Мило Ломпар
Идеје историчара: Радован Самарџић
Мило Ломпар фото: stanjestvari.com
Није ретко чути да људи живе за идеје. Доскора није било ретко да су људи умирали због идеја. Идеје као да су у вези са граничношћу људске ситуације. Откуда то? Живот идеја чудно је сплетен са животом у идеји, свесним опточавањем живота идејом. Идеје управљају духовном ситуацијом времена, као идеје које су победиле у њему, или претрајавају на рубовима времена, као поражени аргумент који одбија да напусти позорницу. Оне путују кроз време – и у књижевности, и у историјским размишљањима, и у уметности – у различитим облицима: континуитети, контрасти, сличности и разлике, преусмерења, потенцијали и актуелитети, паралеле и аналогије, откривају се у најнеобичнијим склоповима, логичким или реторичким, фигурацијама или апстракцијама, у играма смисла, вијугањима, променама подручја простирања, у узајамним дотицајима многих традиција, попут књижевних, религијских, филозофских, уметничких, чак научних, свакако историографских. Идеје испуњавају људску мисао, па је осветљавају у дубини времена, чак се простиру на космичке периоде искуства, када је схватимо као самосвојан и аутохтон облик сазнања и доживљаја.
У размишљањима о српској историји, Радован Самарџић се често дотицао феномена самопорицања као историјске појаве у српском народу. Он је наглашавао историјско порекло и условљеност саме појаве, јер „у раздобљу безмилосног рвања са Турцима”, које је он везивао за период између 1371, као године Маричке битке, и 1537, као године погибије последњег српског деспота Павла Бакића, односно 1541, као године турског освајања Будима, „Срби су ушли у оно стање духовне напрегнутости које сви нису могли поднети.” Отуд се „слабији њихов део стално… осипао и приступао другима, и то је остала зла коб или је то племенито искушење свих Срба” (КО, 34).[1] Ако је зла коб, онда је реч о изазову који је јачи од сваког могућег одговора; а ако је племенито искушење, онда је одговор оно што надјачава. То би била разлика између историјске и есхатолошке перспективе у историјском разумевању. Но, услед напрегнуте борбе за опстанак и духовни интегритет, десило се да су се „многи, подлегавши искушењима, одвајали од заједнице и примали неки други вид” (КО, 57). То их је чинило подложним „осипању, преверавању, губљењу свог лика и издаји” (КО, 68), па су се могли распознати као „скуп слабих, малодушних и колебљивих” (КО, 102). У том процесу, посебно место је заузимала косовска трагедија, јер „тада је започео онај погубни процес осипања Срба који траје до данас да се један његов део стално одваја од своје матице и добија друкчији духовни састав и, под притиском живота, спољашњи изглед” (КО, 72). Самопорицање није, дакле, само одвајање од народа него, зато што је плод неслободе, као спољашње или унутрашње принуде (КО, 109), промена духовног састава, један моменат премештања самих човекових темеља, који укључује промену видљивог лика у свету.
Та промена захвата и унутрашњи човеков лик, јер су изложени осипању Срби „навлачили на себе све оне гриже и море које су својствене отпадницима” (И, 29).[2] То су унутрашње конвулзије и распадања интегритета, које могу довести до самомржње, па су „мењали свој духовни лик и сами себи постајали непријатељи” (И, 29). Но, од самомржње до мржње према другом и до зла као чина у свету био је лак корак под вођством оваквог душевног немира, па их је било који су учествовали у „безмилосном” тамањењу и „наживо” комадању оних који нису подлегли самопорицању (И, 67).
Ова унутрашња промена националног карактера имала је своју динамику и различите облике: „Карактер Срба који су се удаљавали од свог исходишта, мењао се, током дугих времена, различито.” Намах је до тога долазило „свесним одбацивањем, колико се то може, сопствених својстава”. Шта је била последица? Та својства су „накнадно деловала из подсвести изазивајући злоћудне иступе управо против својих”. Мржња на себе постајала је тако мржња и насиље против оних који нису напустили сопствена својства, него су их носили у свом елементарном постојању. Понекад се посезало за „безуспешном мимикријом под којом се могло дуго очувати, али се самим навикавањем на њу стицао и друкчији колективни менталитет” (КО, 74). Мимикрија – као симулација – постепено је преузимала својства онога што је усвајала, а не онога што је чувала: навике, механички понављани обичаји и ритуали, постајали су средиште човека које није било стабилно, већ увек зависно од онога што негира или прикрива.
Парадоксално је да ни „успостављањем јединствене црквене организације осипање Срба није заустављено.” То би могло значити да, крај све неизрачунљиве благотворности коју је српском народу донела обнова Пећке патријаршије, црквено утемељење није било довољно. Јер, на делу је био „процес који се не да спречити, јер они који су га вековима подстицали чине то на најширој основи и данас различито се изговарајући” (КО, 81). Посебно негативан аспект самопорицања доносила је исламизација, јер су Турци „настојали на исламизацији зато што су из своје проницљивости знали да потурчењаци с више умешности могу разједати своје дојакошње земљаке и рођаке него било ко други”(КО, 218). То је условило и системске мере које су имале облик друштвеног и културног инжињеринга: „смишљена је паклена мера да се, уништењем њиховог племства и утицањем на њихове традиције, одвоје од свога бића и затим пусте у живот као бесловесна маса од које се може створити друкчија људска врста” (И, 229). Био је то поступак промене свести. Исламизација је доносила радикалну промену већ образованог националног карактера, мењала читаве садржаје схватања света и живота и деловала снагом принуде која је неодољива: „О некадашњем српском господству и слави сведочиле су ретко сачуване богомоље, фреске по њиховим зидовима, запустели градови и усмено предање, а жалосне кулисе источњачког живота, које су уместо тога постављене у виду принуде на једну друкчију свакидашњицу, само су у мислима и осећању подстицале суморно упоређење између оног што је изгубљено и оног што су донели Турци.” (КО, 43)
У самопорицању се, дакле, могу препознати неколики моменти: подстицај који долази од спољашњих историјских сила; настојање које се одвија на најширој основи, што значи целовитим притиском на културни контекст – усвајање обичаја, наметање облика понашања, типова људског саобраћања – човековог постојања; услед укрштаја спољашњих сила и дугог трајања сам процес се одликује незавршивошћу, прелази и убрзава се у модерном добу и траје „и данас”. То би значило да Радован Самарџић мисли на 1990. годину. Тај увид је допунио прецизним тврђењем да „заједничка држава се деценијама користила да би се Срби одвојили свог историјског карактера” (КО, 109). У разради овог схватања, нарочито су се кристализовали садржаји после 1945. године: „После 1945. српски народ је био близак уверењу да је у великој мери његовом заслугом или кривицом створено стање које је, кад су Косово и Метохија у питању, почело наликовати на турска времена.” (КО, 40) Смисаони нагласак у овом исказу имплицира поунутрашњивање кривице као битан модус процеса самопорицања.
Има, пак, судова који откривају границе историчаревог разумевања. Занимљиво је да, упркос бројним алузијама и закључцима који допиру до наше савремености, Радован Самарџић није назначио идеолошке аспекте самопорицања: и када је наглашавао удео католичког прозелатизма и турске принуде као чинилаце који су успевали да у језгру промене историјске традиције Срба (И, 67), није изводио закључке о комунистичком терору, идеологизацији и корупцији као чиниоцима који су – у складу са садржајима ранијих векова – појачали и динамизовали процесе самопорицања. Понекад је Радован Самарџић потпуно пренебрегавао историјске мотиве који су стварали значајне последице у историји српског народа: „Оно што је, међутим, најважније у духовној револуцији једног народа, његово језичко ослобођење, одигравало се, кад су Срби у питању, у Аустрији, и уз њену подршку.” (И, 207) Промена културног модела, преко језичке реформе, необјашњиво се одваја од њених јасних политичких мотива: „Не треба настојати на тврђењу како се Аустрија упињала да постане најразвијеније средиште славистике, најшире схваћене, не би ли тиме одвојила словенске народе од руских утицаја.” (И, 208) Зашто не треба настојати на том сазнању када је оно истинито и када, штавише, има паралелу у истоветном и неуспешном Копитаревом настојању да се образује украјински језик на народном језику?
Луцидно је запажање да је „Карађорђева Србија имала… модернију организацију него потоње државотворно дело Милоша Обреновића.” (И, 174) Од значаја је и суд да „два прва човека у српском народу, кнез Милош Обреновић као обновитељ државе и Вук Караџић као обновитељ културе, сагласно су се тада потрудила да Карађорђа зауставе у оним магловитим пределима где почиње колективно несећање.” (И, 155) Ови увиди се могу проширити на свест о постојању два пара историјских фигура у српској историји. Симболички пар Карађорђе – Доситеј може се схватити као историјски спој митско-херојске и просветитељско-модерне димензије српске културе. А симболички пар Милош – Вук представља историјски спој државотворне и народњачке димензије српске културе. У зависности од предности коју задобија неки од ових историјских склопова можемо назрети правац историјског кретања код нас: да ли се национална интеграција обавља на вишем или нижем облику својих могућности. Но, без митско-херојске нема државотворне димензије, као што без народњачке нема модерне димензије. Како ублажити њихове сукобљености које се периодично обнављају?
Њихово понављање као да садржи невидљиву правилност. Понекад је Радован Самарџић назначавао могућност да се српска историја схвати као кружно кретање: „Српска историја, и то не само после Косова (1389), условно речено подсећа на оно што се догодило у XIX и XX веку.” (И, 65) Понекад је предосећао како изгледа идеолошки и морални профил Друге Србије, у описивању препрека да се расветли „мистерија геноцида против српског народа”: „има довољно оних који су као политичари или тобожњи научници својим средствима наставили рад великих сила и јавних убица, на Србе устремљених, и уз пут за њега задобили већину српских историчара.” (И, 66) Није ли то једно понављање?
Но, у разумевању културног обрасца као конституента националне свести и националног карактера од значаја је опазити да „ако један народ заиста постане историјски, његово сагледавање и поимање пређеног пута мора тежити избору чињеница и утврђивању оних тачака у прошлости где се преламала његова судбина.” (КО, 34) Овај увид је несумњиво тачан и далекосежан. У филозофском говору, он је потпуно истоветан: „У животу појединца, као и у животу читавих народа и култура постоје догађаји ’који се не заборављају’, јер уводе симболички поредак, утискују смисао, отварају повест, изискују одговор, генеришу обавезе.“[3] Тачке у прошлости у којима се преламала национална судбина представљају тежишне укрштаје историјских, културних, верских, уметничких сила које су обележавале тонове и промене националног идентитета. Оне потврђују да „народи имају своје метафизичко језгро, код понеких импулсивно, а код понеких скривено или, чак, онемоћало.” (КО, 69) Како долази до тог слабљења?
То показује косовска традиција као једна од чворних тачака српског културног идентитета: „Косовско опредељење најдубље је усечена црта која обележава заједнички карактер Срба. Ако се том народу, као што се више пута хтело, из његове историјске свести силом избаци предање о Косову, то неће више бити исти народ. Он ће постати духовни богаљ.” (КО, 30) Да ли је то данашња зла коб или племенито искушење?
Мило Ломпар
[1] Овако обележавамо издање: Радован Самарџић, Косовско опредељење, СКЗ, Београд, 1990.
[2] Овако обележавамо издање: Радован Самарџић, Идеје за српску историју, Југославијапублик, Београд, 1989,
[3] Bernhard Valdenfels, Topografija stranog, preveo Dragan Prole, Stylos, Novi Sad, 2005, 137.
