КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Спајање векова

ДОК урањамо у нове романе Горана Петровића, “Папир са воденим знаком” и “Иконостас свег познатог света” (“Лагуна”), који су прва два дела комплексно замишљеног, обимног РОМАНА ДЕЛТЕ, чије таласе с разлогом нестрпљиво ишчекујемо размишљајући о самом њиховом настанку и аутору, човеку ерудити који ствара ван буке и беса спољашњег света, човеку изузетне чулности која се огледа у његовом филигранском уметничком поступку из којег у светлости посебни смисао даје оно последње, у крви уметнуто стакло мајстора витража Берта Толентина (“Папир”), као и белина ноћних кошуља, заправо белог “свлака” и пути Ђоване незасите у најстраснијем заносу, које је видео и разумео само Витал, млинар, јер он зна да се “ваљда нешто и подразумева” и да не мора све да се каже (“Папир”) или пак последња реч јунака списатеља који, за разлику од других, никако није хроничар (“Папир”), или одсјај у Довољином прозорљивом оку (“Иконостас”), опомињемо се разноликих, а лепих мисли о причи и причању – Андрићевих понајпре, а у хуци наших дана, карактеристичној по различитим “јунацима нашега доба” у веселиновићевском смислу и оних Драга Кекановића, одличног српског писца, првог добитника књижевне награде “Београдски победник” за роман “Приврженост” (Српско културно друштво “Просвјета”, Загреб, 2021) које гласе: “Свијет у којем живимо захтијева од нас да се одрекнемо и памћења и сјећања. Да будемо ИН.

Тај ИН свијет докида причу, заправо. А све вриједне приче, изузмемо ли оне које подлаци пишу у пропагандне сврхе, настале су АУТ и на маргини. Тај наш свијет, међутим, ионако пуно тога докида, разум поготово. (…) Иза свега не остаје ништа друго осим приче”.
Ефекте тог докидања до оне последње мере, чини се, и осећамо и увиђамо читајући прозу Горана Петровића, јер је она на сасвим супротном полу.

Осим што се увек заснива на истанчаности осећања за меру и разлику и што сасвим природно ради на култури сећања, водећи нас кроз различите векове (прелаз из 14. у 15. век у овде два наведена романа), места, културе, цивилизацијске кругове који се прожимају (у “Папиру” Амалфи и Сицилија, у “Иконостасу” Београд деспота Стефана Лазаревића, Сер, Атина, Света Гора), даје нам наговештаје, или пак мами претпоставке, о томе куда би могла кренути даље та раскошна, алегорична, фантастична и лирска прича, које би још векове и тачке могла спојити, данас, када се поделе умножавају, а природне везе намерно и безумно кидају, шта би нам још племенито могла казати о краљевима, деспотима, незахвалним дворанима који не осећају моћ вере и значај икона, као и о онима које “нико не спомиње у описима похода”; шта би нам још, понекад и кроз иронију, казала о стварању.