ДУГО ЗАБРАЊИВАНА: Ксенија Атанасијевић је прва жена која је докторирала на Универзитету у Београду

Била је прва филозофкиња у Србији, прва жена која је докторирала на Београдском универзитету и прва која је предавала на високошколској установи у Краљевини СХС. И поред научне репутације, наишла је на оспоравања, а лажи и интриге отерале су је са Универзитета. Због критика и борбе за правду и истину, Гестапо ју је хапсио, а њене књиге су забрањене.

Ксенија Атанасијевић (1894–1981) преживела је два светска рата и више државних уређења, али је у сваком имала непријатеље, од оних који су спутавали њену научну каријеру, и поред тога блиставу, преко оних који су је блатили, осуђивали, критиковали, до оних који су је хапсили и забрањивали њена дела. Током свих друштвених промена, једно је у Ксенији остало исто: потпуна одбојност према опортунизму и храброст да заступа, искрено и до краја, право на слободно мишљење.

Ксенија Атанасијевић рођена је у Београду у угледној грађанској породици, али је у детињству остала без оба родитеља. Већ у гимназији испољила је ретку склоност ка филозофији, језицима и другим наукама и са страшћу је читала разноврсну лектиру, писала и преводила. Године 1912. уписала је чисту филозофију са класичним језицима на Филозофском факултету Београдског универзитета.

Бриљантну студенткињу убрзо је запазио строги и неумољиви Бранислав Петронијевић, филозоф, математичар и палеонтолог који је подржава и хвали, али и непрекидно пред њу поставља нове изазове. Већ тада се зачиње клица онога што ће одредити њену судбину: иако пуна поштовања према научнику какав је Петронијевић, није пристала да буде његов промотер и слепи следбеник.

Године 1922. одбранила је докторску дисертацију Бруново учење о најмањем пред комисијом коју су чинили, поред Петронијевића, Драгиша Ђурић, Никола Поповић, Веселин Чајкановић и Милутин Миланковић, и била прва жена која је докторирала на Београдском универзитету. Убрзо потом учинила је још један историјски искорак јер је 1924. изабрана за доцента Универзитета. Тако је постала прва жена која предаје на једној високошколској институцији у Краљевини СХС.

Ипак, универзитетска средина, од које би се очекивала ширина духа, понашала се сасвим супротно. Ксенија Атанасијевић, и поред научне репутације која се протезала и ван граница земље, наишла је на оспоравања.

Ксенијин универзитетски рад, беспрекоран у сваком погледу, окончан је после мучне и неравноправне борбе 1936. године, када је поднела оставку и отишла са Универзитета. Иако је Савет Филозофског факултета најпре једногласно, 1928. године, донео одлуку да буде изабрана за ванредног професора, доживела је да јој професор Петронијевић одједном ускрати подршку и да буде оптужена за плагијат.

О размерама клевета, лажи, интрига, монтираних процедура покренутих у академској средини против једине доценткиње сазнајемо захваљујући исцрпном делу Љиљане Вулетић Живот и мисао Ксеније Атанасијевић (2005). Остављена без средстава за живот, Ксенија Атанасијевић у раду налази утеху.

Несмирена критичка свест, посвећеност истини и духовном напретку нису јој дозволили да ћути и стоји по страни од крупних друштвених догађаја. Зато је критиковала елиту, отворено заступала феминизам, зато је бранила јеврејско питање, иако је националсоцијализам већ узео замах, због чега ју је за време Другог светског рата хапсио Гестапо. Зато није пристајала на сарадњу са комунистичким режимом и зато је доживела да њене књиге буду забрањене и годинама недоступне у књижарама и библиотекама.

Данас Ксенија Атанасијевић заузима неприкосновено место у историји српске филозофије и сматра се творцем „оригиналног филозофског учења“ које је изложила у Филозофским фрагментима (Метафизички одломци, 1929. и Етички одломци, 1930).

Иза себе је оставила импозантну библиографију која броји више од 400 наслова. Ксенија Атанасијевић јединствен је пример постигнућа несвакидашњег научног и људског интегритета.

Тагови: Београд, Ксенија Атанасијевић, Универзитет