Желидраг Никчевић
ИСКЉУЧИТИ РУСИЈУ? ПИТАЈТЕ ХЕСЕА
Одакле, из каквог мрака се јавља „Стоп култури“, руској, православној? Да ли је то само пролазни постмодерни инцидент, резултат очигледног духовног и интелектуалног пада савременог Запада, несрећна епизода и примјер како не треба радити? Још једно тужно свједочанство колико су западне политичке елите постале кратковиде, неспособне да сагледају универзални смисао људске културе и умјетности?
За нас, поколебане и запетљане у мрежама дезинформација, важно је да знамо: ово није први пут. Ништа ново под сунцем.
Узалудно је било и својевремено Ничеово упозорење: „Ако на површину избије воља (за очувањем традиције, власти и одговорности за све прошле вјекове, и за солидарношћу прошлих и будућих поколења), онда настаје нешто слично Римској империји или Русији – јединој земљи која данас има будућност“.
Још један њемачки духовни колос, Херман Хесе, 1915. године је оштро критиковао „велике“ њемачке интелектуалце, укључујући и Макса Шелера, који у својој књизи „Геније рата“ настоји да протјера Русију из Европе и врати је у Азију.
Данас се та намјера, као што видимо, у западним круговима обновила, мада је – у новим околностима – „одлазак из Европе“ више чин очувања чистоте, више изнуђена одбрамбена акција пред налетом разних трансродних патологија које су прогутале простор некада велике европске културе.И веома је тужно што су тако истакнуте личности као што је Хесе или потпуно нестале са западног хоризонта, или се сад уопште не чују.Ево шта пише овај мудри човјек, потпуно у духу Ничеа, који сам о себи каже да је он „fur Dostojewski schwarmend“, који је сјајно познавао руску књижевност и схватао глобални значај руске културе и умјетности:„Ако Русију и руску суштину искључимо из наших планова за будућност, не налазећи у њима оно што називамо европским, ми ћемо себи одсјећи приступ дубоком и богатом извору… Не тако давно је из Русије шикнула тако моћна струја искрености, хришћанске љубави, каква је била у првим вјековима, дјетиње непоколебљиве жеђи за спасењем, да се наша европска књижевност одједном испоставила као уска и плитка у поређењу са овом бескрајном пучином духовних порива и дубоке непосредности“ („Толстој и Русија, 1915).Да, опет стоп култури, руској, православној – али опет уско и плитко, у поређењу са бескрајном пучином.
