БЕСЕДА ЈЕВГЕНИЈА ВОДОЛАЗКИНА: „Бризбејн“ је у нама

ЈЕДАН од најзначајнијох писаца данашњице, руски аутор Јевгениј Водолазкин, лауреат је овогодишње „Велике награде Иво Андрић“ за свој роман „Бризбејн“.

Водолазкин је руски научник и прозни писац. Рођен је у Кијеву 21. фебруара 1964. године.
Дипломирао је на Филолошком одсеку Кијевског универзитета 1986. године. Исте године уписао је постдипломске студије на Институту за руску књижевност Руске академије наука (Пушкински дом) на Одсеку за староруску књижевност. Године 1990. одбранио је дипломски рад о преводу византијске „Хронике Ђорђа Амартолоса“. Године 2000. одбранио је докторску дисертацију на тему „Свјетска историја у књижевности древне Русије“. Годинама је проучавао концепт приповедања у књижевним споменицима. Његова библиографија садржи многобројне научне чланке и тематске монографије.

Водолазкинову беседу поводом „Велике награде Иво Андрић“ коју додељује Андрићев институт преносимо у целини:

Захваљујем жирију Андрићевог института који ми је доделио ови велику и важну награду. За разлику од мог колеге Максимовића, ја нисам имао ту срећу да сретнем Андрића. Он нас је овде окупио, он је човек који је саградио мост међу људима, гледајући у вишеградску ћуприју. Ја ћу касније прошетати чувеном ћупријом, а волео бих да то ураде сви они који су данас у сукобу и ратују.

Мостови спајају, још нисам видео мостове који раздвајају. Данашњи свет је у стању лудила. Достигао је опасну тачку из које може нестати. У једном тренутку постаће неважно ко је у праву. Почивши патријарх руски Алексеј Други, рекао је ово: Виша од закона може бити једино љубав, виша од истине може бити једино милост, а виши од правде једино опроштај. Чини ми се да док човек по мосту хода, мора да понавља ову реченицу. Ја као писац мислим да су нам још потребне и нове речи, оне за нова дела, а литература и уметност уопште моги имати најважнију улогу за бољи свет. Потребно је да упознамо друге, а да би то постигли, морамо искључити екране. Отворите књиге. Оне нису нека извозна роба, то је оно што се ствара за сопствени народ. То је частан посао и својеврсни дневник народа. Нађимо још боље речи, да нам буде боље. Пут зближавања који прижељкујем, поплочан је и Андрићевим књигама.

На крају, у мом награђеном роману „Бризбејн“, мајка јунака жели да отпутује у поменути град. Чини јој се, да кад већ код куће нема жељене среће, она мора отићи негде, на неку најудаљенију тачку, неки њен Бризбејн. Она не успева да отпутује, али она просто није знала: Бризбејн се налази у њој. У нама.“