Зоран Шапоњић

Ваша екселенцијо, је л’ ово та „мала свађа међу пријатељима“?

23.01.2023.

Торник после бомбардовања (© Зоран Шапоњић)

Ево, за који дан биће равно 24 године од тог дана, а то априлско јутро на Златибору никако ми не избија из главе. Снег под Торником само што је био окопнио, јутро је било ведро, топло, борова шума около пуна цвећа, а онда је одједном, низ долове и уз косе около, испрва тихо, па све јаче и јаче, кренула кукњава, лелек и мушки и женски.

Дупке ми је тог јутра стајала коса на глави пред том страшном сликом, неке од тих људи сам видео, друге нисам, сећам се само црних марама и страшног лелека који је долазио из шуме, између огромних борова – „јој Неђо, јој Миланко, јој Радоје, јој сине, јој надо моја, јој срећо моја, јој крви моја, устани сине…“ И пред том сликом и пред сликом Миланковог ђеда, старог Марка Савића, 74 године биле су му тада, како са шајкачом у рукама, сед, гологлав, распамећен, нем од језивог бола, у рушевини тражи унука… После кад га је нашао, није могао да га препозна…

„Није мој Миланко овако изгледао“, причао је сам за себе, док су му низ усахле образе текле сузе.

Четвороструке.

Тог крвавог јутра под Торником, био је 8. април 1999. године на спортски центар под планином пао је амерички „томахавк“, на месту је убио је тројицу младића, Неђа Урошевића, Миланка Савића и Радоја Марјановића који су заноћили пошто су претходне ноћи славили рођендан једног од њих.

Ни један од њих тројице није стигао да се ожени, Миланко је био уговорио свадбу за јесен.

Читам ових дана, његова екселенција, амбасадор САД у Србији, Кристофер Хил, 24 године касније, мисли да је оно што се 8. априла 1999. године десило под Торником била тек „мала свађа међу пријатељима“. Она америчка ракета која је разорила Спортско-рекреациони центар под Торником у коме су годинама уназад боравила углавном деца, могла су бити и то јутро, и три раскомадана тела, једно је нађено у крошњи бора, 140 метара даље, и три за навек унесрећене фамилије… Све то тек „мала свађа међу пријатељима“, а један од пријатеља се „стално враћа на ту свађу која се давно догодила“.

„Када сам дошао овде прошлог марта изненадило ме је што је сваког дана било неких подсећања на 1999. годину. Морате гледати унапред“, рекао је пре који дан амбасадор Хил у интервјуу за један београдски недељник.

Годинама уназад, уочи 8. априла одем до Радојице Савића, Миланковог оца, кућа му је под Торником, нема ни километар од места на коме су његов Миланко, Неђо и Радоје, ни криви ни дужни побијени оно јутро. Попијемо по ракију, прекрстимо се, ћутимо. Шта ту има да се прича. Радојица је жив, а у ствари и није. Шта ће му живот без Миланка, без нерођених унука, без будућности.

„Ево, мог Миланка нашли су овде, међу боровима, на 139 метара од места где је пала бомба, овде му је била нога, овде пола главе“, сваке године исприча ми Радојица.

И сваке године стегне срце да не заплаче, исплаче се и искука после, кад ја одем а он остане сам и нем у оној његовој празној кући.

Миланкова мајка поживела је после трагедије још шест година, умрла је мученица, однела рану у гроб, велику рану на срцу што није дочекала унучад од њеног Миланка.

Празна кућа Радојице Савића под Торником, и кућа Радојеве мајке, Станице Марјановић, са чијег је прозора старица свако јутро гледала Торник и место на коме је њен син страдао, не виде се из Београда ни из дипломатских кабинета.

Нема у кућама под Торником, дипломатске уштогљености, нема стерилног амбасадорског језика, овде станује само туга, до костију огољена бол, тешка и неиздржива.

Нада Антонијевић, сестра Неђа Урошевића, причала ми је пре коју годину како јој је тежак и претежак сваки 8. април, како јој је тежак и претежак сваки дан, сваки минут од како је остала без брата. Рано су њих двоје остали без родитеља, после расли заједно, нису се раздвајали све док их Неђова смрт није раздвојила. И, како јој је данас најтеже што Неђо није стигао да се ожени, да иза њега берем деца остану, да их Нада гледа како расту…

Амбасадор Хил није за ово година био на Торнику, на Златибору можда и јесте, али, до куће Радојице Савића није. Да погледа Радојицу у очи, да му каже просто, људски, ако је то могуће – „извини Радојице“.

Можда то не спада у опис амбасадорског посла. Они се не извињавају. Мада, Радојици то и не треба, шта ће му, кад му нема оног најмилијег и најпречег.

Место тога, пре који месец, амбасадор каже да „Србија мора да се окрене Западу и то због своје деце и због деце своје деце“, као и „због свих других разлога“!

Додао је још и како би, ето, „волео да види да Србија, наш пријатељ и партнер, једног дана можда донесе и одлуку о прикључењу НАТО“.

Под Торником не знају шта да кажу на те амбасадорове речи. Деца њихових синова нису добила шансу ни да се роде, а камоли да се данас определе куда ће – на Исток или на Запад. Данас би то били момци, девојке од двадесетак година.

Лако је причати из амбасадорских кабинета, није лако живети под Торником са толико туге на срцу. Можда амбасодори не знају, али, то је бол која раздире срце, која кида душу, бол која не да дисати, која не одлази ни дан ни ноћ, ни у сну ни јави. Та бол није овде имагинарна, није филозофска, семантичка категорија, она је стварна. О њој се не прича, не распреда, она се живи. Сваки дан, сат и минут.

И, тешко се са тим живи, ваша екселенцијо. Питајте Радојицу Савића.

Не верујем да је он прочитао ваш интервју о „малој свађи међу пријатељима“. Можда је тако и боље. Њему су његове ране довољне, и превише их је, не треба му нико да их досољава.

Данас би се унуци Радојице Савића играли међу оним боровима, екселенцијо, а Радојица би плакао од среће.

Но, не даде Бог.

Лако је причати из угланцаног амбасадорског кабинета.

Шта ћемо са душом, екселенцијо?

Са оно мале душе ових мученика под Торником!

А у Радојице Савића, нисте били код њега па не знате, душа пространа ко пола Америке.

Накупио се за ово година у њу сав бол овог света.

За који дан биће пуне 24 године, а њему оно јутро не избија из главе. Кад је из Јабланице трчао све до Торника и надао се да је Миланко жив. Ни оне црне мараме ни онај лелек ни кукњава из борове шуме под Торником.

Даће Бог да ви то не никад не видите и не доживите, екселенцијо. Ни ви, ни ко ваш.

Оставите ви нама нашу бол и нашу тугу.