„Апетити аутократа не могу бити засићени. Њима се мора супротставити. Аутократе разумеју само једну реч: „Не“. „Не“. „Не“. (Аплауз) „Не, нећете добити моју земљу. Не, нећете одузети моју слободу. Не, нећете ми одузети будућност. Диктатор који жели да обнови империју никада неће моћи да ослаби [избрише] народну љубав према слободи. Бруталност никада неће смрвити вољу слободних. И у Украјини – у Украјини Русија никада неће победити. Никада.“ (Аплауз)
„Станите уз нас. Ми ћемо стајати уз вас. Кренимо напред заједно […] са истрајном посвећеношћу да нећемо бити савезници тами, већ светлости. Не тлачењу, већ ослобођењу. Не сужањству, већ слободи.“
Бајденов говор у Варшави, заједно са светлосним ефектима и драматичном позадином која подсећа на његов говор у Либерти Холу у којем је настојао да прикаже своју сопствену унутрашњу МАГА опозицију као смртну безбедносну опасност по Америку, поново је прибегао радикалном манихејству како би приказао – овога пута – Русију (спољашњег парњака повезаног са америчком МАГА опасношћу), као основу за епску борбу између светлости и снага мрака. Вечна мора која истрајава – у којој се мора бескрајно борити и у којој се мора однети убедљива победа.
Изнова, као и у говору у Либерти Холу, Бајден није понудио конкретан план. Сада у Варшави, док истиче време његовом украјинском „пројекту“, са снажењем америчких „реалиста“ и антикинеских „јастребова“ код куће, Бајден уздиже борбу са опипљиве на метафизичку раван.
Чинећи то, он покушава да утврди амерички дубоко усађени мисионарски етос према „вечном“ космичком рату против руског „зла“. Он се нада да ће повезати америчку владајућу класу са метафизичком борбом за „страну светла“. Уколико Бајден буде наставио свој мандат, нада се да ће на овај начин „самоодредити“ себе и да ће поставити пренапрегнуту глобалну борбу као нешто што обавезује Американце у будућности.
Метафизичко позиционирање
Једноставно речено, његово метафизичко позиционирање изнето је са намером да надгласа оне реалистичне позиве за промену политике.
Манихејство није ништа ново – у питању је древни култ чији се корени дубоко протежу и у западно хришћанство (по свој прилици Бајден делимично сагледава Путина као Демијурга, „мрачног“ анти–Бога.)
Да ли ће ово функционисати? Па, сада се одиграва борба унутар америчке политике. На вишим нивоима, елите се више брину за моћ и новац него за метафизику – стога, Бајденов покушај да се уздигне на метафизичку раван и окупи армију „која није армија мрака већ светла; не тлачења већ ослобођења; не сужањства, већ – уистину – слободе“ биће по свој прилици сагледан као одраз Бајденовог поремећаја – његове одвојености од реалности (derangement syndrome). Другим речима, излапелости.
Уколико многобројни из обједињеног естаблишмента („Једнопартије“) желе овај рат, то није због оданости врлинама, већ због богаћења Војноиндустријског комплекса. Уколико ове елите узмакну, то ће бити зато што мисле да је војно-индустријском комплексу потребно време да се преустроји – и обнови залихе – како би се преусмерио према Кини.
„Светске демократије ће бдети над слободом данас, сутра и заувек… То је оно што су Американци и то је оно што Американци раде“, рекао је Бајден.
Трампов одговор
Но, политички пејзаж није више монопол под контролом Бајденовог тима. Трамп је одговорио: „Трећи светски рат никада није био ближе“; и окривио је „све ратне хушкаче и глобалисте који наступају под паролом „Америка на последњем месту“ у Дубокој држави, Пентагону, Стејт Дипартменту и национално безбедносном индустријском комплексу“. Бивши председник посебно је указао на Викторију Нуланд која је, како је рекао, „опседнута гурањем Украјине у НАТО“.
Гувернер Флориде Десантис такође инсистира како је Бајденова администрација „ефективно [дала Кијеву] бланко чек без јасно одређеног стратешког циља“. „Не мислим да је у нашем интересу да будемо увучени у рат преко посредника… у вези са темама као што је [украјинско] пограничје или Крим“, рекао је Десантис.
Републикански сенатор Холи (Hawley) је пре недељу изнео добро промишљено обраћање пред задужбином Херитиџ (Heritage Foundation):
“Тешко је искушати „Једнопартију“ (Uniparty): они су постали веома добри у причању своје омиљене приче. То је разлог зашто свако ко их преиспитује бива означен као „анти-Американац“ или „марионета Владимира Путина“ са стотину различитих адреса“.
„Али данас желим да вам кажем нешто друго. Желим да кажем истину. Истина је да је Американцима продата мачка у џаку. Наша тренутна спољна политика не ради [како би требало]. Она се распада по шавовима, и „Једнопартија“ ради све што може како би је скрпила, дајући бланко чекове другим државама“. Једноставно речено: „пренапрегнути смо преузетим обавезама, ухваћени у замку идеологије либералне империје“.
Да ли је ово довољно да [искључени Американци, прим. прев] узврате ударац? Или, да дође нека сива еминенција Дубоке државе у Бајденову канцеларију и шапне: „Сећаш ли се шта је било са Никсоном? Време је да пустиш Зеленског низ воду; баш би било штета да Хантер заврши у затвору!
Осећај некажњивости
Постоји, међутим, још један аспект Бајденвог прибегавања метафизичком манихејству који има реалне, опипљиве последице. Но, опет се не ради ни о чему новом. Пре је реч о поновном израњању старих утвара. Овде се може указати на естонску премијерку Кају Калас, која је на Минхенској безбедносној конференцији рекла да „НАТО државе морају да преузму контролу над Москвом и да насилно преуреде менталитет руских грађана“. „Целокупна популација Русије требало би да буде преваспитана како би се искоренили и последњи остаци империјалистичких снова“ – тврдећи да ће се без обавезне рехабилитације, „историја поновити“ и Европа никада неће бити безбедна.
Немачки министар спољних послова Аналена Бербок слично је упозорила 90 одсто света који није стао на америчку/ЕУ страну:
„Неутралност не постоји као могућност, зато што тако стајете на страну агресора […] одаберите страну, страну мира, страну Украјине, страну за хуманитарно међународно право, а овога пута то значи снабдевање муницијом тако да Украјина може да одбрани саму себе“.
Да. заједно са овим манихејством, може се уочити помицање ка новом расизму; древни ризом чија је једна жила дубоко урасла у радикални украјински национализам док се друге вијугају кроз мејнстрим структуре Европске уније, где евроелите стрпљиво расправљају да ли је Русија недовољно „пацификована“ после Другог светско рата, или је нужни радикалнији облик рехабилитације.
Успон ове класе која себе сматра за „поседнике сертификата“ на основу којих се одлучује да ли би руска култура требало да буде искључена – и деконтаминирана – је нарочито погубна динамика у међународној политици. Постаје све горе и у САД и у Европи, будући да се њихови културни ратови изливају у подручје геополитике. Овај осећај супериорности и некажњивости, сам по себи, изазива појачане тензије и ризик од избијања рата.
Zeitenwende
Волфганх Штрек (Streeck), директор емеритус Института Макс Планк за друштвена истраживања у Келну, у Немачкој, упитан је да прокоментарише значење „немачког заокрета (Zeitenwende) немачког канцелара Олафа Шолца. Одговорио је:
„Цајтенценде говор је био одговор на све снажнији притисак […] на Немачку да се сврста уз линију америчке спољне политике – и, посебно [са спољном политиком] Бајденове администрације. Оно што је јасно јесте да из Шолцовог Цајтенвенде проистиче обећање, пре свега Сједињеним Државама, да ће Немачка убудуће, за разлику од прошлости, деловати у складу са тезом о подељености света између Запада и зле империје, или још боље: неколико злих империја, од Русије, преко Кине, до Ирана…“
Обратите пажњу: Ово је чист Лео Штраус, кроз којег говори ранији експлицитни немачки манихеизам Карла Шмита.
Штрек наставља:
„Између [Немачке и САД] – и различитих злих империја: мир је могућ само привремено и на махове, и то само онда када уживамо војну надмоћ. У принципу, ми и они увек једни друге држимо за гуше. Стварни мир захтева промену режима из зле империје у добру – што је последица преобраћења у „наше вредности“. Легитимно је прибећи свим политичким, економским и војним средствима како би се извео овај преображај“.
„Након Цајтенвендеа, ратови ће увек бити тик иза угла и морамо бити припремљени за њих. Оно што би требало да је од помоћи јесте да „вођена вредностима“ и „феминистичка“ (Бербок) спољна политика добре империје води само праведне ратове – пошто ратови против зла не могу бити неправедни. Светоназор који стоји у основи овог гледишта није друштвени дарвинизам, где је историја битка за „преживљавање најприлагођенијих“, већ манихејство, где је историја стална борба између доброг и лошег, и у којој снаге добра морају да уложе све што је у њиховој моћи како би превладале снаге зла. Пре него што однесу победу, не може бити стварног мира, само примирја из тактичких разлога. За прави мир се ми, снаге добра, морамо припремити за рат“.
Селидба месијанизма
„Постоји снажна и слаба верзија реторике Цајтенвендеа. Снажна верзија имплицира да је свет одувек био овакав: да је онтолошки манихејски устројен. Они који су у прошлости имали другачије гледиште били су или тупаве будале, кукавице или су допустили да исувише олако буду обманути непријатељском пропагандом, или издајници. Ово се у суштини поклапа са погледом на свет Клинтоновог крила Демократске странке у Сједињеним Државама.
„Слаба верзија, она којој је Шолц очигледно наклоњен, јесте да се свет недавно променио: док је у прошлости постојала могућност за мирну коегзистенцију између различитих режима и држава са различитим интересима и „идентитетима“ – тако да је живот у миру био боља могућност у односу на победу у рату – сада је непријатељ постао толико зао да не постоји морална алтернатива осим да му се нанесе пораз, колико год да кошта.
„Данас, амерички месијанизам се изгледа да се преселио у Европу. У исто време, Боб Дилан је у праву. Времена се и даље мењају. Колико дуго немачка влада може остати покорна Сједињеним Државама оволико колико је сада обећала остаје отворено питање, узевши у обзир ризике немачке територијалне блискости украјинском ратишту – што је брига коју САД немају. Постоје такође Француски притисци на Немачку да постане више европска а мање трансатлантска по свом опредељењу и ово би могло, временом, да има утицаја. Даље би се могло очекивати да ће САД у неком тренутку покушати да „европеизују“ рат и да се извуку, као што су покушале да „вијетнамизују“ Вијетнамски рат седамдесетих година – надајући се да ће пост-цајтенвендеовска Немачка моћи да преузме терет спонзорисања овог рата.
Што се тиче Европе, Сједињене Државе се можда неће противити томе да Немачка, Пољска и друге државе наставе да помажу украјинској влади да оствари свој сан о коначној победи над Русијом, по сопствени ризик и о сопственом трошку. С обзиром да су Немачка и ЕУ пренеле своје политичко одлучивање Зеленском и Бајдену, те да је свака озбиљна дискусија о циљевима рата – условима нагодбе – de facto искључена, ово је прилично застрашујућа перспектива [за Европљане].
Погодба са злом?
Уколико је Штрекова анализа исправна, бајденовска идеологија сада је запосела више европске ешалоне, што упућује да је конверзија Европске уније према Цајтенвендеу учинила будуће везе са Русијом готово немогућим. Аутоперцепција ове класе да они представљају глобалну будућност, и оне који су на „правој страни историје“ док „други“ (Русија и остале „аутократе“) представљају мрачну страну историје, ефективно затвара могућности погодбе. Погодба са „злом“ је таутологија.
Реалност је да је Европска унија опседнута покушајем да наметне „културну револуцију“, у смислу да широка усклађеност грађана са њеним културним нормама и „ванредним ситуацијама“ није довољна. Већ она подразумева настојање да сваки мисаони процес буде извођен онако да мисли и дела сваког грађанина одражавају „исправно мишљење“ Европске уније.
Ово видимо код маскоте овог рата, Аналене Бербок, која придикује неопредељеним земљама да нема простора за неутралност када је у питању Украјина: „Или сте са нама или сте против нас“; а уколико се определите за ово прво, онда: ДАЈ ‘ВАМО МУНИЦИЈУ!
Па, културна револуција се већ преокреће. Данас, цивилизацијске државе (Русија, Кина, Иран и друге њима сличне) виде будућност која припада њима и сагледавају освешћене глобалисте (woke globalists) – и њихове фискализоване економске структуре – као ствар прошлости. Овај преокрет [у културној револуцији] је све видљивији у политичкој ситуацији у САД, али не и у Европи.
Али може ли се ЕУ променити – пошто су сви мостови којима би се моглa повезати са будућношћу спаљени. У суштини ЕУ је офанзивни парни ваљак који се постепено креће у складу са формулом „више Европе“ (мисли се на кретање ЕУ ка државној федерацији налин на САД; прим. прев).
Промена ће на крају захватити и ЕУ и биће последица сукобљених интереса, подељености, и могуће политичке имплозије или више њих – али пре свега догађаја на терену у Украјини како буде напредовала руска офанзива.
Мехур у којем обитава „класа која издаје сертификате“ до сада је био изузет од утицаја реалности. Није јасно како ће она реаговати када се њен балон распрсне. Већ сада видимо назнаке почетка хистерије.
Суштина је следећа: када САД буду почеле да узмичу из Украјине и да настоје да у потпуности европеизују рат, политичка класа ће брзо умакнути. Она ће брзо схватити да упркос китњастом речнику о борби на страни „светла“, број Европљана који је вољан да погине да би Севастопољ могао да постане украјински је уистину мали. Бербокова ће се наћи усамљена, пошто ће се остатак света окренути према Русији (видети овде), игноришући њене заједљиве примедбе.
Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард
Насловна фотографија: Florian Gaertner/Photothek via Getty Images
