ДУШАН КОСАНОВИЋ, СРБИН ИЗ ХРВАТСКЕ: НАРОДНА МУДРОСТ

Има народних мудрости које имају темеља у животу, примјерице: „Кога су змије уједале, и гуштера се боји!“
Србин који деведесетих није дао петама вјетра (од Лондона до Београда), већ је силом (не)прилика остао у „лијепој њиховој“, гледајући црнокошуљаше кроз прозор своје собе, како пјевајући своје мрачне химне, а са ножевима за појасом (без корица) марширају улицом! – данас, 2023. на свако куцање или звоно портафона – инстиктивно претрне, ма колико био прибран!

Поготово ако се, као по правилу, а што преживјели/жртве, као своје искуство, преносе потомцима са кољена на кољено, увијек дешава исто насиље од стране истих насилника према истим жртвама! Трајно исти модус операнди. Моји су деда и баба са мамине стране бјежали од хрватских вампира, а мој је деда са татине стране заглавио у хрватском казамату, да би моја мама, као дијете, са сестрама и народом бјежала кроз дубок снијег ноћу, исто од повампирених Хрвата, да би на крају завршила у логору у Бакру. Исто се или слично дешавало са Србима, мојим суграђанима и колегама, дакако, и мени (убиства и мучења, прогони и насиље, губитак посла и слободе кретања, застрашивања и провокације). Неки су од нас физички испарени (Orwell), мањина преосталих су само душевно сагњили од унинија или су добровољно препарирани (енантиодромија), док су малобројни од нас, дуготрајним процесом кармичког ковања, постали налик на оштар челик јапанске катане.
Ово Србин родом из Торонта или из Новог Сада не може да схвати! – макар ми вјеровао и саосјећао, макар ништа не спорио или доводио у питање – он ће невољно (идиосинкразија) бјежати од оваквих тема, као да ће се заразити мојом истином/искуством, а ја ћу му постати узроком немирних снова. То може бити несвјесна постиђеност, инстинктиван ескапизам или мазохистички тип зависти – не знам! Све док и њему једном божија истина не закуца на врата! – јер од домаће задаће се не може побијећи.
Пак, бијеже од мене … нека, живи и здрави били!

„Понекад Бог узима људе из вашег живота – немојте трчати за њима! – Отац Тадеј Витовнички (Штрбуловић)

Елем, има народних мудрости, а које су пуке неистине, примјерице: „Вријеме лијечи све ране!“
Када би то и било точно, након ране, остали би ожиљци. Ожиљци могу бити и на души и у уму, а говоре више од ријечи и трајнији су од уклесаног у гранит.
Када су вам сусједи и суграђани, у свакодневном егзистенцијалном стању/усмјерењу: амбивалентни, индолентни, некрофилни, мегаломани, митомани, нарцисоидни, дисоцијативни ликови, у цијелости инфантилни, неотесани и незграпни, прости и некултурни, изнад свега необразовани/неначитани, а којима се идентитет вјековима фундира на негацији туђег идентитета, све до екстерминације – онда је живот међу таквима, Богу хвала на тој милости/привилегији – највиша могућа школа Духа!