СЛОБОДАН МИЛИЋ: ПУТНИК И СЕОБАР МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

XIX вијек сводио је лагано рачуне са Турском, да би се 1912. године завршило катастрофом. Поменути вијек био је у знаку сталних ратова, устанака, преврата, анексија. Нови вијек почиње падом турске тираније, и задњим, очајничким и звјерским покушајима Аустроугарске тираније да остане и даље на узрујаној и изблијеђелој карти Европе.

Србија и Црна Гора, исцрпљене дугим и тешким ратовима са азијатском Турском, приморане су тада да ступе, ни криве ни дужне, у своју одбрану од духовно осиромашене царевине која је почела да липсава али се тргла из мртвих окруњена ваздањшим злом и крвавим намјерама.

Значи XX вијек почео је ослободилачким ратом против вишевјековне турске тираније за коначно ослбоођење. 1912. дубоко удахнувши, изнурени, весело крикнусмо: готово је с Турском. Од почетка вијека до те године завршавају Војислав Илић и Лаза Костић. На српску књижевну – пјесничку сцену долазе Скерлић, Поповић, ДИС, Пандуровић, Станковић и други. Али ту златну нит захукталога духа из притаје и мрака зауставиће на кратко Аустроугарска тиранија.

Незајажљиви сјаја, богатства и разврата, похлепни и крвожедни јурнуће на Србију и Црну Гору, још једном, посљедњи пут, да их више нема. Преварили су их бљесак и блудничење по бечким и берлинским дворовима, помањкање духа и њихова безбожност, антихриство. На овако погодном тлу прекрила их је тешка сјенка охолости и гордости која заклања стварност, а живот и дух бјеже у запећак, па нису могли нити хтјели да схвате, да се српски и црноргоски дух калио, челичио и згушњавао од Косова до 1914, да смо уз сабљу и Крст носили главу и перо. Хвала Богу што смо многе европске државе престигли а са великим се изједначили.

Сеобе Црњанских почеле су веома давно. Из оближњег села Црња прешли су у Итабеј. Дјед поп сели се из Итебеја у Иланчу. Млађи предједов брат био је калуђер, безбожник и велики љубавник. Сељаке је забавио о јаду, љубећи њихове ћерке, све редом, и готово главом платио. Ово наводим да бих указао да је Милош сеобе и велике љубавне страсти добио наследним путем. Наслијеђено није залеђено, букне као огањ и та енергија, њена јачина, одређује путеве, сеобе и љубавне страсти.

Много касније све ове одлике манифестоваће се у поезији и прозним поетским књигама Црњанског. И тако, имамо пред нама да се биографија- живот поклапа са животима, љубавима, сеобама, ратовањима литерарних јунака. Мада је он, био категоричан ида између њега и ликова у дјелу нема никакве сличности, камоли подударности.

„Не нисам Рјепин“, одбрусио би, не ламентирајући, по суматрански. Ипак ја прихватам, да се његов лични живот преплитао са литерарним животом ликова у цејловитом и лијепом дјелу. А дјело мора бити цјеловито лијепо. Кажем, ако се није поклапао, онда се преплитао у великим процентима. Зашто се опирао остаће за увијек тишина. А знамо да постоје присталице везивања биографије и дјела као и противници. У овом Милошевом случају ипак, би се сложили да дјело има велике биографске одлике и да је без ње теже разумљиво.

Милош се јавља у моменту када престарјела и вјековјечна царвина-тираија умире, и њен се леш повлачи на Босфор и Дарданеле, гдје на срећу, засад и остаје. Он види цик, освит слободе свога народа. Али изненада, давно планирано и смишљено, прије херојског античког поступка Гаврила Принципа, појављује се полужива лешина, која цик српскога народа по сваку цијену хоће да угаси.

Аустроугарска хидра, полумртва, своје уморне, а ипак опасне пипке пружа и истеже на Србију која ће јој бити горак и последњи залогај у бездушној дупљи, као што бијаше свемоћној турској тиранији, за коју данас, приучењаци, незнавени и пришипетље власти тврде да је она била царевина цивилизација.

Милош, наш будући пјесник, је многе ноћи провео по киши, снијегу, блату и студени по рововима од Баната до Галиције, са пушком и бајонетом на готовс, чекајући непријатеља Аустроугарске, таква му је била судбина, смишљајући пјесме и правећи планове за своје књиге. Без страдања нема поезије, барем оне врхунске.

1918. године дечекаће своју слободу, а прије свега слободу свога народа. И он тада почиње да пјева истину о свом времену и српском народу. Јављају се пјесме слободне, нове и ослобођене од лажи. На крају његових ратовања и ратова свог народа, у глувом добу од еха експлозија јавља се Милош Црњански својом лириком какву до тада српска поезија није познавала. „Изузетна појава, без утврђених предака, усамљен како се највише може на том послу који је обично резултат напора екипе индивидуалности“. Ово је цитат Сретена Марића из есеја о Франсоа Вијону. Сматрам да у потпууности одговара нашем пјеснику. Промишљао сам скоро идентично на овај начин, када се сјетих цитата и рекох себи, боље да га наведем да ме не би неко оптужио за плагијат.

Као и у романтици, Милош своју прву пјесму „Пролог“ почиње са Ја, „Ја видјех Троју…“ тако да сва његова „поезија тежи аутобиографском исказу“.

Почињући са Ја своју поезију, послије великих ломова и кланица у I Свјетском рату, сам пролазећи кроз кланице једне културне царевине на умору, Он и оно Ја лично, његова биогарфија и његова поезија, су нераздвојиви као сијамски близанци.

Повратник из рата крикнуо је на вас глас:

Судбина и стара,

а стихови нови,

И бацивши на помпезни и парнасовски тас поезије београдске потпуно нову поезију, постаје омрзнут међу пјесницима и међу часописима. Његову поезију проглашавају за лепру. И Вијонова поезија призната је послије двјеста година. Поезија Црњанског чекала је на признање тридесетак година.

Људи нису схватили или нису хтјели, ја мислим да је ово друго, да је поезија Милоша Црњанског изишла из човјека којем је низ година смрт била за вратом. И када је изанђала српска поетска вага извагала пјесме, пјесник је заћутао, све до 56. до Ламента. Затим су из тог ћутања почеле да излазе ријечи преко мастила настајући лирска поетска проза.

***

„Јесен је и живот је без смисла“. Ово је прва реченица из „Дневника о Чарнојевићу“ исказана и записана скоро прије једног вијека, а важи и данас како у духовном тако и у стварноносном смислу овог нашег бесмисленог живота у још бесмисленијем свијету Сеоба и Страдања српског народа и многих других. Неозбиљност јаких, а ова ријеч обухвата све у себи, као увијек кроз историју стварала је бесмисао и страдање.

Бесмисао је завртјела главу читавом свијету, посебно нашем народу неколико пута у прошлом вијеку као и почетком овога, који ће изгледа бити страшнији од свих. Наш је народ збуњен, и пита се шта је са животом, гдје је живот. Само цвијет интелектуалаца „који аплаудирају Западној моћи и ингоришу западне злочине веома су поштовани на Западу“. Оно су у средини живота и пуни живота.

Ако је Косово „најскупља српска ријеч“ а та ријеч обједињује све у себи, шта да кажемо за ријеч Сеобе – „то је бескрајни плави круг и звезда у њему“. Тај круг и звијезда измичу нам од Косова до данас.

Мисао о Сеобама васкрсла је из бића нашег народа, а та ријеч је утиснута на челу и души као знак несреће и препознатљивости. Гдје год сам путовао кроз Европу мимоилазио се са људима, препознавао нашег човјек по овом знаку и по намјери да се врати у своју Итаку. Препознати може само онај коме је тај знак утиснут.

Прије 41 годину, већ давне 1972. године, појавила се књига „Одабрани стихови“ Милоша Црњанског. Испод наслова и имена пише: избор песама за ову Нолитову антологију извршио је Црњански, лично. Куд год сам путовао, ова књига ме пратиола у стопу, као судбина. Она је и вечерас овдје са нама. Била је „пролог“ за свако моје путовање, као што је била и у сновима. Била је сигурност да ћу се вратити у своју Итаку са Ламентом или без њега.

Милош је ишао по кругу и њему се јасно указивала свијетла кружна путања, као линија завичајна, за разлику од великих и проклетих Тионових стихова:

Ми смо ишли тако пут је био дуг,

Касно опазисмо да је тај пут круг.

Милош Црњански је недовојиви дио Сеоба, стварних чарнојевићевских, мисаоних и натприродних, јер пјесник каже на једном мјесту: „Што није натприродно у пјесми не занима ме“.

„И ја куд све нисам ишао“ понављам ријечи Црњанског. И видјех снијежне врхове Урала како се румене на шкртом зимском сунцу, и видјех на снијегу утиснута ћирилична слова Суматра, и потекоше стихови. Ја се загрцнух од измијешаности стварности и снова. Погледах у торбу, ту је књига. Усред студени сјетих се мајчиних ријечи и завичајних трешања. Расла је уз прозор трешња као једна млада жена и била симбол мога дјетињства.

Видјех десетине потока, планинских и ливадских, брзих и лијених, и препознах их. Сливали су се у један, жуборили и руменили се као један, весело, испод српа на небу. Струјао је васионом поток из Суматре. Пјеснику је једино дато да све што види, све што чује, осјети и наслути, да мноштво обједини у једно, у натприродно, или како данас волимо да кажемо метафизичко, које царује над свиме.

Сјетих се како ми је у једном старом и уморном градићу Галиције шапутала на уснама једна млада жена да ме воли, али по хладним уснама осјетих да она некога другога воли и очекује, који је остави невољену, да са својом муком тражи и нађе човјека који ће је завољети. По узнемиреном њеном срцу помислих да је она Ида Лотрингер, и да чека Чарнојевића или Вука Исаковича.

Путујући оном истом Галицијом, по којој је Црњански ратовао за другога, а ми смо увијек ратовали за другога и када смо ратовали за себе, привиђали су ми се мртви и рањени, гласкао рањене коње који нису могли да устану, чуо безобразно звиждање картеча како се забијају у  тијела младих војника, у стабла витких јела, слушао јауке рањеника, ломљаву и цику младих и њежних стабала, и сањао надасве каљаве и глибаве друмове који су се ваљали кроз шуме и пустаре туђе Галције, а који бијаху тежи он непријатељских картеча.

А када ме пут заведе у Беч, да бих видио дворце и оперу, који су саграђени од туђе муке и на туђем страдању, трудио сам се и покушавао да међу многобројним младим женама, које бијаху дошле са свих страна свијета, препознам Иду Лотрингер, обучену у ноћној свили, са одбљеском опере и љубави у очима. Са једном младом женом и Прага обилазисмо ноћу улице Вијене, на којима још увијек исти фењери стоје из „Мизере“. Она је видјела да некога тражим. Узалуду сам покушавао да јој објасним кога тражим. Она је љубављу слушала глупака једног, који послије сто година и више покушава да нађе и препозна васкрслу Иду Лотрингер.

Присјетих се Исаковичевих љубави по салонима Беча и уздахнух: Све је исто, изустих. Рекох, све је у чудној вези, на неком кругу. Опет уздахнух и изговорих да ипак све исто није. Тада увидјех да прошлост чине безбројне Сеобе које опет као сјећање завршују у нашу садашњост. Све што је прошло и овај трен и смрт јесу Сеобе.

А у Лондону, док је оправљао ципеле, онако занесено, за себе, полугласно, кнез Рјепин говорио би Хамлетов монолог, дјелове Магбета, понеки сонет, онако сањарски, емотивно, пун страсти, као прави православни Словен. Затечене и збуњене енглеске даме док су чекале оправку, нашле би се у чуду: зар овај човјечуљак, за којега су мислили да је Рус, са немиром у густој коси, на листом енглеском језику казује Шекспира.

Сјај и чудан модел ципеле коју окрећаше у рукама, прекидале су његове снове завичајног Баната, или су бљеснуле црвене и распукле трешње завичаја, и намах би прострујала неумитна стварност улицом Лондона, са замагљеним реченицама и метафорама које су се низале лондонском тугом.

Када стигох на Стражилово, осамдесетих година прошлог вијека, дочека ме Туга и опомена, и надви се нада мном сјенка Фрушке Горе, а са гроба Бранка разви се бескрајна пјесма Кад младијах умријети, као са неком папируса, а у безмјерју Игуман Стефан поче да држи опело. Идући траговима тишине, сјетан и невесео, помилова и поздрави тишина Бранка и Милоша. Запитах се, за кога струји њихов песимизам? За кога је пјевао песимизам Милоша Црњанског док је још увијек лутао са шапатом страсним, витак, заљубљен и маштовит унакрст Европе, „по мостовима туђим“, и сањао трешње и дјевојачке дојке завичаја. Песимизам је рођен из снова које нам пренијеше преци, вјечних снова о вјечном Повратку послије заслуженог Рада. А ако нема тога, нема ни поезије. Повратак је супростављање пролазности и времену, који не остављају трага, осим на душама и срцима нашим.

Песимизам је васкрсао из човјековог пада на земљу, о којем Његош разбија главу на свом епу, мислећи земаљски и метафизички. ДИС ће свој песимизам платити пријеком и јетком Јовану Скерлићу, који не трпљаше песимизам као животно опредјељење.

Црњански ће свој песимизам крунисати Ламентом над Београдом, и ставити тачку на путника, сеобара и Повратак.

Давно сам запливао у океан лирски Милоша Црњанског. Тај океан нико препливао није.

Тишина ће стићи, кад све ово свене,

и мене, и мене.

 

САМО ТИШИНА ОСТАЈЕ

 

 

Слободан Милић