Филип Родић
Срби, Руси и бубашвабе
Филип Родић (Фото: Прес центар УНС)
Ала Педи, 54-годишња Украјинка која је пре три деценије емигрирала у Француску, на једној од најугледнијих француских телевизија ЛЦИ, као „експерт” за бивши СССР, каже да су Руси који су напустили своју отаџбину како би избегли мобилизацију „бубашвабе, и то је то”. „Побегли су из своје земље попут бубашваба јер не желе да се боре изнутра и свргну садашњи режим”, прецизирала је она. Није сад толико важно што особа која је емигрирала из своје земље пре чак 30 година, и отишла другде у потрази за бољим животом, уместо да са својим сународницима гради бољи живот у Украјини, „не осећа брвно у свом оку, али види трун у туђем”. Важније од тога је што је данас у једном медију главног тока у једној демократској држави могуће тако нешто изговорити као цењени „експерт”.
Замислите, на пример, када бих овде написао да је писац Дејан Тијаго Станковић најобичнија бубашваба зато што је напустио своју земљу почетком деведесетих и побегао у Португалију, уместо да је остао овде да се бори, ако не за своје сународнике, онда макар против њих, односно против „људождерског режима” Слободана Милошевића. И он, и сви остали који су то учинили. То би био (оправдан) разлог да читава друга Србија крене у операцију поништавања. Исто би се десило било коме другом у било којој држави колективног Запада уколико би тако нешто рекао за било кога, осим за Русе, Србе и псе. А не! За псе тако нешто више не сме да се каже.
У Србији, поред хиљада и Руса и Украјинаца побеглих од рата, живи и Рускиња Саша Серегина, која би по мерилима Але Педи, можда, била само полубубашваба, јер је у Србију дошла пре 12 година и јер се одавде бори против „крволочног” Путина, али и против овдашњих зликоваца, не само у власти него и у народу, а који Русију не сматрају апсолутним злом. Бори се из врло лагодне позиције коју је добила у земљи Србији међу својим истомишљеницима.
Када у медијима наступа као чланица „неформалног удружења” под називом „Руси, Украјинци, Белоруси и Срби заједно против рата”, онда је Саша Серегина, али када наступа као outreach координатор и уредник програма „Жена против система” Белдокс фестивала, онда се зове Александра Вушуровић. Белдокс фестивал је, иначе, онај што је својевремено у Београд позвао и филозофског апологету америчких империјалистичких ратова, Бернар-Анрија Левија, којег су тада активисти екстремне левице почастили тортом у лице (што је већ постао традиционалан дочек овог (не)човека широм Европе). А оснивач и дугогодишњи директор тог фестивала је рођени Цетињанин Младен Вушуровић, који се ономад с недавно преминулим Пуришом Ђорђевићем прегањао око хонорара од 300 евра (да не буде забуне, Вушуровић је остао дужан). Занимљиво је да је Пуриша тада тортом претио не само Вушуровићу него и Горану Марковићу, који је Левија и довео, јер је „издао” Чеду Јовановића и Латинку Перовић. Можда је у презимену одговор на питање како је Серегина/Вушуровић, која је у родној Самари студирала архитектуру, завршила у филмској индустрији.
Серегина Вушуровић као борац за мир, једнакост и „жена против система” (питам се само ког система, пошто је очито у систем добро укорењена) чланица је, као што сам навео, групе „Руси, Украјинци, Белоруси и Срби против рата”, чији би истинитији назив био „Руси, Украјинци, Белоруси и Срби против Руса” (баналан пример, али док статус светиње дају украјинској застави, за руску пишу да се „лако баца у канту за отпатке”). Да не говоримо о томе што нико од њих против рата није био, нити је доживљавао фрасове током осам година украјинског терора над цивилима Донбаса. Преко чланства у том неформалном друштву Серегина/Вушуровић је дошла и до чланства у формалном, регистрованом удружењу „Октобар”, које предводи адвокат Чедомир Стојковић, мање познат по својој професији, а више по екстремном антируском активизму.
Истина је да они не говоре да су антируски него антипутиновски активисти, али свима нама овде добро је познато да је и Слободан Милошевић, попут данас Путина, био само алиби за антисрпско деловање, укључујући и бомбардовање и прогон обичног народа, па се нећу бавити тим „опредељењем”. Довољно је напоменути да је у речнику Серегине/Вушуровић овде усвојени термин „деконтаминација” само замењен појмом „деимперијализација”, када говори о Русији. Срби су „контаминирани”, а Руси се одају империјализму и газе читав свет. И једни, и други су геноцидни и тај свој порок упражњавају над најмирољубивијим и питомијим, па и цивилизованијим народима на свету.
Замислите сад да се Дејан Тијаго Станковић, „бубашваба” према мерилима аналитичарке угледног западног медија, по свом доласку у Португалију удружио с Хрватима, Бошњацима и Албанцима против рата и учланио се у организацију коју предводи неостварени португалски адвокат, те почео да прави спискове Португалаца који недовољно осуђују „српску агресију” или, још горе, имају разумевања за „геноцидни режим” Слободана Милошевића. С друге стране, сасвим је реално не само да оваква група у Србији постоји него и да је њен важан члан Серегина/Вушуровић. Она ће сада у сарадњи са Стојковићем и неким другим „мировним активистима” urbi et orbi оглашавати који су то све људи који су рођени у Србији, одрасли у Србији, и живе у Србији а мисле да је на Западу можда нешто труло, да Запад и није најбољи савезник Србије, да Русија штити суверенитет и територијални интегритет наше земље и остало. То их чини „Путиновим агентима у Републици Србији” и потенцијалном метом „Октобровог” „Тима за идентификацију Путинових агената у Републици Србији (ТИПАРС)” који ће их „идентификовати и јавности представити именом”. Да би шта? Били прогнани, отказани, застрашивани? Или, можда чак, елиминисани? Први (и за сада једини) на списку је директор БИА Александар Вулин. Ко је следећи?
