Слободан Рељић: Бакир се толико борио за „грађанску државу Босну“ да му је на крају она дошла глава

ЖАО ми Бакира. На крају ће испасти да је једини резултат ових избора пад династије Изетбеговића. Толико се Бакир борио за „грађанску држву Босну“ да га је на крају она дошла глава. СДА није страдала, него Бакир.

Наравно, нема потребе доносити неке далекосежне закључке. Јер, у историји „нове БиХ“ Алија је једина историјска личност. И он ће то бити и ако БиХ више не буде било у овом облику. Бакир се може шверцовати на презиме, а остали ће нестати као по оној електронској команди „Delete” и “Желите ли да преместите ову поруку у смеће?“ и клик – „Премести у смеће“.

Историја се згушњава. Случајних пролазника је толико да их не можете памтити ни док су у игри, а камоли – кад одлете. Зато није немогуће да Бакира Изетбеговића у неком трену у игру врати опште пропадање.

Хрвати су опет „добили“ Жељка Комшића. Што га више одбацују – он све више постаје њихов. Није немогуће да на крају Зоран Милановић, председник Хрватске, он то уме, смисли неку доскочицу која би помогла да „хрватски ентитет“ усвоји Комшића.

Заиста, шта омета тог човека да буде хрватски представник у Председништву БиХ?

„Потиче из мијешаног брака, од оца Марка Комшића (Хрвата из Средње Босне) и мајке Данице Станић (Српкиње, чији је отац Маријан Станић током Другог свјетског рата био припадник ЈВуО, у околини Добоја). Мајка му је током рата у БиХ убијена хицем из снајпера, у родном Сарајеву.

Као дјечак, Жељко је крштен у католичкој цркви; касније је током живота више пута мијењао своје вјерско (и национално) опредјељење.

Завршио је Правни факултет Универзитета у Сарајеву и Школу страних услуга Универзитета у Џорџтауну у Вашингтону.

У браку је са Сабином Комшић, која је по струци грађевински инжењер и бошњачког је поријекла. Имају ћерку Лану.“ (према Википедији) Једино није члан ни једног ХДЗ.

Па, он би могао да буде и председник Хрватске! И бар, премијер Србије. Јер, већ је 2000. био амбасадор у Србији и Црној Гори.

Иначе, кад прича о себи, све добија још веће убрзање: „Ја сам Хрват по рођењу. Крштен сам одмах након рођења, овдје у Сарајеву, у цркви Светог Анте на Бистрику. Али, ако ме питате за мој однос према вјери, рећи ћу вам да сам атеист, без обзира на то што сам крштен.“

Језик му је матерњи, или татински: „Иако долазим из обитељи која је углавном вјерничка, говорим онако како су ме отац и мајка научили и апсолутно се добро разумијем са свима. Знам ја рећи и сијечањ, вељача, ожујак… чак знам и што то значи, али ја говорим онако како су ме родитељи научили.“

Добар за Хрвата! Шта му још фали?

Човек XXVII века! Мултикултуралац каквог свет није видео. Може да постане први човек ЕУ, како се стање у ЕУ развија.

Мислим да он више и не нервира Хрвате. Више им је занимација уз кафу.

А сада и Босна, Босна цела из три дела, почиње да схвата да ће она имати све више проблема са Кристијаном Шмитом, Немцем који се самовољно представља као Високи представник УН. И зарађује да му и у Бриселу завиде.

Једно време су се опирали само Срби, онда су Хрвати видели да не зна куд удара па су се и они одметнули, а сад и Бошњаци почињу да схватају – да је Шмит несагледив. Непредвидив.

Усред изборне вечери, кад странке чекају резултате, Кристијан Шмит је огласио да има џокера за измену Изборног закона. Шуља се тихо као обијач станова, а онда – бам! Мења закон.

Оно Инцково доношење закона о спомињању геноцида, како ли се већ звао, за ово Шмитово је одлука с дигнитетом. Инцку се није могло приговорити да је донео закон после вечере.

Просто да се човек замисли. Чекајте, је л’ се за овог човека говорило да је проверени кадар Ангеле Меркел? Био немачки министар и шта већ не? Да ли је могуће да смо ми толико прецењивали Немце? Додуше, с каквим самоубилачким миром сада Немци гледају како их Американци разваљују, изгледа да би ваљало размислити о остацима тог народа.

У сваком случају и та Шмитова будалаштина пала је у сенку када су се из ПДП-овог изборног штаба одлучили да прославе – победу свог кандидата, Јелене Тривић, за председника Републике Српске. Ту се ваљда и Шмит загрцнуо. Шта им би? Па, да Додик није добио ни један глас на 30 одсто пребројаних, може се попити ракијица, а – шампањац би се спремио, али не би се одмах отварао.

Шта се ту десило, нема јасног објашњења.

Званично гласање објављује да Милорад Додик има око 10 одсто више, око 30.000 гласова, а на пребројаних преко 90 одсто… ПДП не попушта, прослава се излива на улицу… Кад је прошла поноћ, све је почело да се топи. А онда, прети се демонстрацијама…

Али, да видимо: кад се удара на крађу гласова, лажне записнике, сумњиве вреће и преваре разних врста – притисак мора бити брз и не смеју чињенице бити доведене у питање.

То је већ виђено октобра 2000. у Београду кад је „обојена револуција“ ударала на Слободана Милошевића. Ту не може да се оде на спавање, одмориш се од мамурлука, па онда се спремаш за четвртак, кад ћеш да на миру да одржиш – демонстрације. А Додик ће да дође и покајнички каже – јесте, стварно би било добро да Јела мало влада!

Ко се у то – насилно поправљање резултата гласања – упушта онда мора да се држи чврсте агенде. Како, побогу, да се иде у британску амбасаду у Сарајеву? Добро, „пучина јесте стока једна грдна“, што рече највећи од српских песника, али – то не ваља схватати буквално.

Чини се, да нити се више „радници на терену“ ваљано обучавају за такве PsyOps радње, нити амбасаде успевају да дејствују као озбиљни координатори. Запад изгледа убрзано губи моћ малтретирања, успешног малтретирања, непослушних народа.

Избори у народу више не производе никакву емотивну напетост. Помисао на демократију коју нам је имплементирао Запад изазива мучнину. Толико превара, толико лажи, толико неиспуњених обећања, толико понижења са Запада…

Нови вођа/вођкиња би морао бити Исус Христос, па да поверујеш да ће се бар залагати за оно што обећава. Кад се изборна кампања заврши, сви једва чекају да све забораве. Нико не верује ни да они у партијама верују и у једну реч коју сто пута понављају. То је просто рутина која се исплати.

Право на пљачку, директно речено.

Кад су још ПДП, у чаршијској јавности, повезали са „обојеном револуцијом“ – ту се све заглавило.

Да ли је то тачно? Неважно је. Јер, ако Запад жели да ти победиш одмах си сумњив.

Сви ми који смо Срби знамо шта је Отпор, како је та сатрапска јединица после ангажована по свету… Успеха је било. Арапско пролеће, рецимо. Али кад је Николас Мадуро у врло узбурканој атмосфери у држави Венецуели згазио „обојене револуционаре“ и одбио да преда председничку столицу западном кандидату, та „револуција“ је одсвирала своје. Читава Јужна Америка је видела да Американци нису свемоћни. А то има последице.

Најсмешнији је био напор Запада да тим „обојеним“ средством обори Алескандра Лукашенка. Његова противкандидаткиња је на гласању имала 8 одсто, али Запад није одустајао…

Као у лудници. Осам је више од 90, јер 8 је наше, демократско, а 90 одсто је од тог ауторитарца. И наше „НВО-јединице излазе на улице, али полиција их не дочекује раширених руку. Чудно. И недопустиво. Лукашенко ни да трепне.

Али ЕУ и Америка нису одустајали. Нису ваљда ни данас одустали, али све мање земаља у свету узима Запад озбиљно. Кад би Европљани сами према себи били минимално самокритични и узимали у обзир оне најповршније увиде у стање ствари – не би више ни покушавали да се намећу као решење.

Ако узмемо случај Лукашенка, случај Додика је крајње озбиљан, јер му је његова противкандидаткиња била близу. На корак.

Џин Шарп, који је онај приручник за демократско поправљање изборних резултата, писао у сретније време за Америку, кад ЦИА није имала иза себе Авганистан, рачунао је да се масе могу покренути кад је резултат тесан и осећај преварености запаљив. И игра мора бити тотална. Масама се не сме допустити да размисле ни трен.

Овде су ствари измакле контроли „међународне заједнице“ како је себе годинама звао Запад. Додик је директно отишао код Путина, и као да Европа није тако русофобна, нормално разговарао и „прихватио“ директну подршку за успех на изборима. А међу Србима Путин је џокер, неупоредив са било ким.

Ту се, према Додику, и Орбан оглашавао без заморних дипломатских замућивања. Јасно, слажемо се шта ваља радити и подржавамо га.

А друга страна? Ту је све упитно. Како може MI6 бити у пуној форми ако је на челу владе која њиме управља особа као Лиз Трас? За Путина говоре на Западу да је као Стаљин, али никоме не може пасти на памет да Лиз Трас упореди са Черчилом. Ни у сну!

Ма шта ко мислио од Стаљину и Черчилу они су велике историјске личности. А Лиз Трас? Commedia dell arte.

Чим је објавила свој велики план опоравка, фунта је пала на најниже гране. Недељу дана касније велики план је бачен на сметлиште. То би било срамота и за Црну Гору, а камоли за Велику Британију.

Наравно, ништа мање смешно није поредити Макрона са Де Голом, или Шолца са Вилијем Брантом. Није ни за виц.

Босански избори су показали то – да ће Западу бити све теже да по свету организује „демократске изборе“. То је ваљда, најгоре, што им се дешава.

Ако не може у једној полудржави, у којој су присутни и колонијални политички органи и колонизаторске трупе, како ће тамо где има икакве државе?

Наравно, свима сем људима на Западу је јасно да САД после последњих избора – како су организовани и колико се држало до демократских процедура, а тек по резултату (Џо Бајдена, пре свих) који су донели – не могу више никоме бити узор.

Још мање Европа оставља утисак неког ко би могао бити „мисао водиља“.

Кад, ових дана у Прагу, погледате ту булументу ликова окупљених око неког копилета које се зове „Европска политичка заједница“ видите да не знају ни где се налазе а још мање куда иду, те вам дође да све учините да вас они називају „популистом“, „екстремним десничаром“ итд.

Босна и Херцеговина је општем распаду дала свој допринос. И то не било какав.

Ови избори неће много променити у самој Босни. Што је ваљда најбољи резултат у овом тренутку пропасти – свих вредности које се уграђују у ову полудржаву.

P.S

Неко се у овом хаосу опет сетио Хенрија Кисинџера. Ваљда јединог човека у америчкој администрацији који је нешто знао о историји Балкана. Кизингер је дошао из Немачке.

Дакле: „Али, у овом тренутку ми морамо да разјаснимо свој циљ. Ми се понашамо као да покушавамо да натерамо Србе да се врате у митску Босну, која никад у историји није постојала. Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која обухвата Хрвате, муслимане и Србе, вештачки створена као под-део Југославије, а коју су западне силе признале као државу 1991. године.

Да сте погледали српску историју, шесто година су се борили да не буду под доминацијом муслиманске државе. И зашто би САД требало да прекрше сопствени принцип права народа на самоопредељење и да их бомбардују? Зато што их наши медији зову „сепаратисти Срби“?

Од чега се они одвајају, а да је то икад постојало? Тако да, верујем, требали бисмо створити муслиманску државу или признати муслиманску државу и допустити другима да се осамостале или да се придруже Хрватској или Србији, зависно како ко, и да се не мешамо у то, у балкански рат који се не може завршити, чак и ако ми победимо. Не можемо тамо остати као трајни окупатори.

Немци су тражили 17 дивизија да надзиру Србију у прошлом рату. А ми немамо стомак за тако нешто, нити треба да имамо.“

Како је говорио Кисинџер пре деценију и по, ствари се нису променили ни за јоту. Без обзира што су Американци пронашли „мекше“ Србе, а да они глуме – праве Србе.

Ових дана тим истраживача са пројекта Национални интереси Србије – од оспоравања до легитимизације, који подржава Фонд за науку Србије, налази: осам од десет Срба мисли да национални интерес постоји и да је јасан. И „национални интерес у контексту Србије обухвата и српски народ ван Србије и није ексклузивно везан само за границе земље“.

Што се тиче очувања КиМ у саставу Србије, само 5 одсто сматра да то није важан национални интерес, а преко 85 одсто да јесте.

Следеће: 81 одсто сматра да не треба увести санкције Русији, 8 одсто сматра да је то потребно а 12 одсто се изјаснило да не зна и нема одговор на то питање.

Да, све је јасно. Једино проамерички лобисти, и уцењене власти, још верују да овде неко држи до Америке: 62 одсто грађана Србије суштински подржава војну неутралност Србије.

А кад би се опредељивали за ослонац – 44 одсто грађана сматра да је то Русија! Мање од петине, тј. 17 одсто верује да је ослонац ЕУ. А свега 3 одсто види САД као ослонац!

Три одсто! Глупо је ово и коментарисати. Једино остарели Кристофер Хил верује да је демократија терати Србе да верују – да је 97 одсто мање од 3 одсто. И само забораван човек може да ради на томе да се „навуче“ 94 одсто људи да послушају њега и одаберу НАТО и „америчко пријатељство“.

Било је у историји свакаквих учесника са најневероватнијим намерама. Гробље тих суманитости бескрајна је ледина.

Штета што добри Крис није чуо Душка Радовића: Време пролази, старимо и одлазимо полако. Најпре смо изгубили четвртог за покер, па трећег за преферанс, па другог за домине и таблић. Остали смо сами и сад отварамо пасијанс да видимо шта ће бити са нама.

Да то овај неоријентисани човек схвати, било би лакше и њему и нама.