ОПТИМИСТИЧКА ТРАГЕДИЈА
(Милан Кнежевић: „ОБАЛА НЕСАНИЦЕ“ ријеч на промоцији, Коларац, 1. март 2023)
Поводом Милана Кнежевића, човјека са очигледно вишеструким талентима, прво што вам пада на памет јесте да се запитате о вези између књижевности и политике. Не само како он пише, или какву политику води, него баш као јединство, као јединствена стваралачка енергија, као природан избор, као животни стил и став. И знате, то уопште није површински приступ. Већ сам имао прилике да поводом Миланових књига на ту тему расправљам, са доста озбиљним људима, и веома ме зачудила њихова опрезност, чак бојажљивост да се те ствари повежу и третирају заједно. Обично се каже: постоји књижевност, и њу обавезно треба раздвајати од политике, треба је заштитити, под наводно естетским изговором: да сачувамо умјетност од продора такозваних нечистих сила, мање вриједних, мање узвишених. Па добро – а Гогољ, Достојевски, Толстој, Шчедрин, код нас Црњански, Дучић, Ракић, Стерија? Не би се рекло да су се они ту много устручавали и пренемагали, избјегавајући уплитање у политику. Напротив, били су веома активни. И што је још важније, у своја дјела уграђивали своје политичке идеје, њихове књиге прожимао је интимни доживљај правде или неправде. Пишући, они се нису много удаљавали од онога што их у свакодневном животу окружује, и нису са плашили да о ономе што виде кажу истину, врло често горку истину.
Још нешто као увод. Милан Кнежевић је изузетан познавалац књижевне традиције, и наше и свјетске, нарочито руске, ту су његови извори. Кад кажем познавалац, онда то подразумијева не само знање и љубав, него и снагу, и вјештину, и храброст да се сопствена стварност умјетнички преобликује и изрази, у складу са сопственим животним околностима. Притом, та стварност је апсолутно наша, и то преобликовање је сасвим природно, одомаћено, да не кажем баш инсајдерско. Мене је и раније, прије овог романа, у Кнежевићевој поезији, привлачила његова врло специфична реторичка техника – доминација продуженог ироничног, пародичног и сатиричног исказа, скоро приповједачког, са узастопним поентама, веома духовитим, али некако накриво духовитим, некако полумрачним, гогољевским. Притом, та његова ивнеција увијек је чврсто везана за тзв. локалне околности. Она никад не ради у празном простору, не изводи неке апстрактне реторичке егзибиције да би на читаоца оставио утисак, да би га забавио. А то је страшно важно, јер је онда захваљујући тој конкретизованој имагинацији све заједнички проживљено, све проткано директним асоцијацијама на околину, и ви непогрешиво препознајете на шта се те Миланове поенте односе, као да сте их видјели својим очима. У ствари, па и јесмо их видјели својим очима, само што је писац ту да те призоре фиксира, да их ослика и озвучи, и да онда у њима пронађемо дубља значења, више уопште не анегдотска, него готово митска, а опет актуелна, данашња. Ја увијек посебно истичем оне његове фантастичне причице о црногорским изборима, или о сахранама и гробљима – гдје он у неколико реченица остварује мала менталитетска ремек дјела, кад ви као на длану видите наше људе и обичаје, са свим њиховим трагикомичним шепурењима и сналажењима, како излазе на сцену као у поворци за коју, опет као код Гогоља, не знате да ли је парадно-слављеничка или погребна.
Да сад пређемо и на роман. „Обаланесанице“ заправо има све одлике које се траже од бестселера: има суперхероја, Милтона, има политички заплет и конспирологију, ту је и тежак криминал, па врло упечатљиви описи дворске, то јест комитетске раскоши и раскалашности, и понекад је та слика заиста морбидна, али опет сурово реална. Имамо дакле све што данашњи читалац очекује да нађе кад се већ прихвати савремене прозе. Ту је у првом реду, у првом плану, екстремни, беспоштедни Кнежевићев хумор, који би вас могао навести на помисао да је живот у савременој Црној Гори веома инспиративан и забаван. С друге стране, и то је очигледно, предмет његове обраде сам по себи је довољно мрачан и апсурдан – тако да ни уз најбољу, то јест најгору вољу читалац више не може разликовати бриљантну пародију од трагикомичне стварности. Читајући изнова „Обалу несанице“, сваки пут сам фасциниран том Кнежевићевом енергијом демаскирања наше политичке и друштвене збиље. Све је, као, фентези, а све гола реалност, све негдје далеко, у Африци, све егзотично, а све ту, у твом комшилуку, у твојој изборној јединици. Кад човјек мало боље размисли, ово је у ствари некаква вртоглава оптимистичка трагедија – можете је сањати, или извести и на сцени, или видјети на филму, па и кад укључите телевизор она се сама од себе наставља, па се прелива на улицу, па на скупштину, па у оне мрачне коридоре власти који се протежу од Милтонове резиденције до некаквог порто монтенегра, и све је чудовишно, све магично, и опет све реално.
Као што рекох на почетку, мени се чини да се наша савремена проза понекад, боље рећи углавном, очајнички труди да се некако изолује од тих опасних и штетних утицаја, да звучи као да је свјетска и свевремена, као да је настала негдје у космосу, а не овдје, у нашој збиљи, која је, јелте, инфериорна, неинспиративна, чак достојна презира. А љепота је, као, негдје друго. Зашто, рецимо, овај Кнежевић не пише искључиво љубавне пјесме, кад му већ римовање тако добро иде – то би већ била нека умјетност. А не овако, да свој дар угрожава и квари дневнополитичким темама. По мом мишљењу, иза тог квази-естетског пренемагања најчешће се крије обичан људски кукавичлук – што је донекле разумљиво; нису сви спремни да буду на фронту (замало не рекох у Демократском Фронту). Али се крије и нешто можда још горе – неразумијевање истинског смисла људске умјетности. Наиме, она је аутентична само ако се бави људским судбинама, то јест судбином народне заједнице, ако зарања у наше реалне проблеме и тако на свој начин доприноси слободи и истини. Баш овдје и баш сада, у нашој збиљи, на први поглед инфериорној, неинспиративној.
А Милан Кнежевић ради управо то. Не допушта вам да затварате очи ни пред лажима ни пред истином, тјера вас у ту опасну несаницу, што и јесте задатак писца. Погледајте ви главне књиге наше и руске традиције. У њима се разматрају врло конкретне околности народног живота. И највећи мајстори су писали колумне за дневне новине, да би овјековјечили баш те на први поглед пролазне, нискожанровске околности народног живота. Јер наша збиља, оваква каква је, даје много повода, много материјала за литерарна чудеса, и страшно је важно да се нађе неко ко ће имати духа и храбрости да о томе проговори, као што је проговорио Милан Кнежевић.
На самом крају бих додао још нешто, што такође личи на политику, али је од суштинске важности и за оцјену Кнежевићеве литературе, њених домета и учинака. Ви знате да је у протеклих неколико деценија у Црној Гори створен култ успјешног криминалца, дрског преваранта – који се снашао. Такви типови уживали су и још понегдје уживају народно страхопоштовање, чак су и на изборима добро пролазили. Мало ко се усуђивао да их криво погледа, а камоли да на њих удари – ако изузмемо свађе и мафијашке ликвидације у фамилији. Е сад, видите, сви знају да Милан Кнежевић пише пјесме и романе, да није ни криминалац, ни отимач ни преварант, да не гради хотеле на обали и замкове на врху Горице, да нема војску тјелохранитеља. И сад, пазите какав је то накарадни, перверзни комплимент књижевности: тај полусвијет, који је пред очигледним криминалцима мањи од маковог зрна, баш на овог писца и на овог говорника јавно насрће. Он им смета, њега би да понизе и препадну. Зашто? Па зато што он слободно говори и слободно пише. И управо то им је неподношљиво. Са једне стране, наравно, то је заобилазни комплимент његовој литератури, а са друге, нажалост, најбоља слика страховитог моралног суноврата до којег нас је довела страховлада овог Милтона. О томе говори књига коју смо вечерас представили. И ја више не знам да ли да се томе радујем или да због тога тугујем. А можда вам све ово не бих причао да нисам својим очима видио, и својим ушима чуо, једне вечери на Мећавнику, у дому Маје и Емира Кустурице, како наш и свјетски велики режисер једном свом госту објашњава ко је и какав је предсједник Одбора за безбједност Скупштине Црне Горе, то јест Милан Кнежевић. А гост, који је Кустурицу те вечери учтиво слушао и покушавао да понешто запамти, био је Петер Хандке, узгред буди речено, добитник Нобелове награде за књижевност. Па се онда ни ја вечерас нисам много устручавао да Милана похвалим. Хвала вам на пажњи.
