НИКОЛА ВРЗИЋ: Најугроженији народ у Европи

Какве везе има Бобан Ђузић из Могиле код Клокота са саботажом гасовода Северни ток

Мало је пажње, и нимало реакција међу овлашћеним заступницима европских вредности и дежурним бранитељима људских права, изазвала вест да је косовска полиција поднела кривичну пријаву против двадесетогодишњег Бобана Ђузића из села Могила у општини Клокот. Ђузић је, наиме, својим леђима насрнуо на нож једног Албанца.

Па је због тога два пута убоден тим ножем у леђа; објављена је и фотографија рана којима је заслужио кривичну пријаву.

Ухватила је косовска полиција и те Албанце, њих тројицу, које је својим леђима на њихов само један нож напао Бобан Ђузић. Пуштени су кућама, а Бобановом млађем брату комшије Албанци сад прете да ће проћи исто.

Један од нападача дошао је и пред капију породице Ђузић, није им се извинио, што значи да је запретио, они су то пријавили полицији, полиција није предузела никакве мере.

На Косову и Метохији постоји и нешто што се зове Еулекс и каже да се у име Европске уније тамо бави владавином права.

Додуше, главни Еулексов судија, Британац Малколм Симонс својевремено је, после 10 година рада, ту мисију описао као ”фарсу”, па су га због те индискретности казнили и послали кући. И сам Симонс је, иначе, одговарао сопственом опису европске мисије будући да тај главни судија никада није ни био судија у својој земљи. Но све то што нам овамо шаљу као експертску помоћ, а ми јој се снисходљиво радујемо као да она то јесте – и експертска и помоћ а ми без ње беспомоћни, представља неку другу, и не мање болну тему.

У сваком случају, попут косовске полиције, ни Еулекс се свим оним поводом из Могиле код Клокота није огласио. Наравно, нико то озбиљно није ни очекивао кад су се, после рањавања Стефана и Милана Стојановића на Бадњи дан у Штрпцу, из те мисије Европске уније огласили тако што су осудили ”напад на дечака и младића”. Као да су Стефан и Милан нападнути зато што су дечак и младић а не зато што су Срби који су за Бадњи дан носили бадњак.

Не треба ни подсећати да је на њих пуцао Албанац, штавише припадник косовских безбедносних снага које надгледају и својим стандардима обучавају Еулекс и њихове колеге из НАТО-а; какви стандарди, таква и обука, ово није иронија него истина.

Наравно: није главни проблем онај што пуца него онај што му је то омогућио.

Не оглашавају се сви они, макар да декларативно искажу незадовољство, ни зато што је Срба у Ораховцу било пет хиљада, а данас сви који су преостали живе у једној улици као у гету. Њихова улица дуга је 150 метара, у њој су и амбуланта, и школа, и црква. Ту, кажу, одраста и седамдесеторо деце, замислите такво одрастање.

Или одрастање Бобана Ђузића и његовог млађег брата са онаквим комшијама у Могили код Клокота.

Или у Гојбуљи код Вучитрна. У Љубожди код Истока. У Бабином Мосту у коме је била постављена Кнежева вечера пред Косовску битку. Србе су ту, у њиховом гету, опасали бетонским зидом јер су се мимо села возикали путем Митровица–Приштина и, из забаве, из аутомобила пуцали по њима рафалном паљбом.

Каква забава. Иначе, норвешки Кфор је ту имао контролни пункт – па зато онај заштитни зид, не само због Срба.

У јужном делу Косовске Митровице српски гето је црквена порта, ту живи једина српска породица оца Ненада Стојановића. У Ђаковици је читав српски гето – један стан.

Да ли је нормално да један европски народ данас живи у гету?

И да се о томе ћути, дакле, одобрава. Да Европска унија, чија је мисија на Косову да тамо гради њихову државолику творевину по својим стандардима, и НАТО, који је тамо на истом задатку, допуштају да све то постоји, што значи да баш тако и треба да постоји. Са Србима у гету који чак немају права ни да своја леђа подметну под њихове ножеве.

Али није само то, јер реч је о правилу које превазилази административне линије јужне српске покрајине.

Једнако је прећутана, дакле, одобрена – или обрнуто: одобрена па прећутана – и избегличка колона из ”Олује” дуга 250 хиљада Срба. Или Сарајево каквим се поносе као мултиетничким.

У Сарајеву је 1991. било бар 157.000 Срба; на последњим изборима српске странке у читавом Кантону Сарајево добиле су, прецизно, 597 гласова. И никоме ништа, осим што су Срби, када су одлазили са Грбавице, са собом понели и своје мртве да их не би скрнавили као што то чине свих ових година по Косову и Метохији уз надзор Еулекса и НАТО-а. Па је амерички Радио Слободна Европа, који је основала ЦИА, задовољно констатовао да је тај 19. март 1996. био ”дан кад је Грбавица враћена Сарајеву”.

Овај израз задовољства никога не треба да чуди. А захваљујући америчком генералу Кертису Скапаротију знамо и зашто. Он је, као главни командант америчке војске у Европи, под заклетвом у Сенату сведочио о томе да његовим послодавцима проблем представља читав ”српски народ на Балкану”.

Можда не баш и сваки припадник тог народа, али познате су већ такве појаве кроз историју. Оно што се некада означавало као капо сада се идентификује као невладина организација; морални квалитет који их повезује је деловање против сопственог народа у корист окупатора зарад нешто ситног, личног профита.

Остатак пак народа, па и српског, нема никаквог разлога чак ни то да очекује, сваки оптимизам је у том погледу јалов колико и неоправдан.

А зашто је тако, објаснио нам је Симор Херш, амерички новинар несумњиве репутације и интегритета које гради деценијама, тако што је обелоданио ко – Американци и Норвежани, ето ко – стоји иза уништења гасовода Северни ток. Можда и најважније новинарско откриће 21. века.

Тек ће се размишљати о свем значају тог догађаја – почев од застрашујућег питања где је граница ескалације, јер овако нешто још никад није почињено – али један аспект заслужује сад посебну пажњу.

Американци су, наиме, гасоводе уништили иако су били потпуно свесни какву ће то штету нанети њиховим европским савезницима и пријатељима. Раст цена енергената, затварање фабрика, отпуштања, пад стандарда живљења са свим пропратним последицама; нема тог пословног модела који може да преживи пет или десет пута скупљу енергију која га покреће.

Посебно су се циничним ту показали Норвежани. Не само што су сопственим пријатељима, савезницима и комшијама, такорећи, забили нож у леђа него су онда, на њихове молбе да им свој гас продају с попустом, хладнокрвно одговорили да не могу да им га продају испод цене коју је одредило тржиште. Разуме се, прећутали су да је она пословична невидљива рука тржишта заправо била њихова и америчка. Потом су се чак и похвалили како је њихова нафтна и гасна компанија ”Еквинор” забележила рекордни профит.

Те отуда и питање. Када су тако нешто спремни да ураде својим пријатељима и савезницима, шта су све спремни да ураде онима које су и јавно и под заклетвом прогласили за непријатеље?

Бобан Ђузић из Могиле код Клокота добро зна одговор на то питање. Осетио га је на својој кожи, и то два пута, с леђа.

А сви смо им ми, Срби, тај Бобан Ђузић из Могиле код Клокота. Разлику међу нама чини само домашај њихове руке у којој је нож.

Крајње је време да то схватимо. Да схватимо да јесмо најугроженији народ Европе, и ко нас угрожава. Већ и зато што је то нужан корак ка ослобађању из гета у коме им је тако нормално да нас држе.