Милош Ковић: Светосавско-косовски завет, ослобођење и уједињење – основне идеје водиље српскога народа

У уторак, 6. децембра 2022. године, у организацији Историјске секције и секције за медијску и културно-образовну делатност Гимназије Смедерево, у свечаној сали ове школе одржано је предавање проф. др Милоша Ковића, у оквиру којег је представљена његова књига „Велике силе и Срби 1496–1833“. У име организатора присутне је поздравила проф. Маја Чолаковић Павловић, нарочито се захваливши предавачу, који је учинио велику част најстаријој образовној институцији у Смедереву, али и великом броју гостију који су по кишном времену дошли да испрате предавање овог српског интелектуалца. Др Милош Ковић редовни је професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, где предаје Општу историју новог века. Објавио је велики број научних дела у области историје међународних односа у новом веку, као и историје политичких идеја. Поред великој броја радова на српском језику, један је од ретких изданака наше науке коме је дело објавио Oxford University Press, а први је странац који је у Британији објавио озбиљну монографију о једном од најзначајнијих премијера ове државе, Бенџамину Дизраелију.

На самом почетку, др Ковић је истакао да му је част што има прилику да говори у овако значајној институцији, каква је Гимназија Смедерево, која је изнедрила бројне знамените личности српског народа. Обративши се превасходно млађој публици, предавач се осврнуо да чиме се он бави – а то је фактографско сведочење истине о једној епохи, важним процесима и догађајима – нема искључиво образовне и научне реперкусије, него понекад може произвести и озбиљније последице. Као два еклатантна примера, навео је његово сведочење у Међународном трибуналу за бившу Југославију у Хагу, где је, као признати научник, био приморан да се супротстави злоупотреби појединих историјских чињеница у дневнополитичке и пропагандно антисрпске сврхе. Са друге стране, колико је његов рад „опасан“, показује и пример суседне државе, Босне и Херцеговине, која је пре неколико месеци забранила улазак Милоша Ковића на своју територију, проглашавајући га за личност која представља опасност за ову земљу.

Затим је предавач више пажње посветио самој књизи. За разлику од наслова, др Ковић је више пажње посветио Србима, односно главним путоказима који су наш народ водили кроз наведену епоху. Као најважније тачке ослонца, Ковић је означио три основне идеје водиље српскога народа. Прво, светосавско-косовски завет, који је представља Завет српског народа – опредељење за Царство Небеско, дат је у времену Светог Саве и Светог Симеона Немање, а потом потврђен у Косовском завету светог кнеза Лазара. То нису, по његовим речима, приче националистички оријентисаних историчара 20. века, јер о томе има много изворне грађе. Српски народ је народ древне свести, који још од средњег века зна шта је жртва за отечество, насупрот многим народима створеним у новије време. Српска Црква је чувала култ националних светитеља – Немањића и оних који ће доћи после њих. Култ, сачуван моштима светитеља и житијима. Нарочито је апострофирао важност дипломатске мисије српских архијереја, који су веома често били предводници српских устанака, али и најзначајније српске дипломате у контактима са великим силама тога доба. У том смислу, посебно је нагласио значај патријарха Јована Кантула, који је де факто био вођа српског устанка 1594. године, али и патријарха Гаврила Рашковића (Рајића), који се, тражећи помоћ за Србе, обрео у Русији, где је постао други човек Руске Цркве у веома турбулентним временима средином 17. века. Наравно, није заобишао ни двојицу најтрагичнијих фигура наше Цркве, патријархе Арсенија III Чарнојевића и Арсенија IV Јовановића Шакабенту. Стога, истиче да се данас не разуме у потпуности значај Српске Цркве, иако се народ, нити његова свест, не може од ње одвојити, а разлог томе јесте у вековној секуларизацији наше културе, која је почела крајем 18. века као један глобални европски феномен, те довела до претварања једног заветног народа у „народ језикâ“, док је црквена заједница претворена у „заједницу језикâ“ – што ће утрети пут југословенству.

У историји европских народа нема такве династије какви су били Немањићи. Дакле, већ ту је дато оно што ће се касније изградити да би настала она свест коју ми данас баштинимо. У време туђинске власти, црквене старешине – патријарси, митрополити, епископи и свештеници – били су и духовне и световне старешине српског народа. Српска патријаршија је била чувар предања, државе и традиције, али и политички представник српског народа. И то је оно што се не разуме. Ако вам је Црква призната од стране Порте, ви постојите. Ако није, вас нема. Црква је била одговорна за српски народ. Обнављала је његово духовно и демографско јединство, указао је предавач. Указавши на период исламизације и унијаћења, које историја бележи нарочито након укидања Пећке патријаршије, проф. Ковић је оценио да су Срби престали да буду Срби управо напуштањем Цркве, јер је она чувала оно суштинско у бићу српског народа.

Друга идеја водиља нашег народа била је идеја ослобођења. Она је директни наставак заветне српске мисли. Мало је заветних народа који су тако неговали идеју слободе, као што је то српски народ. Отуда и не чуди велики број српских хајдука и ускока, велики број устанака за ослобођење у свим деловима Српства. Коначно, трећа најважнија идеја била је идеја уједињења. Ову идеју је током турског ропства чак и успела да оствари Српска Црква која је тада обухватала готово целокупан српски простор, од Купе до Софије и од Охрида до Сентандреје. Ово ће остати и један од главних циљева српског политичког бића у наредних неколико векова. Поред наведене три идеје, један део српске елите, имајући у виду превелика страдања нашег народа, гајио је и свест о потреби физичког опстанка Срба.

У другом делу предавања, Ковић је посветио више пажње односу великих сила према српском народу у наведеном периоду. Поред Османског царства, које се од друге половине 17. века више не може окарактерисати као велика сила, предавач је нарочито говорио о Аустрији и Русији, али није заобишао ни Венецију, Француску и Енглеску. Наиме, истакао је значај аустријско-руских односа за положај Срба под Турцима. У том погледу, осврнуо се на значајне дипломатске контакте виђенијих Срба са Бечом и Петроградом, означивши као сигнификантне примере мисија грофа Саве Владиславића и Михајла Милорадовића. Указао је на римокатолички прозелитизам аустријске и млетачке државе према православним Србима. Са друге стране, нагласио је важност француске и енглеске подршке Османској империји, која је уједно значила и антисрпско држање ових великих сила.

На самом крају предавања, проф. Ковић је одговарао на питања гимназијалаца, који су се интересовали за проблеме које је имао на матичном факултету у протеклом периоду, али и за питања спорних страница наше историје, попут проблематизовања досељавања Словена, порекла Албанаца или карактера Цркве босанске, о којима је предавач, за разлику од већине својих колега, говорио веома отворено, критички и без етикетирања неистомишљеника.