Желидраг Никчевић
ШМРЦ, ШМРЦ
Занимљиво. У тренутку кад политичке снаге које стоје иза Андрије Мандића очигледно јачају (и побјеђују злокобни режим у низу важних црногорских општина, не филозофирањем него конкретним гласовима и подршком конкретних људи), у медијској сфери започиње стандардна „српска“ кукњава: „Ма сви су они исти, срам их било, а ево рецимо ја…“ Са намученим изразом лица, и одговарајућим правописом. Као наручени.
Не морате ми вјеровати, таква су времена, предизборна, али знам бар десетак таквих мислилаца за које се слободно може рећи да су генији политике. И плус колумнистике. Перфектно владају материјом, до танчина познају међународне норме и обичаје, и то не од јуче. Историју, географију, економију и сродне компликоване науке држе у малом прсту, о конвенционалном и нуклеарном наоружању без икаквих припрема могу да држе предавања у сваком пригодно реновираном дому армије, а што се домаћих прилика и неприлика тиче, ма ситница, недостојна помена – нико од актуелних тзв. народних представника, за које наивни људи упорно гласају, тек ту им није ни до јуначког кољена.
И још да додам, мада ми, кажем, не морате вјеровати: веома су расположени да своја разноврсна и драгоцјена знања широкогрудо подијеле са обичним, мање генијалним грађанима, и у кафани, и преко фејсбука, и на неколико симпатичних, несумњиво патриотских српских сајтова. Самопрегорно, свакодневно и сваконоћно, уз чак двадесетак обавезних гордих лајкова.
Па добро, рећи ћете, шта ту онда није у реду? Гдје је запело? Зашто нам је онда политичка стварност тако бледуњава, пуна безнадежних теренских медиокритета – призор мало веселији од пустиње? Умјесто да све процвјета под строгом командом аутентичних свезналица.
Признајем, ту сам се и ја замислио. Како да ријешим ту чудну загонетку, да откријем тајну, а да се нико од мојих десетак генијалних познаника не увриједи?
Па… можда… Можда је проблем у томе што је неко, некад, негдје смислио подлу претпоставку да политичка борба ипак подразумијева удружену активност истомишљеника, то јест сабораца. Другим ријечима, да осим себе самога морате још некога поштовати или једноставно вољети. А како геније уопште може имати саборце и истомишљенике? Ма каква сад љубав? С ким да се удружи ова толико ријетка природна појава, како очекивати да он скупља некакве баналне потписе и пребројава гласове, кад је по дефиницији неупоредив, изнад сваког колектива, изнад неразумне и незахвалне гомиле? Од њега тражити да се бави таквим којештаријама, реците и сами – зар је то фер, зар је то уопште нормално?
И ето, долазе још једни избори, народ се опет комеша и вјероватно ће опет гласати онако офрље, по другарству и солидарности, и по такозваној партијској блискости, а наши неправедно запостављени генији и даље ће своје бисере морати да расипају тако рећи узалуд – у кафани, преко фејсбука и на симпатичним, несумњиво патриотским српским сајтовима. А штета, кад су већ тако несебично посвећени проклетој политици. Шмрц, шмрц…
