ИГОР МЕКИНА: „Борат филозофије“ Славој Жижек, дворска луда америчког хегемонизма

Светска „филозофска звезда“, словеначки лакановац срчано je заступао и бранио америчке интервенције, иако су оне довеле до масовног убијања цивила у многим земљама света. „Увек сам за војну интервенцију Запада“, простодушан је Жижек

Словеначки лакановац и светска „филозофска звезда“ Славој Жижек недавно је изјавио да разуме званичну политику Србије према рату у Украјини, мада страхује да јој се то, дугорочно, неће исплатити.

„Мислим да је то разумљив прагматизам – хајде да будемо у средини, хајде да играмо на обе стране и некако ћемо профитирати. Бојим се да се то неће исплатити на дуге стазе јер ће доћи тренутак истине. Забринут сам за Србију“, гласи лицемерна опомена Жижека, недавно лансирана пут београдских власти у емисији „Глобални фокус“ на ТВ станици Н1 на српском језику.

Познати филозоф је лукаво пренебрегао чињеницу да се Србија бар у три примера током гласања у Уједињеним нацијама усагласила са Европском унијом, од које се разликује „само“ по томе што није увела санкције Русији. Али, када би подлегла и том захтеву ЕУ, није јасно у чему би онда била, из перспективе Москве – разлика између Србије и осталих „непријатељских земаља“ Европе? А управо то је оно што прижељкује, према Србији никада добронамерни, Славој Жижек.

Зато није на одмет проучити „забринутост“ коју је Жижек изненада, наоко ничим изазван, изразио према Србији.

Искрена брига

Је ли та „брига“ заиста искрена? Да бисмо одговорили на ту дилему, треба утврдити – ко је, заправо, Славој Жижек?

Одговор на то питање дао је почетком јануара на страницама „Каунтерпанча“ Габријел Рокхил у тексту с насловом који отклања сваку сумњу – „Дворска луда капитализма: Славој Жижек“.

Рокхил у првом реду упозорава на чињеницу да је Жижек, кога у домовини и на Западу многи величају као једног од најистакнутијих интелектуалаца савременог света, 2012. године у режији часописа „Форин полиси“, који је продужена рука америчког Стејт департмента, освануо на листи „100 најбољих глобалних мислилаца“. Жижек се већ тада обрео у друштву многих, по злу познатих и истакнутих политичара, почев од Дика Чејнија, злогласног америчког потпредседника у време администрације Џорџа В. Буша…

У циљу демистификације Жижековог лика и дела, Рокхил подсећа на неке од његових најконтроверзнијих изјава како би што пластичније раскринкао мит о „врсном филозофу глобтротеру родом са сунчане стране Алпа“. То прегнуће није било тешко јер се миљеник словеначких левичара није либио да јавно дели своја размишљања на најразличитије теме.

Примера ради, комунизам 20. века описао је као систем гори од – нацизма. Према Жижеку, „ако мерите на неком апстрактном нивоу патње, стаљинизам је био гори од нацизма“. Познати филозоф не мари што је Црвена армија под командом Стаљинових генерала победила нацистичку ратну машинерију. Штавише, у његовом виђењу недавне историје, Трећи рајх Адолфа Хитлера и није био нарочито „радикалан“ у насиљу попут омрзнутог комунизма. Жижек види једини проблем што „Хитлер није био довољно насилан“…

Лепо уређена башта и неуредна џунгла

Геополитика самопроглашеног евроцентрика за кога је Европа политички, морално и интелектуално супериорна у односу на све друге регије, савршено се слаже са расистичким и фашистоидним светоназором Жозепа Бореља, министра спољних послова ЕУ, који Европску унију види као „лепо уређену башту“, док је све изван њених међа „неуредна џунгла“ подложна интервенцијама углађених европских „баштована“.

У том духу је Жижек у западним медијима потврдио „пуну подршку“ посредничком рату Америке против Русије у Украјини, истичући да „нам је потребан јачи НАТО за одбрану европског јединства“. Док испреда хвалоспеве НАТО-у, словеначки мислилац игнорише анализе чак и најважнијих америчких историчара, стручњака за Русију и геополитику који од почетка рата упозоравају да је за конфликт у Украјини одговоран – Запад.

Када се све сабере, није необично што је Жижек обезбедио себи место „суперзвезде“ у водећим западним медијима. Рокхил им се подсмева јер новинари на Западу у тој „суперзвезди“ нису препознали најобичнијег „продавца магле и ‘змијског уља које лечи све и свашта'“, попут шарлатана који су сумњивим напицима обмањивали лаковерне на Дивљем западу. Све док медији Жижеку „пију из руке“, и његови поклоници узимају филозофове фразе здраво за готово иако се ради о „карикатуралном лику лудог марксисте“. Укратко, за Рокхила је Жижек „Борат филозофије“ који се прославио улогом „изопаченог феникса који јавно мастурбира над пламеном„.

На страни „колективног Запада“

Критичар Жижековог опуса дотакао се и његовог метода рада: „Ради се о пунокрвном опортунизму. Када је, на пример, Жижека интервјуисала за каталог ’Аберкромби и Фич’, његова саговорница је напоменула да ће му послати текст на читање, уочи објављивања. Била је изненађена када је Жижек њену понуду лаконски одбацио: ‘О, то није потребно! Шта год да кажем, могу потом рећи нешто сасвим супротно!'“ Рокхил са нескривеним презиром нотира да онај ко је способан да „час каже једно, а потом сматра једнако добрим да на исту тему каже нешто чиме оповргава сопствену, прву тврдњу, није ништа друго него опортуниста чији је једини циљ да се његово име купа у светлу медијских рефлектора“.

Ипак, ни то није сва истина о Жижеку: не треба заборавити да је упркос доказаној превртљивости, словеначки филозоф у нечему ипак доследан – у пресудним тренуцима увек је на страни „колективног Запада“, тачније, америчког хегемонизма и њихових европских лакеја.

Током распада СФРЈ увек је подржавао и промовисао западну агенду. У тексту „НАТО, Божја лева рука“ он је 1999. подржавао бомбардовање Савезне Републике Југославије. Тада је написао: „Искључиво српска агресија је била окидач за рат, а не етнички сукоб“.

Када се НАТО обрушио да бомбардује Србију, Жижек је вест дочекао са одушевљењем; није се потрудио ни да прикрије сласт због пубертетске провокације: „Дакле, као левичар, мој одговор на дилему ‘Бомбардовати или не?’ гласи: Још није ДОВОЉНО бомби, а и окасниле су!“

И у другим приликама је срчано заступао и бранио америчке интервенције, иако су оне довеле до масовног убијања цивила у многим земљама света. „Увек сам за војну интервенцију Запада“, простодушан је Жижек.

Против студената

Када је потписник ових редова са њим радио први интервју за бунтовни студентски часопис из Марибора средином осамдесетих година прошлог века, представљао је себе као космополиту. А онда сам га десетак година касније згрожено гледао како са екрана РТВ Словеније осуђује словеначке студенте који су се усудили да подрже студентске протесте у Београду 1996-1997. Жижек је тада оштро прозвао словеначку млађарију због сарадње са српским колегама, оценивши њихов гест као срамну колаборацију са Милошевићевом Србијом. Тада је словеначку јавност тровао да су Срби милошевићевци, злочинци, па и студенти Београдског универзитета иако су устали против режима…

Дакле, колико у светлу свега реченог – вреди Жижекова данашња „забринутост“ за Србију? Одговор је јасан. Брига осведоченог опортунисте и промотера америчких ратова вазда је била у служби циљева западних центара моћи, пре свега Америке и њених империјалних апетита. Ни сада није другачије.

С друге стране, Запад је стварно у проблему ако је потегао једног Жижека да подстиче Србију да се приклони санкцијама које намеће Русији, и то у тренутку када тај исти Запад губи доминантну позицију у свету. Жижек је, као и увек, одрадио на Н1 поверени му задатак, а како и не би, када му осигурава луксузан живот под скутима Вашингтона и европских метропола.

Француски мислилац Жилијен Бенда објавио је 1927. есеј под насловом „Издаја интелектуалаца“. У том дугом и донекле заборављеном есеју, Бенда пише о својим савременицима, интелектуалцима који су се одрекли улоге бранитеља универзалних вредности. Данас у ту групу можемо убројати и Славоја Жижека и сличне заступнике интереса „колективног Запада“. Отуда му је Рокхил далековидо пришио епитет „дворске луде капитализма“.

Тачно је, он јесте пајац америчког хегемонизма, тип интелектуалца који „важно врте палце“, а „купиш их за шприцер“, што би рекао сјајни Ђорђе Балашевић.