да је могућа промена баланса.

Уз тако велику војну, политичку, обавештајну, структуралну помоћ са Запада, Кијев претпоставља да може да промени баланс и заузме оно што сматра територијама Украјине, укључујући и Крим.

У тој ситуацији нико не започиње мировне преговоре. А Западу је у интересу да настави да потпирује конфликт. Они виде руске губитке и могу да дају још оружја Украјини како би то продужили. Нико није у позицији да започне преговоре.

Мислим да је изјава да је једна страна спремна за преговоре у тренутној ситуацији само фраза. Нико није спреман да преговара. Мировни преговори могу да почну након неких већих промена. Када престане стајање у месту, када баланс превагне на ову или на ону страну, након тога ће преговори бити могући.

Да ли ће Запад икада прихватити било који сценарио у ком Русија побеђује на било који начин? Они чак, као што сте рекли, представљају Русију као непријатеља, пошто им је то потребно.

Мислим да је једини материјални ресурс који могу да користе како би нас спречили  коришћење нуклеарног оружја. Они би могли да га искористе када ситуација за њих постане критична.

Али, да пусте Русију да поново успостави контролу над територијама које су вековима већ биле под руским утицајем, а да се то не протумачи као да Русија ствара неку егзистенцијалну претњу и изазов за Запад – то није коначна ситуација.

Они неће бити у обавези да се боре за Украјину, зато што не губе ништа ако изгубе Украјину.

Видимо да Русија успоставља савезништва са другим државама, истражује Глобални Југ и Африку као континент, има постојана партнерства са многим афричким државама. Како гледате на та нова пријатељства?

Као прво, мислим да је већина човечанства на неки начин на нашој страни. Не отворено, не у потпуности, али ће сви имати користи уколико свет буде мултиполаран. Победа Русије у Украјини аутоматски значи мултиполарност. Мултиполарност за нас аутоматски значи постизање геополитичког суверенитета – али и за Кину која је већ трећа страна. Ми ћемо одмах након наше победе имати три силе, три већ оформљена пола.

Индија, је четврти, готово оформљени пол, зато што је Индија велика цивилизација на великом простору. Велика држава са великом популацијом и великим потенцијалом и економијом. Не мора нужно бити на страни Кине или Запада, али мултиполарност одмах отвара многе могућности за савезе распоређивање равнотеже снага на регионалном нивоу.

Исламски свет – сви муслимани који живе у мултиполарном свету би могли да почну озбиљно да бране свој религијски идентитет. И то је немогуће под глобалном доминацијом ЛГБТ+, технолошког, техноцентричног и технократског Запада. Западна хегемонија је некомпатибилна са исламом. Ислам би, након наше пободе, коначно постао прави играч на глобалном нивоу.

Исто важи и за Латинску Америку и Африку. Али не мислим да би они озбиљно могли да нам помогну у међувремену, односно пре него што победимо.

Ми би требало самостално да победимо, и само тако што ћемо се ослањати на сопствену моћ, а други ће бити на нашој страни. У овом рату боримо се и за ту подршку других.

Да ли мислите да ће САД или Запад икада дозволити постојање мултиполарног света или ће се само у почетку правити да дозвољавају?

У теорији, Запад је припремљен за алтернативу наставку глобализације и униполарности и крају историје. Постоји струја њихових стручњака за међународне односе која већ разматра тај неизбежни развој промене глобалне архитектуре.

Са друге стране, имали смо прави пример прихватања мултиполарности када је у питању бивши председник САД Доналд Трамп. Он није имао ништа против мултиполарности и био је радикално против глобализма и глобалне либералне агенде Бајдена и демократа. Половина САД је већ спремна да прихвати мултиполарни поредак, зато што лако и јасно можете да замислите величину Запада и САД, проперитет Запада, наставак њихове културе и технолошког развоја заједно са осталим половима.

Бјукенaн је рекао: „Америка је освојила свет, али је изгубила себе“. Ту фразу бисмо могли да поставимо другачије. Америка би сада могла да поврати себе, и остави свет на миру.

Наравно, не могу а да не поменем трагичну смрт ваше ћерке. Победа је, у овом случају, претпостављам, и лично питање?

Знате, не желим освету. За мене освета неће значити победу. Не могу да кривим непријатеља, зато што је то непријатељ. Тешко је прихватити убиство невине ћерке, девојке која није учествовала у војном сукобу, која га није финансирала, која није учествовала у пропаганди. Она је само изразила сопствену визију.

Осећам то као неправду. Али, ја не желим освету. Разумем да у овом рату убијамо једни друге. Ми смо исти људи. Ми смо Руси. Они убијају наше ћерке и синове, и губимо пријатеље. Али и они имају своје губитке, и не могу да мислим да би, примера ради, убијање великог броја непријатеља могло да надомести мој губитак. То чини бол још већим, рекао бих. Али мислим да је победа друга ствар. Победа је за мене лична ствар не због Дарје, него због мојих људи. Зато што сам део победе, део сам свог народа. Ја, моја породица, моја ћерка и мој син и моји унуци и моја жена.. сви ми смо део руског народа, и не можемо да раздвојимо нас, наше судбине, нашу мисију од наших људи.

Не можемо да кажемо да је ово лично, а оно колективно – за нас је то исто. И то је мој живот, он је потпуно у служби мог народа и мојe цивилизацијe и мојe културe, мојe државe. Ми Руси дубоко верујемо да имамо специјалну мисију коју треба да остваримо у историји.

Сада, како ја то разумем, веома смо се приближили том кључном и критичном тренутку. Можда због тога бол није толико висок, толико дубок и неподношљив. Зато што смо јако близу завршног момента наше историје када се претпоставља да ћемо постићи велику духовну ствар.